Пре тридесет година, када сам као руски добровољац учествовао у рату у Српској Босни, моји ратни другови Срби су ми, током предаха између битака у снегом покривеним босанским планинама, говорили: све што се овде дешава чека и Русе, рат на Балкану је проба за рат Запада против Русије.

Потом сам сличне тврдње не једном чуо од најразличитијих људи у Србији: од мушкараца и жена, од обичних сељака и универзитетских професора. И, признајем, нисам им веровао – мислио сам да ти Срби имају исувише високо мишљење о себи.

Моје схватање сасвим се променило после почетка натовских бомбардовања Југославије 1999. године. До последњег тренутка нисам могао поверовати да ће до тога доћи. Био сам сасвим уверен да нема основа за бомбардовање, а ипак се то десило. Посматрајући у Београду ноћна бомбардовања јасно сам схватио да су наша браћа Срби били у праву – против нас се води суров и крвав рат, и чаша ова неће мимоићи ни руски народ.

После рата у Југославији све чешће сам од Срба чуо мишљења о духовном значају рата против нас – Запад се против Русије бори не просто за овладавање њеним природним богатствима већ као против једине силе способне да се супротстави апостасији Запада, његовом срозавању у огољени сатанизам. Постајало је очигледно да је наш непријатељ суров и крвожедан, а циљ му је потпуно уништење православног народа.

Тих година ме је чудила српска вера у Русију и руски народ. Наша браћа била су уверена да ће Русија згромити Запад и правда ће тријумфовати. Видела су огромну снагу скривену у Русији, премда је тада била врло слаба у сваком погледу.

Предосећај великог рата донео сам са собом из Србије када сам се 2000 године вратио у Русију. Одлучио сам да ћу се борити против Запада и његовог сатанизма свим доступним средствима.

Сматрао сам важним да Русима преносим српска пророчанства. И управо у томе сам стално трпео неуспех. Као што ни ја својевремено нисам веровао Србима, сада ни мени нису веровали, сматрајући ме чудаком који никако не може душу да ослободи од ратних потреса.

И ево већ готово десет година рат се води у нашим исконским земљама. Српска пророчанства се остварују. Ми постепено улазимо у мрачну будућност која је тада проречена.

Велики рат нас неће мимоићи, али не треба га призивати ни приближавати. Чаша ова неће нас мимоићи, али не треба убрзавати догађаје. Треба се за њега озбиљно спремати, и што се боље припремимо, тим ћемо више удаљити његов долазак. Спремати се за рат – значи на сваки начин јачати себе, своје снаге и свој дух. Јако је важно јачати себе духовно кроз покајање и молитву. Наш главни непријатељ на том путу је дух потрошње и удобности који је подјармио наше душе.

На крају ћу навести упозорење Слободана Милошевића, последњег председника Југославије:

“Руси! Сада се обраћам свим Русима, житеље Украјине и Белорусе на Балкану такође сматрају Русима. Погледајте на нас и запамтите – с вама ће учинити исто чим се разједините и попустите. Запад ће вас, као побеснели пас на ланцу, шчепати за грло.

Браћо, сетите се судбине Југославије! Не дајте да и са вама тако поступе!“

Извор: srpska.ru