Цар Давид је блаженим назвао човека који дан и ноћ размишља о Богу, а апостол Павле је поучавао примаоце његових посланица: молите се без престанка. Цариградски монах Александар се једном запитао како да оживи те завете и нашао решење: основао је манастир, који је ушао у историју под именом манастир „неспаваних“, односно оних који не спавају. Да ли је могуће молити се без одласка на спавање? Прочитајте о томе у наставку.

Шта је Преподобни Александар смислио да молитва у његовом манастиру не престане ни на минут?

Преподобни Александар је рођен крајем 4. века у Источном римском царству. Био је монах и деловао на територији савремене Сирије. Периоди пустињаштва смењивали су се у његовом животу са изласцима да проповеда. Једног дана су га ухватили разбојници. Не плашећи се смрти, Светитељ им је причао о Јеванђељу, обратио их у хришћанство и убедио да се покају. Разбојници су се крстили и свој логор претворили у манастир.

Монах Александар је стекао велику славу. И поред жеље за самоћом, животом у пустињи и тишином, није остао сам. Људи који су тежили духовном животу нашли су Преподобног и населили се у близини. Тако је у области реке Еуфрат почетком 5. века око његове келије настао манастир у коме је било 400 монаха.

Успостављајући монашки живот у новом манастиру, монах Александар је размишљао: да ли је могуће да човек испуни речи цара и псалмопојца Давида: Блажен је човек који... дан и ноћ размишља о закону Његовом [Господњем] ( Пс 1:1-2). Три године се молио и искао од Бога да му открије своју вољу о томе. И одлука је дошла. Монаси су били подељени у 24 групе, односно молитвене страже. Групе монаха су се смењивале певајући Давидове псалме. Смењивали су се сваки час, прекидајући псалмодију само за време службе. Као резултат тога, молитва је звучала даноноћно, а манастир је добио име манастира „оних који не спавају“.

Касније је монах Александар основао још један манастир „оних који не спавају“ у Цариграду, где је око 430. године окончао своје дане.

Како се молитвено искуство „оних који не спавају“ проширило на друге манастире?

Први манастир, који је основао Преподобни Александар, престао је да постоји убрзо након смрти свог ктитора. Његов наследник преместио је манастир ближе престоници царства. А 465. године део монаха, којих је до тада било неколико хиљада, преселио се у новоосновани манастир, познат као Студитски.

Манастир Студит је постао један од најпознатијих манастира у Цариграду. Благочестиви начин живота студитске братије и практиковање непрестаног псалмопојања, наслеђено од Преподобног Александра, подстакли су осниваче нових манастира да се обрате руководству Студита са молбом да им се пошаљу монахе да поучавају братију. Студитски устав стигао је и у Русију. Управо из Студитског манастира у 11. веку монах Теодосије Печерски је усвојио правила монашке заједнице, која су укључивала непрекидна псалмопјенија.

Има ли данас манастира у којима молитва никада не престаје?

И поред тога што је први манастир „оних који не спавају“ Светог Преподобног Александра накратко наџивео свог оснивача, његова традиција и даље живи у манастирима широм света. У Русији се пракса непрекидне молитве може наћи у Сретенском, Валаамском, Серафим-Дивејевском и многим другим манастирима.

На пример, у Валаамском манастиру, према Типику, Псалтир се никада не затвара. Чтеци, смењујући једни друге, приступају да га читају. А сама молитвена смена траје, по правилу, око два сата. „У манастиру Никољском... молитва Богу не престаје - читаве ноћне сате братија манастира наизменично чита Псалтир, током којег се помене и стотине и хиљаде православних хришћана. Никољску братију у овом послушању током дана смењују житељи Централног имања манастира... У бројним скитовима и испосницама обавља се и њихов свакодневни молитвени круг. Дан и ноћ, милошћу Божијом, на Валааму светли неугасиво кандило молитве“, сведочи братија манастира.

Позив псалмопојца Давида на непрестано размишљање о Богу и речи Апостола Павла о непрестаној молитви упућене су не само монасима, којих у то време још није било, већ свима нама. Не говоримо толико о читању одређене молитве, колико о духовној будности, о осећању себе у присуству Божијем, о томе да сећање на Бога не напусти нашу свест. И молитвена пракса монаха, пример њихових молитвених подвига служе као дивно подсећање на то.

Превод: „Борба за веру“

Извор: Журнал „ФОМА“