Пред почетак Великог Поста ево једног одломка из једних од предавања које је одржао Димитрије Љотић у Илирској Бистрици, Словенија, пред крај 1944 и почетком 1945, о Марији са Динаре коју је народ звао МАРИЈА БОГОВЕРНА а о којој је Свети Владика Николај Велимировић хтео да напише књигу. 

Ради се о мисији и задатку Србског Народа у овом Свету пред Богом. Да запамтимо укратко да СРБСКИ НАРОД, ИАКО МАЛОБРОЈАН, ВЕЛИКИ ЈЕ ПРЕД БОГОМ ПО ЗАДАТКУ И МИСИЈИ КОЈА МУ ЈЕ ОД ГОСПОДА ОДРЕЂЕНА. ТА МИСИЈА ЈЕ БИТИ УЗОР ХРИШЋАНСКЕ ВРЛИНЕ ДРУГИМ НАРОДИМА, БИТИ ЛЕСТВИЦА ПОБОЖНОСТИ КОЈОМ ЋЕ СЕ И ДРУГИ НАРОДИ ПОПЕТИ У ЦАРСТВО БОЖИЈЕ. И још  једно и кључно за победу над Србским непријатељима ТРИ КРСТА НА КОКАРДИ. Следи одломак из књиге:

Ја нећу вама да говорим из „Житија Свјатих”, која су пуна, чуда, али за које човек који не верује може да каже да није истина. Говорићу вам о чудима која су се десила у наше дане, тако да онај који не верује може сам лично да их провери. А ја знам само један мали део од онога што се десило. 

Почећемо са Маријом са Динаре, коју народ зове Марија Боговерна. Па само то дете, девојчица од седамнаест година, сама њена појава већ је чудо. То је једва писмено девојче, самоука, а говори истине, које би тешко учени људи могли да кажу. Шта она каже за српски народ? Каже за њега да је велики, иако је мали. Да је велики по своме задатку, послању, мисији. Српски народ је, каже она, лествица између неба и земље, помоћу које треба и други народи да се попну горе. И зато Бог кажњава тешко Српски народ, јер се оглушио о задатак, који му је Бог дао. Већ само то, па да човек застане пред њом. Мало, једва писмено девојче, па да тако говори о мисији српског народа! Па онда говори војводи Момчилу (Ђујићу): „Ви сте учили богословију. А наш Краљ, наша сирота није. Одвели га тамо, одвели га тако далеко. Знате, он не може добро да влада, ако не сврши богословију, па онда да влада...” Али ни то није све. Каже она даље: „Наш народ неће спасти ни лордови ни лотрови. Ни Српство га неће спасти. Само и једино Христос га може спасти.” Замислите такво дете. Каже она да наш народ неће спасти ни лордови ни лотрови, већ сам Христос. За лордове знамо ко су. А ’лотрови’ су људи, који не воле да раде а хоће добро да живе. Комунисти, другим речима. Али ни лордови ни лотрови нас неће спасти. Наш народ се узда у Енглеску и њене лордове с једне, и у комунисте с друге стране, али отуда нема спаса. Ни само Српство га не може спасти. Само Христос! То нема у књигама. Ко би јој то могао да каже? У књигама то сигурно није нашла, а нико јој није могао ни рећи. Али она је имала виђење. Њен отац је сиромашан човек. Имали су мало имањца и неколико овчица. А мати јој је опака жена, маћеха, и једне недеље је терала да иде са оцем на њиву и помогне му да жње. Она је хтела да иде у цркву на литургију, и много је плакала што је не пуштају. Ипак морала је да оде са оцем. Када су у подне прилегли испод једног дрвета да се одморе и отац заспао, чу она глас: „Марија, јеси ли будна или спаваш?” И дрво се затресло и сво обасјано неком светлошћу чудном. А у њему она види Богородицу. Богородица је теши и поучава је да слуша родитеље, и да је главно да се Бога боји и Њему се моли. Да иде у цркву кад може. И рекла јој је да ће имати три виђења. О првом сам вам причао. То је оно када је видела како девојке перу крвав веш, а на коритима слово ’У’. Кад је то виђење имала питали су је да ли је сањала, а она је рекла: да мисли да није. Друго и треће виђење имала је у цркви, али се тачно не сећам у чему се састојало. Када сам причао владици Николају о малој Марији, владика се много одушевио тиме што сам му испричао и тражио је да му дају још више података о њој, јер хоће да напише читаву књигу о томе. Имала је мала Марија брата Милана, кога су партизани мобилисали. У једној борби са четницима он погине. Онда када је он погинуо мала Марија је спавала и сањала да је погинуо. Она скочи, пробуди се и рече оцу: „Наш је Милан погинуо.” Онда му опише полако где је, како и када погинуо. Каже му чак и место где је погинуо, чак и положај у коме лежи, и то да му се торбица налази десно испод плећке, а пушка мало одбачена на страну. И то је чудо једно. То не може бити случај. Па и сама појава те девојке је чудна. Кад је човек погледа, дете, а сва се некако сија. Лице јој је све озарено некако и светло. А кад почне да говори чујеш од ње нешто што је велико, снажно, моћно. Говори по четири сата и старима и младима. И они плачу. Разврстава људе по старости, па говори прво најстаријима, па онда све млађим и млађим, па на крају својим вршњакињама. Говори одвојено и женама и људима. Ето чуда које се не може објаснити случајем. Она види унапред. Види како јој брат гине, види где гине, чак и у којем положају он лежи. То се не може објаснити ничим осим чудом. Разумом ми то не можемо објаснити. А довољно је само чути и оне речи „Ни лордови, ни лотрови, ни Српство, већ Христос”. То је довољно. Али и оно о Краљу и богословији. Никако, Краљ не може да не греши ако не сврши богословију, каже она. Или гледа четничку кокарду па каже да их то неће спасти. Каже она њима: „Требало би да имате кокарду, на којој би у средини требао да буде велики крст. Са његове десне и леве стране још по један мањи крст. Око крста треба да стоје четири слова С, С, С, С. Крст ће вас спасти”, - каже она њима.

Откуда том детету толика власт да може тако да говори. Откуда њему таква власт? - и Јевреји су се чудили Христу, не због знања, него због власти с којом је говорио. Тако се и ми њој, због власти с којом говори пред толиким бројем људи, чудимо. И сама та власт с којом говори већ је чудо.

Димитрије В. Љотић, Сабрана Дела, Књига 11, Светло Истине стр. 163,164, Београд 2001