Сврха репресије је репресија. Сврха мучења је мучење.Сврха моћи је моћ. Моћ није средство; она је циљ. Диктатура се не успоставља ради очувања револуције. Револуција се спроводи да би  се успоставила диктатура.Џорџ Орвел, "1984"

У наше време потпуно је апсурдно анализирати светску политику са становишта само интереса националних држава, јер глобалисти са својим транснационалним корпорацијама, тоталитарним сектама и обавештајним службама већ играју много већу улогу од влада „суверених држава“. И скоро све њихове политике, уз разне „хуманитарне интервенције“, изграђене су на манипулацији, када су стварни циљеви организатора акције супротни наведеним декларацијама. И то уопште није озлоглашена „теорија завере – параноја“, како кажу либерали. Не, ми живимо у времену када се за најтеже теорије завере и најневероватније верзије завера обично испостави да су истините.

Тобожња светска „борба против пандемије“ довела је до страдања и пропасти огромног броја људи, до смрти и погоршања здравља многих милиона њих од смртоносних „вакцина“, до јачања тоталне контроле и угњетавања човечанства што је ишло у корист наднационалним структурама, којима су владе готово свих земаља подлегле, наносећи штету националним интересима. Коначно је постало јасно да је ера националних држава прошла, као што је раније прошло доба хришћанских монархија.

Открило се и право место наводно најперспективније, и наводно националне државе са патриотском елитом – кинеског „источног змаја”, коме су многи „аналитичари” узалуд предвиђали светску доминацију у 21. веку. Заправо, њени владари, са оријенталном сервилношћу, непрестано делују супротно националним интересима. Између осталог, спровели су план глобалиста да подрију здравље Кинеза. Неки публицисти су писали да су све ове антинационалне мере увели проамерички „комсомолци“, које је, наводно, већ уклонио патриотски Си. У ствари, и „комсомолци“ и он су делови једне колонијалне администрације Кине. Да није тако, онда се криза са коронавирусом тамо не би наставила скоро до сада. Али Си и дружина управо сада додатно злостављају земљу разним „антикорона“ мерама (након што су наводно пацификовали „комсомолце“), блокирајући становништво и рад предузећа, насилно вршећи све више „вакцинација“.

НР Кина такође није субјект светске политике, она је крипто-колонија, и много зависнија од Руске Федерације. „Захваљујући” мерама руководства КП Кине за „борбу” против „инвазије микроба“, само у априлу 2021. обим индустријске производње у Кини смањен је за 2,9 одсто, а промет у малопродаји за 11,1 одсто. Стопа незапослености је скоро поновила рекордни ниво са почетка „пандемије“. Тамо се активно примењује и систем електронских концентрационих логора, који убија сваку здраву иницијативу маса и изузетно је штетан чак и са економског аспекта, а да не говоримо о слободама грађана. Раније је Денг Сјаопинг, да би угодио Западу, у Кини наредио присилни абортус, незапамћен чак ни у бољшевичком СССР-у, што је подрило све демографске изгледе Кине. А још раније, огромне масе Кинеза је искористио „велики кормилар“ Мао Цедунг, својим „скоковима“, „културним револуцијама“ и „ловом на врапце“. Чак и Руска Федерација, на позадини ревносног стогодишњег служења Кине глобализму, и даље изгледа сасвим добро.

Надалеко је познат „Канцелар акт“, који потписује сваки нови канцелар Немачке, обавезујући се да ће водити спољну и унутрашњу политику у интересу глобалиста, а не немачког народа; и само присуство овог тајног документа може да објасни антинемачку политику свих Меркелових и Шолцова, који Немачку гурају у војне авантуре НАТО-а, преплављујући земљу мигрантима и смањујући наталитет аутохтоног становништва.

Стиче се снажан утисак да лидери Народне Републике Кине, Руске Федерације, Турске, Мексика, Бразила, а да не говоримо о земљама ЕУ и свих осталих, потписују своје „Канцелар акте“ у овом или оном облику. Политика њихових лидера је превише антинационална. Наравно, с времена на време националне бирократије ових земаља предузимају кораке усмерене позитивно ка свом народу, али ти кораци не прелазе одређене црвене линије. На пример, Ердоган је „бласфемично” забранио содомске „параде” у Истанбулу, које су један од главних  хирова светске елите, а које су се у Турској одржавале годинама. Али увео је и драконске мере за „борбу против пандемије“, помогао је Западу да уништи Сирију, подржао режим Зеленског, компензујући своју непослушност кад су у питању „параде“.

Чини се да је распиривање „пандемијске“ психозе буквално предуслов за опстанак „независних“ политичких лидера. Уосталом, лидери који су се уздали у свој „суверенитет“ и нису испунили ову наредбу умрли су брзо, да тако кажем, „за пример“. Смрт председника Хаитија, Танзаније и Бурундија током „пандемије“ обједињује једна околност – сви су били јасни противници „вакцинације“. Уједињује их и чињеница да је убрзо након њихове смрти у њиховим земљама извршена масовна „вакцинација“…

И на крају крајева, давно су представници светских елита указали на„потребу“ за смањењем становништва Земље, „потребу“ за деиндустријализацијом, јачањем електронске контроле и стварањем званичне светске владе. И морамо разумети да свака глобална игра „спашавања човечанства“, коју води олигархијска елита  ( а њој никада није стало до живота обичних људи ), сада води овим циљевима. Укључујући – „борбу против климатских промена“, или „борбу против сиде“, или битку за слободу говора: све то води у ратове и вештачки изазвану глад

Истим циљевима водила је и ранија кампања „борбе против глобалног тероризма“, током које су убијени милиони људи, уништени Ирак, Авганистан, Либија и низ других земаља, што су наивци касније покушавали да објасне „погрешним проценама“ и „грешкама“ Сједињених Држава и НАТО-а, који тамо „нису пронашли оружје за масовно уништење“ и нису успели да „изграде демократију“. Не, наравно, све је то ишло по плану: циљ покоља становништва је покољ становништва, циљ успостављања диктатуре је диктатура, циљ подривања суверенитета држава је подривање суверенитета и стварање планетарног царства антихриста. А потрага за „глобалним терористима“, „оружјем за масовно уништење“ и „изградњом демократије“ била је само димна завеса, и ништа више. И скоро све наизглед суверене владе такође су послушно учествовале у свим наведеним кампањама. Они су, наравно, суверени само по имену…

Многи посматрачи су збуњени. Чини им се да су председници и премијери потпуне будале које наивно трагају за непостојећим глобалним зликовцима, или се боре против лажне „пандемије“ или „климатских промена“. Али кардинална грешка је што се мисли да су премијери и председници независни и да делују по сопственој вољи и у интересу својих земаља. Нису они толико глупи, само много више зависе од глобалних структура него од својих држава. Тако су, некада давно под Маом, сви званичници подржавали апсурдни лов на врапце, који је заправо имао за циљ јачање Маове моћи и истребљење опозиције, што у оно време одобравају глобалисти: ко је смео да подржи гоњене људе? 

То је видљиво и из тога како лако и истовремено дојучерашњи маргиналци, вођени глобалистима који нимало не деле њихове ставове, стичу огроман утицај у наводно независним државама. Како лако свет постаје дехристијанизован, дрогиран и содомизован, чему се супротставља веома мали број такозваних националних лидера. Дејвид Рокфелер, отац шесторо деце, власник низа индустријских комплекса и медија, постао је оснивач радикалног феминистичког покрета и пионир контроле рађања, заговарајући деиндустријализацију. Сорош, отац петоро деце, у потпуно традиционалном браку, финансира свакојаке „слободаре“, изопаченике и феминисткиње, залажући се за потпуно укидање институције брака.

Да ли је амерички адвокат са „чисто индијанским“ презименом Абрамоф, који је у америчким племенским резерватима направио коцкарска легла, бурдеље и кафане, идејни борац за права Индијанаца? Или поменути Сорош: да ли је он Украјинац, или каталонски националиста, или белоруски русофоб, кад финансира укронацизам, каталонски сепаратизам, белоруску русофобију? И зашто су толики националисти и сепаратисти свих боја и фела на тако чудан начин повезани са Сорошем, који има своје пројекте у разним деловима света? 

Наравно, ово су реторичка питања. У данашње време скоро све главне друштвене и политичке покрете и владе координира и усмерава мала група супер-утицајних глобалиста који такође контролишу светске економске процесе.

Швајцарски научници су 2011. године спровели студију која је открила да отприлике сто педесет компанија контролише око половине глобалне економије и финансијског система. Већина чланова ове групе, под кодним називом „Комитет 147“, су банке и финансијске корпорације, на пример, Берклејс банка, ЈП Морган Чејс, УБС АГ, Мерил Линч, Голдман Сакс, итд. Чланови „Комитета 147“, према Швајцарцима, контролишу 40% глобалне имовине, укључујући 90% средстава у банкарском сектору.

Отприлике иста строга централизација одавно је успостављена у сфери идеологије. Сада сви мислећи људи знају да сви главни „националноослободилачки”, левичарски, моралном коруптивни, антихришћански и русофобични покрети лочу помије из истог корита и имају један центар за усмеравање. Сви се укрштају, а условна светска влада може лако да пребаци неког Сакашвилија са високог места у покореној Грузији на слабу позицију у окупираној Украјини. И лако може да именује америчког држављанина руских корена, Томаса Илвеса, на место председника „независне“ Естоније. Српски револуционари притекли су у помоћ грузијском „Мајдану“, грузијски – украјинском, а сви заједно – белоруском. Разни клипови на истој стабљици глобалистичког кукуруза.  Тако је било у Совјетском Савезу: партијски кадар, члан номенклатуре, час је био директор фабрике на Бајкалу, а час директор биоскопа у Тблисију. 

Али ова ситуација на глобалном нивоу постоји већ дуже време. Суверенитет држава је нарушен почетком 20. века, а већ тада, а и раније, постојала је глобална заједница превратника – револуционара и јединствен центар за контролу њиховог кретања.

Зато је министар војни младотурске владе Енвер паша могао лако да пређе у Совјетски Савез, па чак и да тамо заузме високе положаје. На позадини оваквих тумбања, није изненађујуће да је исти лик, под именом Бела Кун, час покретао револуцију у Мађарској, час градио комунизам у СССР-у, а његов колега Раковски дизао побуне у Бугарској и Румунији, па био на високим положајима у СССР. Човек се пита – какве везе имају бољшевици са младотурцима? Али сви су били делови једног револуционарног анти-система, или анти-цркве, како то неки теолози називају, и били су надгледани из једног центра.

Почетком 20. века глобалисти су одлучили да потчине последње земље које нису биле под њиховом контролом. Највише су мрзели, наравно, православну Русију, али су се у њихове планове за светску доминацију у извесној мери мешали и кајзерова Немачка, и Аустроугарска, и отоманска Турска, и Кинеско царство. 

Међутим, било би веома тешко преузети контролу над овим државама директном војном интервенцијом. Зато су се против њих борили разним „национално- ослободилачким“ и социјалистичким револуцијама, користећи унутрашње противречности ових држава. Све криптоколоније карактерише испуњавање воље наднационалних структура: од извоза ресурса на Запад до подршке револуционара у туђим државама; од дехристијанизације и ерозије породичних темеља до мржње према староседелачким народима  сопствене земље. Да би постигли своје циљеве, „вукови са Волстрита“ су активно користили космополите без корена постављене у улогу менаџера криптоколонија.

Главни националисти Кине, на пример, биле су жене из породице Сун, које су потицале из „либералне нације“ некинеског порекла, која се од давнина гнездила у Кинеском царству, при чему су биле блиско повезане са Сједињеним Државама. Једна од евросестара славне породице удала се за члана масонске секте Сун Јат-сена, који је уз помоћ новца и политичке подршке са Волстрита срушио кинеску монархију, поставши први председник републике. Друга сестра се удала за генералисимуса Чанг Кај Шека, председника Куоминтанга. Удовица Сун Јат-сена је касније постала главна личност у маоистичкој Кини, „почасни председник Народне Републике Кине“. Све три сестре су студирале у САД, како и приличи револуционаркама. Такође, модерни мајдански револуционар Јушченко је добио жену Американку, а Сакашвили Холанђанку. Сам Мао потиче из истог легла, у почетку је био повезан са Куоминтангом, а приликом преузимања власти уживао је подршку не само СССР-а, већ и САД. И сада се многи наивно питају зашто „суверена и јака“ Кина тако ревносно испуњава све хирове глобалиста?

У истом периоду, младотурски масони, који су студирали на европским универзитетима, збацили су власт Османлија у Турској. Иначе, и поред свих угњетавања хришћана, султани су и даље били гаранти права Цркве, а цариградски патријарси су имали чак и већа права под Османлијама него под римским царевима, будући да су били поглавари „хришћанског милета“ (заједница). Након свргавања Османлија, Турска је била апсолутно и потпуно дехристијанизована, а скрхану Константинопољску цркву заузели су мадони, који су поставили отпадничког патријарха Мелетија Метаксакиса (1926-1935) да њоме управља.

Св. Николај Жички и Охридски је својевремено жалио што је у Србији,  у току пола века њеног наизглед самосталног постојања, међутим подложног снажним европским утицајима, више православних Срба постало отпадницима од вере него под османском влашћу.

Као резултат низа револуционарних преокрета, на власт у Цариграду дошли су представници јеврејске секте „денме“, следбеника Шабатаја Цвија, који су формало прешли на ислам, на челу са Кемалом Ататурком. „Турски националиста“ Ататурк је, да би удовољио Западу, са изузетном лакоћом пристао да смањи Турску на 15% територије Отоманског царства. Револуционарне прозападне власти Турске извршиле су и геноцид над хришћанским народима: Грцима, Јерменима, Асирцима, а касније и Курдима, који је био не само злочиначки, већ је нанео и огромну економску и политичку штету земљи.

Кемал Ататурк је био отприлике исти такав Турчин и турски патриота као што су Лењин - Уљанов-Бланк и Троцки-Бронштајн били руски пролетери...
Бестселер на тему „денме“ објавио је новинар и прави турски патриота Сонер Јалчин, који је 2004. године објавио књигу „Ефендија: највећа тајна „Белих Турака””, која је за прве две годнепродата у тиражу од 140 хиљада примерака. Јалчин дели становништво Турске на две „класе“: „беле Турке“, владајућу класу, и „црнце“, обичан народ. „Бели Турци“ су „денме“, или су у сродству са њима; имају космополитско образовање, присталице су секуларизма и Запада, обожавају Ататурка и државу коју је он створио и презиру конзервативизам „црних Турака“. „Бели Турци” су заузели командне позиције у култури и јавном животу земље и не дозвољавају „црнцима” да се попну на друштвеној лествици.

Као и у другим криптоколонијама, у Турској је извршено својеврсно брисање прошлости: кроз искривљавање историјске истине и кроз реформу правописа. Арапско писмо је замењено латиничним писмом, услед чега савремени Турци не могу да читају текстове својих предака. Приближно исто је урађено у Кини и Русији, али не у тако радикалној верзији. Савремени Кинези такође имају великих потешкоћа да читају чак и новине од пре једног века, „захваљујући“ Маовим реформама правописа. А у Русији већина људи још увек мисли да је Лав Толстој написао свој чувени роман „Рат и мир“ о стању рата и мира, а не о рату и друштву.

Истина, спремале су се и неке „утешне награде“ за нову Турску – наравно, не на рачун „цивилизованог света“, већ на рачун Русије. Превратници у Русији и послушници антисистема, који су заузели Руско царство, пружили су својим колегама и саплеменицима сву могућу помоћ. Бољшевички РСФСР је 1921. године Ататурку испоручио 10 милиона златних рубаља, 45.000 пушака и 300 митраљеза са муницијом. А 1921. године у Москви је потписан споразум о „пријатељству и братству“, према којем је Турској дат низ територија бившег Руског царства, заливеног крвљу руских војника. Између осталог, совјетска власт је режиму дала огромне области Карс, Ардахан, Артвин и друге.

Истовремено, младотурци су заправо растурили сваки субјективитет не само Турске, већ читавог муслиманског света. На крају крајева, збачен је и последњи султан, који је истовремено био калиф читавог исламског света. Након овога, муслимани су остали без иједног вође, расцепкани на масу праваца и секти, уз гомилу слабих и зависних држава. Многи незналице верују да ће муслимани успети да освоје свет уз помоћ високог наталитета, али то је веома наивно. Сада глобалисти вртоглавом брзином искорењују муслиманску институцију породице, а њихов наталитет постаје изузетно низак. На пример, марионетски режими у Заливу су, по њиховом наређењу, у великој мери корумпирали своје становништво разним пороцима и идеологијом хедонизма, обарајући наталитет на историјски најнижи ниво. Стопа наталитета у УАЕ је 2019. била 1,39 по жени, што је пад са 1,82 у 2010, што је огроман пад са 2,4 у 2000. и 4,45 у 1990. години. Другим речима, ако је пре мање од 30 година просечна емиратска породица имала најмање четворо деце, данас је чак двоје деце „превише“, иако је животни стандард тамо веома висок. И међу Турцима је наталитет постао занемарљив, многи људи се тамо рађају само у удаљеним крајевима Курдистана. Осим тога, глобалисти масовно извозе муслимане из њихових домова у Европу. Власт Европске уније их увози да би расточила домородце – хришћане и беле Европљане, уништила им храмове, а такође и подигла обескорењену расу „мешанаца“.

Контрола глобалиста над криптоколонијама, као и сада, одвијала се кроз неколико врста субординације, углавном скривене. У њима је, наравно, немогућа директна власт појединих намесника постављених из криптометрополе. Овде је све изграђено на лажима и манипулацијама, постоји привид избора, имитација националне политике. Сваки нови масакр се приказује као покушај изградње светле будућности, или интереса нације, и маскиран је у прогресивни друштвени експеримент, или уништавање „непријатеља нације“. Међутим, у овом случају на памет падају само Орвелове речи: „Сврха репресије је репресија. Сврха мучења је мучење.”

ПРИРЕДИО: В.Д. / Извор: rossiyaplyus.info/26304-25/

Преузето са: "Правда"