Сведочанство јеромонаха Синесија:

Пре неколико година ја сам био парохијски свештеник храма Светог Василија у Пиреју. Једног дана су ме позвали у болницу да исповедим 42-годишњег човека по имену Ксенофонт. Кад сам стигао, сазнао сам да су му дани одбројани.

Метастазе рака стигле су до његовог мозга. Суседни кревет у његовој соби био је празан, тако да смо били сами.

Ево шта ми је рекао о свом путу ка вери, иако је раније био „окорели атеиста“:

„Ја сам дошао у ово двокреветно одељење пре отприлике 35 дана. Поред мене је лежао пацијент стар око осамдесет година. Он је такође боловао од рака, рака костију, али упркос неподношљивим боловима стално је понављао: „Слава Богу! Слава Богу за све!" Он је тако изговарао молитве, чији сам текст први пут у животу чуо, јер сам био такав атеиста, који никад није прешао праг Цркве. Те молитве су олакшавале његову патњу, и он би заспао на неколико сати, па затим би се будио од мучног бола и поново почињао: „Господе, благодарим Ти! Слава Имену Твоме! Слава Богу! Слава Богу за све!“ Ја сам стењао од бола, а мој сусед је славио Бога. Ја сам хулио на Христа и Богородицу, а он је Њих прослављао.

Мене је то доводило до беснила! Не само зато што ми је било мучно, него и због његових бескрајних славословља. Он се такође причешћивао сваки дан, а мени је просто била мука од целог тог гледалишта.

„Молим те, ућути! Ућути и престани да говориш: Слава Богу за све. Зар не видиш да тај Бог, Кога ти толико волиш, немилосрдно мучи нас?! Какав је то Бог? Нема никаквог Бога, то је очигледно!“

А мој сусед у болничком кревету смирено ми је одговарао: „Он постоји, пријатељу мој, и Он је Отац који највише воли, јер ме кроз ову болест чисти од многих мојих грехова. Ако би ви обављали неки посао и при том би се ваша одећа и тело испрљали и смрдели, зар вам не би требала тврда четка да би се очистили? Тако исто и Бог користи ову болест као неки скупи мелем за моју душу да би је припремио за Царство небеско.“

Његови одговори су ми још више ишли на живце и ја сам настављао да хулим на Бога и на демоне. Све моје реакције су биле искључиво негативне, а ја сам настављао да вичем: „Нема никаквог Бога! Нема никаквог Царства! Не верујем ни у шта!“

Ја се добро сећам његових последњих речи: „Сачекај и видећеш својим очима како ће душа хришћанина, који верује, бити одвојена од тела. Ја сам грешник, али ће ме Његова милост спасити. Само сачекај па ћеш видети и поверовати.“

И дошао је тај дан. Медицинске сестре су хтеле да га ограде ширмом (преградом), јер су правила то захтевала, али сам се успротивио и рекао: „Не, не чините то. Ја желим да гледам како овај старац умире.“

Ја сам гледао на њега док је он непрестано славио Бога. Он је понављао: „Радуј се, Невесто неневестнаја“; „Од многих мојих грехова немоћно је тело...“, „Достојно јест...“ итд., постојано осењујући себе крсним знаком.

Затим је он подигао руке и рекао: „Здраво, анђеле мој! Хвала ти, што ти дочекујеш мене да би узео моју душу. Хвала! Хвала!“ Он је поново подигао руке, осенио себе крсним знаком, прекрстио руке на груди и починуо. Одједном се одаја засветлила таквом светлошћу као да је њу осветлило десет сунаца. При том је био небески мирис такве снаге да се ширио и ван нашег одељења. Они људи, који нису спавали, излазили су у ходник да би видели извор таквог чудесног миомириса.

„Тако сам, оче, ја окорели атеиста и богохулник поверовао у Господа и позвао сам вас да се исповедим.“

Ксенофонт је био чврст и одлучан док се немилосрдно расправљао са својим „старим ја“, и Божија милост према њему била је велика, заиста велика! Неколико пута он је примио Свето Причешће и напустио је овај свет са осећањем дубоког покајања и са прослављањем Господа на уснама.”

„Москва Трећи Рим“

Приредио: јеромонах Дамаскин Светогорац