Недавно је један од познатих епископа Грчке православне архиепископије у Америци, епископ назијански Атинагора, присуствовао отварању новог хиндуистичког храма и аплаудирао говорницима - догађај који је веома саблажњив за вернике, а неспојив не само са светим канонима Православља, већ и са безбројним житијима мученика и исповедника наше Цркве, који су их, уместо да аплаудирају подизању идола, рушили и ломили.

Верници су били веома ожалошћени овим одступањем од Православља, из много оправданих разлога, али и због бриге за самог епископа. За њега су узнесене многе молитве да би „право управљао речју истине“ и, показујући храброст, обратио се истинском учењу Цркве.

Епископ Атинагора је управо то и учинио: дошао је себи, исповедио се и јавно се покајао, са пуним разумевањем да јавни преступ захтева јавно покајање. Верници су се веома обрадовали овом неочекиваном преокрету. Епископово јавно покајање... Догађај тако редак ових дана, а заиста и у историји Цркве! Смиривши себе на овај начин, подстакао нас је да се смиравамо. Његова исповест постала је поука за све нас, јер архипастир поучава пре свега својим примером. Морам признати, да сам ја био на његовом месту и јавно сагрешио, тешко би ми било да  поступим као он. Стога се смиреним срцем клањам његовом примеру, искрено захваљујући Његовом Преосвештенству на овој поуци смирења, која је мени, а можда и другима, данас тако потребна. Молимо се да нас он и сви његови сабрати епископи својим примером усмере на пут смирења и повратка Христу, у вршењу свих врлина. Да бисмо се могли поистоветити са Њим као састрадници и странци у овом сујетном и избезумљеном свету.

Неки сумњају у владичину искреност. Нема сумње да је то због њихове горчине и циничног односа према многим данашњим компромисима, укључујући, можда, и компромисе самог епископа у другим стварима. Међутим, такве сумње су неосноване и, наравно, поткопавају веру људи у могући повратак Православљу и у оно тачно исповедање вере за којим ти исти критичари толико жуде. Прихватање покајања људи са радошћу, од чистог срца је хришћанска врлина. Радећи ово, човек никада не губи. И притом не оправдава грех или одступање од православне вере.

Може ли се човек искрено покајати због неправославног става, али се после тога вратити на своју пређашњу грешку? Да, ово се дешава. На крају крајева, ми смо обдарени слободном вољом. Међутим, то не значи да епископово покајање (повратак/промена начина размишљања) није било искрено и истинито од почетка.

Док се трудимо да следимо Свете Оце, да будемо трезвени и будни у молитви, не само да можемо, него смо дужни и морамо да се молимо и свим срцем дочекујемо сваки корак повратка вери, па чак и сваку добру намеру да се побољшамо, сваког човека, а посебно изгубљених епископа. У овоме нема ничег изненађујућег или необичног; то је једноставно уобичајен став хришћана и жеља за смирењем, по речима нашег Господа: „Јер ако опростите људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески, али ако не опростите људима грехе њихове, онда Отац вам неће опростити грехе ваше“ (Матеј 6:14-15). Ми сами не бисмо желели да се према нама овако поступа.

Превод: „Борба за веру“

Извор: «Трость Скорописца»