Како смо дошли у ситуацију да не препознајемо Господа који нас је створио и који нам је живот удахнуо? Да ли је могуће да ум човеков буде толико помрачен да не може да препозна свог Створитеља? И не само да га не препозна, већ да га види и као непријатеља.

Нажалост, заиста је могуће. Уласком греха, ум човеков се помрачује мало по мало, све док грех не помрачи потпуно душу нашу.

Када почиње да се дешава ово стање и зашто се то не дешава одједном, већ постепено, тако да ни сами не будемо свесни момента пада?

Покушаћу, из личног и/или искуства људи које позајем, да у најкраћим цртама опишем ово стање (пада и стварања лажног „ја“) и како до њега долази.

Кроз векове, они покушавају да, пре свега путем помисли, створе лажну слику о животу. Дакле, шта им је главна особина? – Лажљивост.

Сетимо се да је змија рекла Еви: „Нећете ви умрети, него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро, што ли зло“. Епилог је познат, први људи су истерани из Раја, да у зноју лица свог једу хлеб свој.

Да ли су они касније оставили човека на миру? Не, наравно. Да се не понављамо, мање више све је познато, од братоубиства надаље. У свему је ђаво учествовао, шаљући и стварајући код човека лажну слику о његовом животу и животу око њега. А реалности, нажалост нигде није било.

Они све што кажу, слажу. Чак и када говоре истину, не сме им се веровати, јер обавезно ту истину замажу неком лажи, која се у том моменту тешко примети, али касније долази до изражаја. На пример, истина је да је Господ разапет, да је на крсту умро нас ради и да је положен у гроб Јосифа из Ариматеје („И узевши Јосиф тело зави га у платно чисто. И стави га у свој нови гроб што је био исекао у камену; и наваливши велики камен на врата од гроба, отиде.“ Јеванђеље по Матеју, зач. 113, стих 59-60). На том месту, касније је подигнута црква која је посвећена Васкрсењу Господњем и управо се тако и данас зове. Међутим, данас је готово више нико тако не назива већ црква „Гроба Господњег“. Зашто је њима стало да се ова црква управо овако и зове? Па да би се код људи у уму створила лажна представа како је Господ уствари био обичан човек, који је страдао за неке своје идеале и да је био погребен у свој гроб, како тврде Јудеји или да је Господ створен, а не рођен од Бога Оца, чиме би се негирала и сама Света Тројица, како каже Арије.

Дакле, они све време покушавају да створе лажног Исуса, којег ће наше лажно ја да прихвати као тобоже правог. Сетимо се да су свети оци на првом Сабору у Никеји 325. године, усвојили текст Симбола вере, где се у другом стиху каже: „И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало;“.

Дакле, рођеног, а не створеног, како је тврдио Арије.

Када им ово није прошло, они су правили нове и нове лажи, уносили нове и нове јереси, старали нове и нове тзв. пророке, старце, чудотворце ..., чији је једини циљ био да душевно погубе што је више људи могуће.   

Да ли данас савремени човек живи у реалности Свете Тројице? Нажалост, не. Чак живи мање него икад иједна генерација пре.

 Човеков пад се дешава постепено и почиње још од ране младости, тако рећи док смо још деца. Прво безазлено, а касније све више насилно. Рецимо, док смо деца маштамо да будемо ово или оно (нпр. данас деца маштају да буду певачи, спортисти, глумци, ријалити звезде ...). Родитељи углавном сматрају да је ова дечија маштарија наивна. Међутим, ово уме да буде и те како опасно за развој човекове (рођене) личности.

Родитељима су деца занимљива када их забављају тако што пред њима имитирају неког певача, глумца или спортисту, не слутећи да ће ова ситуација (врло вероватно) касније проузроковати неке друге ствари, а обавезно стварање магијског „ја“, односно нереалне, лажне личности.

Шта се дешава када се ово дечије маштање продужи и касније, па наставимо да маштамо и желимо нешто што је потпуно нереално, чак и сулудо, нпр. да нам жена или муж буду таквог и таквог изгледа, да нам кућа буде велика (обавезно већа од комшијине), да нам ауто буде такав да се свако за њим окрене, да сваке године негде отпутујемо (море обавезно, а планина по могућности). Е тада долази до страшног поробљавања (рођене) личности и губитка власти над самим собом, због тога што на наше место долази наше магијско (лажно) „ја“, које као идол наставља да живи наш живот, претварајући (имитирајући) се да смо то у ствари ми рођени.

Данашња деца се рађају са интернетом, а чим мало поодрасту и постану радознала, родитељи им прво купе телефон, а приде им омогуће и интернет. Већ у овом периоду, родитељи несвесно осатањују своју деци путем интернета, телевизије и других медија. Деци се путем интернета намећу лажни узори. Кад погледате те њихове узоре, не можете поштено ни да одредите да ли су женско или мушко, а у складу са агендом о стварању/наметању средњег рода код људи. Мушкарци носе уску гардеробу, фарбају косу, нокте, жене се тетовирају, шишају на ћелаво, возе моторе. Они се труде да од малена науче децу да је ђаво средњег рода, да је он ТО (IT на енглеском) и да цео људски род треба да тежи да буде као он (они). Сатанисти за њега кажу да је он СВЕ, ТО и ЈЕДНО (сетимо се масонског поклича „Сви за једног, један за све“).

Ако се као мали заразимо овим гадостима, у школу, међу осталу децу, крећемо поприлично болесни (душевно/духовно). А у школи почиње озбиљније осатањивање, јер је сада ситуација још згоднија. Деца су међу другом децом која мање или више имају исти проблем, али су и међу наставницима који углавном имају и већи проблем. Уче из књига које су углавном писали људи који имају или још већи проблем од деце и наставника или имају крајње лошу (свесну) намеру.  

Када учимо школе, ми бисмо требали да имамо на уму да било које занимање да изаберемо, односно за шта год да се школујемо, та диплома и то знање које смо стекли мора да и нама и нашој околини буде на славу Господњу, на општи напредак у Господу и нас и наше породице и наше Цркве и државе. Међутим, наставници децу уче да све што буду научили током школовања и та диплома коју буду стекли, ће њима лично донети неку благодат. Ово не чуди, имајући у виду дугогодишњи масонско-комунистични терор у образовању и човекоцентрични начин живота.

И ето гордости.

Ову гордост подстичу и родитељи код куће, који у потпуности подржавају егоизам и себичлук код своје деце.

Молитва пре учења гласи: „Свеблаги Господе, пошаљи нам благодат Твог Светог Духа да оснажи наше духовне силе, да би пазећи на учење које нам се предаје порасли Теби, нашем Творцу на славу, родитељима на радост, а Цркви и отаџбини нашој на корист.“.

Од свега овог код већине остаје можда само: „родитељима на радост“.

Тако пролази детињство и школски период код већине деце у свету. Маштајући о томе да постану ово или оно, да им тај будући посао у животу обезбеди пуно пара, најлепше жене (мужеве), статус у друштву, тапшање по рамену...

Свет је потрошачки, ко нема тај није занимљив. Њега свет одбацује. Деца којима родитељи нису успели да обезбеде скуп телефон, патике или га нису послали на море су за подсмех.

На крају, школовање се завршава, добијају се дипломе. Неко је завршио само основно образовање, неко је стекао диплому неког заната или неког другог средњег стручног образовања, а неко је наставио да се факултетски образује и постао тзв. академски грађанин.

А онда крећу запослења, осамостаљења, стварање породице, а магијско „ја“ нити је нестало нити је ослабило, већ је порасло и ојачало.

Свети оци кажу да су интелектуалци највећи идолопоклоници. Ми који смо на одговорнијим местима у друштву смо у многоме криви за ову ситуацију у друштву. Из наше гордости, наука коју смо студирали нам је битнија од науке Господње па све прво меримо кроз нашу науку. Многи се не би одрекли те дипломе коју су стекли зарад Господа. А Господ је за апостоле бирао просте рибаре, неписмене и полуписмене. Није бирао учене људе тог доба. Па погледајте, на крају су ти исти неписмени рибари постали памет овог света.

Научници/интелектуалци не познају Бога, за њих је човек бог. Зато однос таквих људи према радном месту и према држави не може бити благодатан. Отуда корупција, привредни криминал и друго. Данас важи девиза: украсти од државе није грех.

Па шта је онда решење? Једино решење је да се комплетне породице преумљују, да се комплетни народи преумљују. Да се свако појединачно каје, да свако постане црквен, да се упражњавају лични подвизи од малих ногу, да се читају Свето Писмо и свети оци. Родитељи треба да буду пример својој деци.

Црква је болница. У њој верни народ добија излечење од напред побројаних болести.

Социјални карактер Цркве је битан. Потребно је помагати сиромашнима, онима који су у невољи, финансирати црквене кухиње али приоритет Цркве је нешто друго. Црква је духовна болница, свештеници су лекари, а ми смо болесници којима је потребна помоћ. И богати и сиромашни и млади и стари су подједнако угрожени. Свима је пре свега потребна духовна помоћ па тек онда физичка.

Међутим, указао бих на једну ствар.

По речима једног грчког митрополита, највећа опасност за Цркву је секуларизам или посветовњачењe. Секуларизам представља губитак истинитог живота Цркве, отуђење чланова Цркве од изворног духа Цркве. Секуларизам представља одбацивање Црквеног етоса и прожимање нашега живота такозваним „духом овога света“.

Дакле, ако је Црква духовна болница, а јесте, њена главна улога је излечење човековог ума. Међутим, ако је Црква секуларизована онда она више неће бити болница већ неки религијски центар, налик данашњим протестантским, у којем ћемо филозофирати о Богу који обитава негде на висинама, а на земљи ће човек бити бог и мера свега. Погледајте само новине, телевизију, интернет, свугде је човек центар свега, Бога нема, уствари човек је бог. Главне су теме блуд, новац, људско здравље, разне дијете, јога, медитација и друге сатанске технике. А главни промотери ових глупости су певачи, глумци, спортисти, политичари.

Данас мало људи долази у Цркву ради излечења. Зашто је то тако? Па зато што на правилан начин нисмо схватили шта је Црква. А верујте сви смо болесни, сви имамо потребу за лечењем.

По учењу Св. Григорија Паламе, циљ сваког човека мора бити очишћење, просветљење и обожење. Једино обожен човек може да победи смрт. Једино обожен човек може да заслужи Царство Божије. Сетимо се приче из Јеванђеља о лудим и мудрим девојкама. И једне и друге су знале за Господа, међутим мудре девојке су се очистиле кроз личне подвиге и чињење милостиње док су луде девојке провеле свој живот без личног подвига и чињења милостиње, уствари без очишћења, већ очигледно само филозофирајући о Богу и о неким моралним начелима.

Али како данас ступити на пут очишћења, као први корак, ако о томе нико не говори, ако лекари (свештеници) не позивају на лечење. Како ће човек да препозна лажну личност односно идола у себи, ако не ступи на пут очишћења.

Можда ће звучати тешко за уши али већина нас живи лажним, идолопоклоничким животима. Идоли могу бити разни па чак их има и међу свештенством и монаштвом, то су пророковани лажни христоси.

У нама живе разни идентитети које смо мало пре поменули, ријалити звезде, певачи, глумци, спортисти, политичари, криминалци ... У свакодневном животу ми се поистовећујемо са њима, понашамо се као и они. Они су модерни идоли. До те мере смо испрограмирани да уместо нас у нама живе неки лажни идентитети, а да тога нисмо ни свесни. Ето због чега је Црква секуларизована. Дођемо у Цркву пуни тих садржаја које смо покупили преко телевизије, интернета, новина и онда залуђујемо и себе и све око себе, а на светој тајни као да нисмо присутни, а као крајњи резултат врло лако може бити прихватање лажног (створеног) Исуса, којег смо на почетку поменули.

Све што прочитамо у стању помућења ума добиће један магијски/лажни, више филозофски облик, који ће нам бити на суд и осуду. Те уши и очи у нама (уши и очи магијског „ја“) које слушају и читају Свето Писмо, а које нису очишћене или које бар нису на путу очишћења, ће нам потпуно погрешно протумачити Свето Писмо и књиге светих отаца. Знате, у молитви пре читања Светог Писма се између осталог каже: „Дај да га слушам унутарњим и обновљеним ушима“, а у другој: „Отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје еванђелске проповеди“. Видите, само обновљене уши и очи могу да га правилно слушају и разумеју.  

Да се не заваравамо, човека једино може Господ да излечи. Човек човека не може. Али његови лекари (свештеници) по благодати могу. Он је терапију већ преписао: покајање, пост, исповест, причешће, чињење добрих дела, канони. Крајњи резултат излечења је обожење.

И на крају, ум човеков је место где треба да борави Господ. Ако је ум човеков запрљан како ће Господ у њему боравити. А прљамо га свакодневно тако што дозвољавамо да у њега улазе разне мисли и помисли, које се управо сервирају преко медија. За почетак, затворимо ум свој за ове гадости па ступимо на пут очишћења онога што смо досад унели у себе. Сузбијајмо жељу за лажним животом, већ живимо у реалности каква јесте. Терапију знамо, болницу имамо.

 Пост је идеалан тренутак за почетак очишћења. Да би пост био делотворан, морамо да, посебно у периоду припреме за свето причешће, поред строжијег телесног поста (по речима патријарха Павла, најмање пет дана на води), практикујемо и строжији душевни пост који се, између осталог, огледа и у гашењу интернета најмање у том периоду. Под овим подразумевам гашење са свих друштвених мрежа, музичких, спортских и забавних канала и свега што може да нам одвуче пажњу са подвига.

Жао ми је што свештеници данас о овоме не говоре у својим проповедима. Да ли због тога што и они користе интернет током поста или сматрају да је ово безазлено, не знам, Бог зна.

Слободан М.