Јачина заједнице зависи од благодати и што је јача благодат то је јача заједница, с тим што у свету влада земаљска материјална благодат, док у Цркви влада Божанска духовна благодат. Видели смо распад комунизма бивше Југославије и СССР-а и земаља источне Европе, али сам марксизам је предвидео тај распад и показао своју противречност.

Марксизам учи овако: кад друштвени односи почну да ометају развој материјалног богатства, ти односи морају да се промене и да се успоставе односи, који омогућавају развој материјалног богатства. Па кад су комунисти видели да је боље богаћење у капитализму, они су прешли у капиталисте и распао се комунизам у источној Европи. У суштини и капитализам и комунизам држе науку материјалног богаћења, ту науку Јуде апостола издајника. А ту науку Јудину држе и многи данашњи епископи и свештеници и није чудно што се они повезали са државним властима и богаташима. Они се богате, иако Јеванђеље говори: „Лакше је камили кроз иглене уши проћи, него богатоме у царство Божије ући“ (Мт.19:24). И шта друго да кажемо, него да наши епископи и свештеници не читају јеванђеље.

А јачина црквене Заједнице зависи од Божије благодати и тамо где је јака Божија благодат, тамо је јака Црква. Најјача благодат Божија била је у Првој Јерусалимској Заједници, то је била најјача благодатна Заједница и у Њој је била строго забрањена приватна својина као што пише у Делима Апостолским:

„И беху (хришћани) постојани у учењу апостола и у заједници и у ломљењу хлеба и у молитвама. И беше на свакој души страх (Божији): јер многа чудеса и знаци кроз апостоле бише у Јерусалиму. И страх (Божији) велики беше на свима њима. И сви, који повероваше, беху скупа и имаху све заједничко. И течевину и имање продаваху и раздаваху свима, као што коме требаше; и сваки дан стојећи једнодушно у цркви и ломећи хлеб по домовима, примаху храну у радости и у простоти срца, хвалећи Бога и имајући благодат у целом народу (верном). А Господ прилагаше Цркви сваки дан спасаване хришћане“ (Дап.2:42-47).

Зашто је у Првој Јерусалимској Заједници била потпуно укинута приватна својина? Зато што, кад јача приватна својина, тада слаби Заједница, и обратно, кад јача Заједница, тада слаби приватна својина. И та Прва Јерусалимска Заједница је била за пример идеалне Заједнице и нигде, ни пре ни после, није било толико Божије благодати и такве јаке Заједнице. Апостол Павле није смео да укида приватну својину у Црквама у Грчкој, јер у Њима није било толико Божије благодати као што је било у Јерусалиму. И после Апостола нико од светих Отаца није смео да укида приватну својину у Црквама, јер у Њима није било толико Божије благодати као што је било у Јерусалиму. Али у свим хришћанским Заједницама по могућству обавезно захтева се милостиња, да би се Заједнице одржале и да би Бог умножио благодат у Заједницама. Тако се у Хришћанским Заједницама не укида приватна својина, него се кроз милостињу превазилази приватна својина. Према томе можемо да пратимо: како јача Божија благодат, тако јача и хришћанска Заједница, и где је јака Божија благодат, тамо је и јака хришћанска Заједница. И обратно, кад слаби Божија благодат, тада настају поделе у Заједници и та Заједница мора да се распадне по пророчанству Јеванђеља, које гласи: „Свако царство, које се раздели (само) у себи, опустеће; и сваки град или дом, који се раздели (сам) у себи, неће опстати“.

Распад земаљског царства

Већ после Миланског Едикта и настанка хришћанског царства види се да слаби Хришћанска Заједница и зато се монаси повлаче у манастире или беже у пустињу, и тако монаси сведоче да је много подела у насељеним местима и да тамо нема праве хришћанске Заједнице и да ће то царство пропасти. Преп. Арсеније Велики био је најпре учитељ царске деце на двору у Константинопољу, али њему је наређено са Неба: „Арсеније, бежи од људи и спасићеш се“. И он је побегао из Константинопоља у египатску пустињу и тиме као да је прорекао пропаст Римске и Византијске царевине. Јер у њима је било много подела и збило се пророчанство Јеванђеља, које гласи: „Свако царство, које се раздели (само) у себи, опустеће; и сваки град или дом, који се раздели (сам) у себи, неће опстати“. То исто пророчанство испунило се и на српској царевини, јер после смрти цара Душана српска царевина се разделила на краљевине и кнежевине и зато је пропала. Тако је пропала и свака друга царевина, и на крају и руска царевина, по истом принципу.

Пропала је српска царевина, али није пропала српска Црква, јер код Срба је најјача хришћанска Заједница била у време петвековног ропства, и да није тада била јака Божија благодат српска Црква би се одавно распала. Веома јака била је између два рата и Православна Народна Хришћанска Заједница, скраћено ПНХЗ, позната као Богомољачка Заједница, и у то време су биле мобе, што указује да је у то време била и веома јака Божија благодат. Од те старе Српске Цркве ми имамо свето Предање, којим су нама предати свети обичаји, који су држани све до 90-тих година прошлог века, а од тада су почеле новотарије у Цркви и збило се Јеванђеље, које говори: „Не варајте се: (зли разговори или) зле беседе кваре добре обичаје“ (1Кор.15:33). Тако се данас увукла у Цркву велика лицемерија и то не личи на православну Заједницу, нити ту има Божије благодати као раније. Нарочито кад је уведена цена за крштење, венчање, водице, тада су уведени и савремени светски односи, где влада цена и новац и где јача приватна својина уместо да јача Заједница. Па упореди Прву Јерусалимску Заједницу, у којој је била строго забрањена приватна својина, и данашњу лицемерну црквену заједницу, где јача приватна својина и где влада цена и новац и где је много подела.

И да би била већа лицемерија данас у Цркви много говоре о љубави, али о каквој љубави говоре, кад данас нити има Божије благодати као раније, нити има праве Заједнице у Цркви, осим малих изузетака? Они говоре о светској и плотској љубави, која очигледно влада у свету. Управо против њих и њихове љубави говори апостол Јован Богослов и заповеда овако: „Не љубите свет, ни што је у свету: ако неко љуби свет, нема љубави Очеве у њему; јер све, што је у свету, (а то је) плотска похота и похота очију и гордост житејска, није од Оца, него је од овога света“ (1Јн.2:15-16). Апостол Јован говори да нема Божанске љубави у свету, него те љубави има једино у правој хришћанској Заједници, Која је Тело Христово – Црква и Која је пуна Божије благодати. А шта говоре свети Оци и Јеванђеље о Божанској љубави? Две највеће заповести Господње захтевају и љубав према Богу и љубав према ближњему ради Заједнице, тј. ради Цркве, и то истовремено, тако да није могуће имати једну љубав а другу немати, нити имати више једну љубав а мање другу, него истовремено колико имаш једну љубав, толико имаш и другу љубав. То потврђује авва Доротеј и говори овако:

„Геометријска“ представа авве Доротеја (парабола)

„Предложићу вам поређење, предато од Отаца. Замислите круг нацртан на земљи, чија се средина назива – центар, а праве линије, које иду од центра ка окружењу, називају се радијуси (полупречници).

Сада пазите шта ћу рећи: претпоставимо да овај круг јесте свет, а сам центар круга јесте Бог; а радијуси (полупречници), тј. праве линије, које иду од окружења ка центру, то су путеви живота човечијег.

И тако, уколико свети (хришћани) улазе унутар круга, желећи да се приближе Богу, утолико, по мери улажења (унутар круга), они постају ближи и Богу и једни другима; и уколико се приближавају Богу, утолико се приближавају и једни другима; и уколико се приближавају једни другима, утолико се приближавају и Богу.

Тако разумите и о удаљавању. Кад се удаљују од Бога и враћају ка спољашњости, то је очигледно, да у оној мери, у којој одлазе од средишта и удаљују се од Бога, у тој мери се удаљују и једни од других; и уколико се удаљују једни од других, утолико се удаљују и од Бога.

Таква је природа љубави: уколико се налазимо изван (центра) и не љубимо Бога, утолико је сваки (човек) удаљен и од ближњега. А ако љубимо Бога, онда уколико се приближавамо Богу љубављу према Њему, утолико се сједињујемо љубављу и са ближњим; и уколико се сједињујемо са ближњим, утолико се сједињујемо и са Богом“.

И у јеванђељу Господ много пута сједињује љубав према Богу и љубав према ближњему, која је ради Заједнице – Цркве, и тако Господ говори Апостолима: „Ако вас свет мрзи, знајте, да је Мене омрзнуо пре вас“ (Јн.15:18). И обратно Господ може да говори овако: ако вас неко воли, знајте, да је Мене заволео пре вас. Опет Господ говори: „Од ове љубави нико нема веће, да неко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн.15:13). Зашто Господ није истакао као највећу љубав према Богу, него љубав према пријатељима својим? Зато што је то једна истовремена љубав и према Богу и према пријатељима својим, која је ради Заједнице  Цркве. И апостол Јован потврђује то исто у посланици: „Ако неко рече, како (ја) љубим Бога, а брата свога ненавиди, лажов је тај: јер ко не љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, Кога не види“ (1Јн.4:20)?