Ово питање сам задао био једном двадесетогодишњем младићу на први дан Васкрса. Исти младић спремао се да прими свето причешће, као сваки хришћанин. Дошао је у свети храм и до пола литургије стајао непомично и скромно, али од Херувимске песме он је почео гурати народ да изађе. Храм је био пун народа, тако да није могао човек никако проћи, те младић изађе кроз олтар. Ја сам младића пратио желећи да видим шта га толико мучи и гони да изађе напоље. Имао сам шта и видети.

Младић изишавши из храма одмах је извадио дуванску кутију и запалио цигару. Ја сам га у истом моменту предупредио, да не треба пушити док се не причести, казавши му да је највећи грех причестити се а бити недостојан. Али он ме одгурну руком и викну: „Иди, ти ниси господар од моје главе“. Ја сам се трг'о од њега и ушао у храм. Мало затим ушао је исти младић опет кроз олтар. Видећи да сам га увредио, запитао сам га, 'оће ли се причестити? а он ми је одговорио: „То су моје ствари“. Ја сам га онда замолио, да ми опрости што сам га увредио. Он је молбу примио и опростио ми.

Младић је стајао до краја литургије и на крају крајева причестио се, па онда обоје смо изашли напоље. Ја сам га одмах замолио да се не љути, али да ми право каже од кога је видео, или ко му је казао да пуши пре причешћа. Он ми је на ово питање одговорио тачно и тако јасно, да сам одмах увидео да није његова кривица, већ да је сва кривица до самог њиховог парохијског свештеника.

Младић ми је отпочео причати следеће: „Друже, ти кажеш: зашто пушим пре причешћа и ко ме је научио? Ја имам потпуно право, јер сваког дана виђам да наш свештеник пре свете литургије испије каву и попуши цигару дувана, па онда иде и врши свету литургију и причешћује народ. Ја колико знам, пошто он причести народ, оно свето причешће што остане он сам пије; па кад он има право, да као свештеник прима причешће после каве и дувана, а зашто немам право ја? Друже мој, ја сам бар постио целе посте, па сам се уколико сам могао спремио за свето причешће! Jа сам попушио цигару дувана, али нисам мрсио на велику среду и велики четвртак, па ни целе посте, а требао сам то чинити, јер видим да то чини наш свештеник који је огледало народу, па народ треба да се на њега угледа, јер ми смо сељаци неписмени, те књиге не можемо читати да видимо како треба своју веру поштовати. Нама су књиге свештеници: што год они раде и ми радимо мислећи да то није грех. Јер оно што чини свештеник, то је свето, па зато ми слушамо шта они говоре и радимо што они раде“.

Ја сам младићу на ово рекао: „Друже, лепо је наш народ измислио пословицу која гласи слушај попа што говори, а не ради што он ради. Ову пословицу није наш народ без потребе измислио, но она је њему некада требала те ју је створио. А ти сад се по њој управљај, кад свештеник не чува достојно свој свети чин, не поучава своју паству оним што је добро и корисно у материјалном и духовном богатству. Но ја те молим да у будуће то не чиниш, а свештеника ће сам Бог казнити. Њему би било боље и лакше да метне воденични камен о врат уместо епитрахиља, кад пође недостојан да врши свету литургију, па да скочи у морску пучину, а не да врши свету литургију и причешћује народ“.

И растадосмо се.

24. 04. 1925. године

Василије Алексић, богослов 3. Године, Лепчинце, Призрен

„Мисионар“, 07. јули 1925.