Међу свим часописима Синода Руске Цркве није било места за извештај о Fiducia Supplicans (ватикански докуменат којима се дозвољавају содомитски "бракови" - нап. "Борба за веру").

Извештаји ОВЦС-а ("Министарство спољних послова РПЦ - нап. "Борба за веру") су свачему осим о „ватиканском слону“. О раду комисије која је створена, очигледно, са циљем да се „скрајне тему“, не говори се ни реч.

Шта ово значи?

Чињеница да је на самом врху донета одлука да се наставе везе са Ватиканом, упркос Fiducia Supplicans.

Насупрот досадашњој пракси са „нашом малом браћом“, која је обавештена о прекиду веза за мање ЛГБТ демарше, очигледно су одлучили да направе изузетак за „великог брата“ ОВЦС-а, Ватикан.

Некако је тешко другачије објаснити потпуно игнорисање онога што се догодило.

Очигледно је изнесен аргумент да је комуникација са Ватиканом потребна у случају опције „мировних преговора“.

Вероватно су помињали улогу Ватикана међу светским хришћанством и да се те везе сада не могу прекинути.

#ЦАК-ови су још једном остварили свој циљ: У земљи која је подигла заставу борбе против ЛГБТ идеологије, духовна подршка земље - Православна црква - није смогла храбрости да ствари назове правим стварима, у то време када очи милиона разочараних католика траже уточиште, не знајући куда да иду.

Какве ће бити последице такве одлуке?

Прво, ОВЦС ће наставити да троши црквене ресурсе на сарадњу са лешом који већ смрди.

Друго, католицима разочараним у Ватикан, ћутање православних шаље сигнал да папа није учинио ништа криминално; да је њихово разочарање неосновано.

Треће, ово ћутање значи да нам заправо није стало до православне мисије. Разговарајте, одржавајте семинар, дружите се - да. И прихватити хиљаде традиционалних католика у православље – нека то ураде амерички православци без наших средстава, из чистог ентузијазма.

Четврто, наша Црква није обустављала пројекте са страном организацијом која се званично изјаснила о толерантном односу према содомији. Ово чини ОВЦС не само страним агентом, већ средством индиректног одобравања ЛГБТ идеологије.

Пето, овим ћутањем губимо потенцијалне присталице Русије и православља на глобалном Југу.

Шесто, ми бешчастимо своју веру. Чинимо је таоцем гомиле модерниста који не могу да прекину односе са ватиканском блудницом.

А шта има смисла расправљати о осталим одлукама Синода ако се не говори о огромном слону?

Али оно што је најупечатљивије је да ни секуларни медији, па чак ни црквени, не постављају питање о „слону“; Не чуди их што су на Синоду одлучили да не примећују тако велику животињу у просторији.

Сви су се сложили да је тамо горе да ћуте о томе.

И ако смо тако немарни према благу Православља које нам је дато као таленат да га увећамо, може Господ да га одузме нама тврдовратима.

А коме ће Русија требати без православља? Као неслану со, бацаће је на пут да се погази.

А ако за такво непоштовање датог блага Господ одложи победу, много људи ће погинути.

Отворени прекид комуникације са Ватиканом после 18.12.23. је питање духовног здравља Русије. Ово је стратешко питање, игнорисање које ће у будућности бити класификовано као саботажа.

Саботажа мале групе људи који желе да оставе све како јесте – како су навикли...

Превод: „Борба за веру“

Извор: https://t.me/politprav/3930