29. фебруара је одржано (https://basilica.ro/comunicat-) заседање Светог Синода Румунске православне цркве. У оквиру њега донете су две одлуке, које се тичу интереса Руске православне цркве и УПЦ.

Прво, црквени Букурешт се заложио за благослов, охрабривање и подршку иницијативама румунских православних заједница у Украјини „да обнове заједницу са Мајком-црквом“, Румунском патријаршијом, кроз њихово легално организовање у верску структуру под називом „Румунска православна црква Украјине“.

Друго, Синод је одлучио, да су сви румунски православни свештенослужитењи у Молдавији, које пређу из Кишињевско-молдавске митрополије РПЦ у „Бесарабску митрополију“, "канонски свештенослужитењи, и да се све дисциплинске санкције усмерене против њих, на основу њихове припадности Румунској православној цркви, сматрају - неважећим“.

Вреди напоменути, да инвазија на туђе канонске територије није нека нова пракса за црквени Букурешт. Као што то историја показује, Румуни се не плаше да заоштравају ствари са другим помесним Црквама како би проширили подручје своје црквене структуре.

Није само РПЦ страдала од безумних амбиција Румунске патријаршије.

И Срби исто имају оправдане примедбе, и у складу са њима захтеве према својој православној браћи из суседне државе. Конкретно, пре десетак година ствари су дошле до тачке где је румунска страна директно оптужена за кршење канона. На ову одлуку Синод СПЦ је подстакла делатност свештенослужитеља Румунске цркве, које је обављало богослужење у Тимочкој и Браничевској епархији Српске патријаршије (где живе мало бројније румунске заједнице [ми знамо боље од колега из Русије и Украјине колико су Власи Румуни), без прибављања одговарајућих дозвола.

Још бучнији скандал је настао на канонској територији Јерусалимске цркве. Румуни су 2011. године започели изградњу свог храма у Јерихону, што је изазвало крајње болну реакцију Јерусалимске патријаршије. Страсти су толико узавреле, да су јерусалимљани чак одлучили да прекине евхаристијско општење са Румунском Црквом. Ситуација је решена само уз помоћ председника Румуније, који је успео да доведе стране до компромисних споразума, односно да се храму да статус дома за румунске ходочаснике.

Узимајући две ово у обзир, потез црквеног Букурешта у украјинском правцу не личи на неки изузетак. Сасвим је могуће, да је предузети корак још једна манифестација системске експанзије Румунске цркве на својим спољним границама. Штавише, стање црквених ствари у Украјини ствара добре услове за оправдање упада румунске стране на „нову територију“.

Истовремено, не треба искључити утицај политичког фактора. Није искључено, да Запад разматра сценарио будућег распарчавања Украјине. И у том контексту, Румунска црква једноставно унапред припрема терен за пуни духовни „развој“ оног дела земље који ће доћи под окриље Букурешта.