У монархији нација тражи освећење свих пројава свог сложеног живота потчињавањем правди. За то је нужна власт једне личности, зато што само личност има савест, само личност носи одговорност пред Богом. Нужна је власт неограничена, јер свако ограничавање власти Цара од стране људи, ослобађало би га одговорности пред савешћу и Богом. Окружен ограничењима, он се не би потчињавао правди, већ овим или другим интересима, овој или оној земаљској сили. – Лав Тихомиров
„Носилац идеала” Сувише је очигледно да је разговор о перспективама васпостављања православне монархије у садашњој ситуацији неубедљив. Чак и политиколози–демократе говоре да је у Русији све дошло до критичне тачке и потпуног поништавања („обнулениæ”) власти. Земља је близу губитка сваке управљености, а то значи на крају крајева, потпуном самораспаду. Дај Боже да се бар некаква законитост сачува. Усред свеопштег садашњег аморализма и безакоња не може бити ни речи о поновном успостављању монархије. Сами људи нису у могућности да изиђу из овог сложеног положаја. Са сваким покушајем, они као да се само дубље погружавају у овој баруштини. Никаква умовања овде не помажу. Само по милости Божијој ово се може десити, ако се људи покају, ако свом душом зажеле да измене живот, зажеле Цара и искрено пристану да се потчине највишој Правди, одричући се од безумне и погибељне слободе. Руси народ чак и у своме безумљу интуитивно осећа нераскидиву везу појмова Цар и Бог: „Бога нема, Цар нам не треба, проживећемо од данас до сутра”, примећује савремени писац који је чуо ову песму у глувој руској провинцији крајем шездесетих година. Или, како је тачно изразио песник ово стање безумља одречења Цара: „Добро је што нема Бога, добро је што нема Цара, добро је што нема никога и ничега.”А недавно уочи нарастајућег распада други песник је рекао: „Ако Русији не треба Бог, мени не треба таква Русија”. Сво друштво мора се најпре у корену изменити. Богу је све могуће, али је потребно сатрудништво са Њим. Ово је труд да се освести све што се десило и догађа се сада. * * * У тежњи да успостави власт над материјалним светом човек све више утврђује себе у улози „човекобога”. Ми видимо свеопшту устремљеност на привлачно, чисто људско будуће, чије се достизање чини могућим, а религија са њеним схватањима, чини се, мора неизбежно да одступи и ишчезне. Но, основни догмат хришћанског откривења, првородни грех, није социјална неправда – која је главно зло за хилијастички марксизам, и човечанство чак иако би се ослободило од свих социјалних беда, наставило би по пређашњем да пребива у свеобухватној греховној беди. Упечатљива илустрација подобних стремљења је не само искуство комунистичке и посткомунистичке Русије (које је без аналогона) већ и таквих земаља као што су Холандија и Шведска, које надмашују све нивоом материјалних успеха и демократских слобода, но истовремено не желе да уступе првенство у разврату и броју самоубистава. Сви успеси хилијазма су површни, и не продиру у изворне (исконске) дубине људског очајања. После револуције, 1917. године у Русији је Црква за многе представљала застарелу институцију осуђену на нестанак. Данас забринутост све више нараста услед продубљивања животне празнине. У промени у којој се све руши или је осуђено на рушење, ова забринутост – „униније народа” о којој говори Христос – је нерешив терет, и нико није у стању да је избегне. Сада многи, разуме се, стављају под сумњу оптимизам којим је било испуњено човечанство пре сто година, но идеја свеопштег прогреса утврдила се тако чврсто да гута све без остатка и ништа друго човечанство не жели да зна! Немогуће је одржати постојање без наде на бољу будућност. Живот је немогућ ако се не може променити. Но немогуће је не видети дубину сатанску, која происходи из оваквих лажних нада Овде се пројављује нада оног истог хилијазма који као да неизбежно присуствује у свести људског друштва и који чак продире и у Цркву. Подсетимо се, да се идеја хиљадугодишњег царства, идеја земаљског царства где ће све бити савршено, родила из древне јереси хилијазма, сагласно којој ће прво васкрсење (о којем се говори у 20. глави Откривења Св. Јована Богослова) бити за изабране на 1000 година. За то време ће изабрани живети са Христом на земљи и наслађивати се благостањем и срећом. Ова маштања исходе из древног јудејског предања и утичу све више на јудаистичко учење са његовом идејом земаљског царства чијим се крајњим изразом јавља комунизам. Ово је лажна, фантастична теорија о којој Православна Црква говори као о искривљавању (изопачавању) истинске есхатолошке наде. Црква је побеђивала ову јерес сваки пут када се она у току историје поново појављивала. ми је видимо и данас све присутнију у мери у којој слаби ауторитет Цркве у свету, а жеља за апсолутном праведношћу природно продужава да буде мучном потребом човечанства. У свакој култури где је још сачувана идеја правде и истине, а изгубљена веза са вером у Бога, неизбежно се развија хилијазам – јавни или тајни. Трагична и противречна идеја хилијазма је на извору великих историјских митова XIX века, оних који су покушавали да се остваре у ХХ веку. Милиони православних хришћана у Русији, одрекавши се од своје вере учествовали су у овој заблуди. Зар неће велике револуције које представљају покушаје привременог „спасења” човечанства, логички постати ратом не само против Помазаника Божијег, него и против све Цркве; а за ослобођење од свих свештених форми и на крају крајева од правде и истине? Сав смисао револуције, 1917. године је у овоме. Овде су биле све силе зла супротстављене православној монархији. Зар је случајно што се управо комунистичка, марксистичко–лењинистичка идеологија у коначном обрачуну обрушила са толиком мржњом на Помазаника Божијега? То је био видљиви израз хилијастичког лажног учења. А други његов ешалон наступа сада, са одбацивањем свих моралних ограничења ради достизања земаљске среће. На почетку трећег миленијума, тему коју смо назначили умесно је поставити у прави однос према јереси хиљадугодишњег царства. Цар Николај Александрович био је жртва супротстављања најглавнијој јереси човечанства – јереси хилијазма у њеној последњој пројави: марксистичко–лењинистичкој револуцији. Све силе зла биле су ту напрегнуте и зато је промислом Божијим био изабран за противљење њима човек тако ретке достојанствености. Цара Николаја II, ми данас доживљавамо као анђела посланог Богом на земљу уочи апокалиптичких бура у Русији и целом свету. Он је био дат, да би јавио образ православног Цара за сва времена, и да би се показало чега се лишавамо губећи православну монархију. Уместо Помазаника Божијег, Русија је добила сатанске помазанике. Све се било преврнуло и све се ту смело. Сви покушаји да се задржи пропаст били су узалудни. Чак је и либерал В. Набоков био принуђен да констатује, да само што се успоставила законитост и правичност о којој су маштали либерали – започело је најстрашније крваво безакоње. Он је био Помазаник Божији – по грчки „Христос” – тај који је био истински причастан царском служењу Христу, тај који је добио особене благодатне дарове за своје одговорно хришћанско служење. Ово се пројавило и у његовом смирењу пред вољом Божијом. Св. Јован Шангајски (Максимовић) каже: „Примивши благодатни печат Духа Светога у тајни миропомазања, Цар Николај II је до краја живота остао веран својем високом звању и свестан своје одговорности пред Богом. У свакоме поступку он је полагао рачун пред својом савешћу, истински побожан не само у данима својих земаљских успеха, већ је пројавио трпљење у искушењима, подобно трпљењу праведног Јова.” Он је био духовно Цар, мученик и у свим погледима остварио је своје мистичко призвање, најкроткији, највише угодивши Христу од свих православних царева – управо таквим каквим мора бити Цар у последњим временима. Цар Николај II Романов је учествовао у Голготи свог народа. Ето зашто је његово прослављење нашом Црквом неодвојиво од прослављења Новомученика и исповедника руских. Ми морамо поново подвући значење које Црква придаје проливању крви. Први светитељи су били мученици. Ево тајне одрицања од престола последњег светог цара која му се стално ставља у грех: за њега није било разлике између дуга хришћанина који испуњава заповести Божије и дуга Цара. Када је у страшним приликама (окружен издајством, кукавичлуком и обманама) постало јасно да он не може испуњавати своје царско служење по хришћанској савести, он је без роптања, као Христос у Гетсиманији прихватио вољу Божију о себи и Русији. Понекад нам се чини, да се у активности једног човека пројављују његов карактер и воља; но потребно је неупоредиво више храбрости да би тај који „не носи узалуд мач”, примио заповест Божију да се „не противи злу”, када Бог открива да другога пута нема. А политичар кога покреће само инстинкт власти и жудња да је сачува по било коју цену, по природи је врло слаб човек. Заслуга је цара Николаја II што је он остварио смисао историје као тајне воље Божије. * * * Нема потребе расуђивати поводом безумних окривљавања Цара Николаја да су се његовом кривицом пролиле реке крви, и отпали од Бога милиони људи. Довољно је рећи да Црква никада нема право да се нада у апстрактну силу и ослањајући се на њу да проповеда свету благовест Крста. Ми не можемо рећи да је Цар био непрактичан човек. Није случајно што је за време његовог управљања Русија достигла највиши процват и највише слободе. Ипак, како је то тачно и дубоко приметио архимандрит Константин Зајцев: „То су били последњи врхунци огромног, али сплашњавајућег духовног таласа који је својевремено подигао из ничега руску земљу и дао јој постепено нечувену величину и славу.” Трагедија се састоји у томе што се са све већом снагом јављала саблазан да се иде путем Европе са њеним слободама од свих ограничења да се достигне још већи расцват и још веће слободе. У овој устремљености ка грађанској слободи каже даље отац Константин – „руски човек је све више губио способност и спремност слободног потчињавања власти датој од Бога, и разумна слобода преобраћала се у свести руских људи у ослобођење од духовне дисциплине и хлађење према Цркви. Цар је постојао са грађанским расцветом Русије духовно и психолошки сувишан. Што ближе престолу, то више на лествицама културе, благостања, умног развитка – то је постојала све више запањујућа духовна провалија која се појављивала између Цара и његових поданика. Само овим могуће је уопште објаснити ону застрашујућу пустош која се образовала око Цара од момента револуције.” Потреба одречења, пише отац Константин била је „оштром пројавом тог психолошког осећања непотребности Цара које је захватило Русију. Свако је дејствовао по својој логици и имао своје схватање тога што је нужно за спасење и благостање Русије. Ту је могло бити много и има, чак и државничке мудрости, на онај мистички трепет пред царском влашћу и она религиозна увереност да Цар–Помазаник носи благодат Божију коју је немогуће одбацивати замењујући је својим домишљањима, већ су били ишчезли”. Као што су, додајмо, још раније ишчезле у свом осталом свету. Ово није проистекло за један дан и није се зачело за време Цара Николаја Александровича. Већ у програму декабриста обавезном тачком било је уништавање царског рода, а Енглеска и Француска револуција решиле су овај проблем још раније. Хилијастичка секуларизација друштвене свести, идеја стварања земаљског царства уз одбацивање Небеског, постепено се развијала у дубини векова и у перспективи неминовно се мора поклопити са последњим апокалиптичким догађајима историје. * * * ХХ век се завршио и можда је „близу крај свету”. У судбини последњег руског Цара ми можемо видети догађаје апокалиптичког значења, не само као последицу нарочитог места које Русија заузима у свету, него и услед откривања последњих дубина процеса који се одвијају у свету током последњих векова. Једна од суштинских црта последњег времена састоји се у томе да је људско друштво пре свега усредсређено на будућност. До последњих векова оно је гледало радије на прошлост, тражећи у њој примере који би им помогли да опстану усред зла земног постојања. Тада људи нису размишљали како да измене свет, већ најпре о томе како да преживе у постојећем свету. Идеја устремљености на бољу будућност одговара грађанском цивилизованом друштву и савршено је различита од историје спасења. Она почиње да се појављује после XVI века и налази све јачи израз у XVIII веку, продирући врло споро у друштвену свест, али изазивајући врло велике промене. То што се десило Цару и Русији, било је последњи чин. У том правцу развија се и филозофска мисао савременог света са његовим истовременим идејама прогреса и страхотама рушења. Ово се може видети на примеру три велика мисаона тока која тачно одговарају трима последњим вековима. У XVIII веку – човек под утицајем Декарта све више и више верује у разум и науку, и скоро да их обоготворава. XIX век отвара двери „дијалектике историје” и еволуције (Хегел, Дарвин, Маркс). XX век остварује у пракси учење XIX века, истовремено утврђујући „примат живота”– примат искуства у односу на било коју теорију (Бергсон са његовим интуиционизмом). Но, разум, безусловно неопходан за познање живота, постане ли јединим мерилом истине, доводи до уништења тајне, а еволуција и „дијалектика историје” свецело усредсређени на земаљски план живота замагљују вечно. „Егзистенција”, привремено постојање, потискује суштину, искуство се супротставља Откровењу. „Ако ја не знам за Бога у мом личном искуству, значи Бога нема”. Отуда проистиче ново схватање слободе уз одбацивање древних табуа: човек само онда истински остварује себе када се не спутава никаквим моралним ограничењима. Ова три филозофска тока проистичу један из другог и слажу се један на други и препречују пут савременог човека ка вери „древних дана” и њеним вредностима. На тај начин може се приметити да људска моралност и култура пролазе кроз три одговарајуће етапе. У првој етапи сачувани су листови, цветови, чак и плодови традиционалне хришћанске моралности и културе, али веза са коренима, тј. са вером у Живога Бога – све више слаби и сасвим се губи. Постепено Бог постаје непотребним, тј. претвара се у апстрактну „надградњу” која се може уклонити; довољно је, за ваљан живот, следити природни разум и савест. У другој етапи човек, будући да није у стању да обезбеди нормалан живот устаје против природних норми моралности и њиховог Творца. То је револуција 1917. године у Русији и њено продужавање данас, у новој револуцији, тј. у извртању Божанског и моралног поретка, која утврђује грех као норму. У последњој, трећој етапи као да је потребна сакрализација греха – тј. мешање светиње са нечистотом, о чему као о тајни безакоња пише апостол Павле у Другој посланици Солуњанима. У том контексту, може се разматрати једна од перспектива васпостављања монархије: украшавање највишег безакоња, власти мамона, крстом – главном хришћанском светињом или перспектива „спољашњег обличја” изнутра празног, како је то изразио св. Теофан Затворник – дакле, обнова монархије као власти антихриста. * * * Ми видимо шта се дешава када се превиђа да је власт дата од Бога и када се државност гради на нехришћанским принципима. Владајући савремени поглед на политику и економију по коме је добро оно што доноси корист и што доприноси процвату и моћи државе. Када се губи димензија вечности, нема ни могућности да се избегне тоталитаризам. А и демократија – та велика лаж нашег времена, како се изразио К. Победоносцев – неизбежно се окончава тоталитаризмом. Сада се често говори о „убрзавању историје”. Међутим, убрзавање техничког прогреса означава не само успоравање моралног развитка, већ његово убрзано рушење. Свеопшти мир који обећава хилијазам, може се пројавити и већ се пројављује као тотални рат или како би рекао философ „рат свих против свих”. Јер мир који је заснован на одбацивању моралних принципа неминовно води тоталној анархији и тиранији. Нема никакве друге историје, сем историје спасења која се завршава у вечности. Цар–помазаник Божији – призван је да ово обезбеди у максималном степену. Као што рече један философ: назначење власти није у томе да на земљи створи рај, већ да не допусти пакао. Данас се у друштву ствара таква морална атмосфера да просечан човек не може да преживи. Треба бити јаком личношћу, укорењеном у Богу да би се супротставило општем распаду. Велико преимућство православне монархије састоји се у њеној натприродној благодатној димензији, у стремљењу да отвори пут ка Царству Христовом за све људе. Назначењем Цара као „спољашњег епископа” кроз одржавање правих односа између Цркве и државе даје могућност Цркви да чува ову атмосферу. Разуме се ми се морамо борити и са социјалним злом које је само пројава другог, дубљег и сакривеног зла – греха, смрти, ђавола. Смисао историје је, како кажу хилијасти и марксисти (а ми се слажемо у овоме са њима), да ослободи и усрећи човека. Но ми кажемо да то може учинити само Исус Христос и то онима који Га следе. После убиства Цара сва рушилачка моћ била је управљена баш на Цркву, зато што она и својим присуством, можда још јаче него својом речју, утиче на свет откривајући му невидљиво. Свет такође са своје стране утиче на Цркву и то утолико јаче када се одстрани „онај који задржава”, спречава долазак антихриста – а то је, по Св. Оцима, православни Цар. Свет подржава Цркву или је омаловажава, игнорише или, што је горе од свега, покушава да стане на њено место и замени је собом. Људско друштво је у сталном тражењу некаквог јединства. Јединство које се јавило као последица рушења православне монархије, у почетку као јединство комунистичког колективизма, а затим као јединство у греху као норми завршиће се на крају крајева јединством под влашћу антихриста. А јединство у Богу које је у знатном степену обезбеђивао Цар као чувар Цркве и вере од спољашњих опасности све ће више слабити у свету. * * * Шта нам је чинити у овоме свету, да га очајање и ноћ не прогутају потпуно? Јасно нам је да су потребни дуги напори пре него што се свет одрекне од скептичког прагматизма и поново се не схвати улога православног монарха који обезбеђује задовољавајуће односе међу Царством ваплоћеног Слова и светом, царством мноштва које очекује јединство. Овај однос није просто морални или јуридички, него онтолошки. Само кроз схватање овог онтолошког односа све последице: моралне, политичке и јуридичке могу се постепено јавити у њиховом правом светлу. Овај задатак је сложен. Ми чак не можемо бити уверени да ће се он решити на видљив начин, јер победа добра је сакривена победа у ово време када тајна безакоња тријумфује свуда у спољашњости. Овде је наш суштински задатак који претпоставља тачну свест о тајни Цркве и тајни света које су све више супротстављене. Трагедија се састоји не само у губитку важног животног центра него и у неспособности да му се врати кроз ову свест. Како је могуће да се олако прескочи сав светли и тамни опит прошлости и иде даље „путем прогреса”? Или се ограничити понављањем спољашњих форми наслеђених из прошлости? Савремени кризис је у значајном степену криза разумевања у црквеној и друштвеној свести. Где пронаћи светлост, како разагнати таму да би се макар потрудили да нађемо пут ка спасењу? Пред лицем хилијастичке обмане ми смо дужни да будемо свесни не само опасности свеопштег уништења од нуклеарних експлозија или пресахњивања природних ресурса, већ и не мање опасности од моралне и духовне пропасти. Политички и духовно–морални хоризонт света постаје све више јединствен. Ако хоћемо да променимо хоризонт времена наш поглед треба да буде устремљен ка истинском циљу, највишем циљу од кога зависи судбина људског друштва. Ми смо већ много пута говорили, да пре него што се постави питање о обнови православне монархије у Русији, треба се озбиљно замислити о путевима васпостављања двеју њених главних чинилаца: моралности и државности. Другачија очекивања новог земаљског цара биће пут установљивања симфоније антидржаве и антицркве у лицу антихриста. Из књиге: „Православна монархија и нови светски поредак” Превео: Н. Ћосовић Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|