О ТОМЕ ДА ОСВЕЋЕЊЕ НАЈПРЕ СТУПА У ДУШУ ОНОГА КО СЕ ПРИЧЕШЋУЈЕ

Увод Уредништва:

У тексту Светог Николе Кавасиле, који доносимо у наставку, имамо непобитан доказ, да нису причешћени сви који приступе Светом Причешћу, већ само они који су достојни Причешћа, односно они који се за Причешће припремају.

Ово је доказ за све оне „који имају очи да виде и уши да чују“, а не да их новотарци обмањују како је припрема за причешће небитна и да ми „никада нисмо достојни“, па причешћују све одреда, као да је у питању – Боже опрости – нека чорбица, а не истинско Тело и Крв Христова.

Захваљујемо се брату С. на слању овог изузетно душекорисног и спасоносног прилога.

 + + +

Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа.

+ + +

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: “Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим” [1 Кор. 6, 17], јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује.

2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело [Види Мат. 9, 2-8; Марк. 2, 5-12 и Лук. 5, 20-25].

3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене.

4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе.

5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб.

6. Све ово остварује Посредник [Јевр. 8, 6; 9, 15 и 12, 24], Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама [Јевр. 6, 20], једини Путовођа ка Оцу [Јевр. 2, 10 и Јов. 14, 6], једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо “Га видети као што јесте” [1 Јов. 3, 2], тада ће као труп сабрати око себе орлове [Види Мат. 24, 28 и Лук. 17, 37], и “посадиће их, и приступиће те ће им служити” [Види Лук. 12, 37], тада ће заблистати на облацима [Мат. 24, 30], а због Њега “ће се праведници засијати као сунце” [Мат. 13, 43]. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико.

Св. Никола Кавасила ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ, Беседа, Нови Сад, 2002.г. стр.155-158.