Тако 1939. г. (са својих 12 година)   дочекујем у Жичи и први Часни пост. ...

На Беле покладе сви смо присуствовали вечерњем богослужењу заједно са Владиком. У цркви се нисмо опраштали с братством, већ у монашкој трпезарији после вечере. Тада је на вечери заједно са нама и Владика. По завршетку вечере и читања ''Лествице'', он нам одржи лепу и садржајну поуку којом нас припрема и уводи у пост. Затим, устајемо и прочитамо молитву после вечере, ...

Правило је манастирско, а и од старине хришћанско, да се од Белих поклада до Чисте среде, после литургије ништа не једе и не пије, а неки то чине чак и до петка, што је у Жичи строго практиковано. Као и сви остали, покушао сам и ја тако да постим. Време се проводило у цркви на богослужењу, у свом келејном правилу и у читању Светог писма и других светих и побожних књига, као и на свом послушању, ако су неопходна.

Први дан некако сам издржао, али сам морао да бежим далеко од кухиње и трпезарије, јер ме глад на тим местима подсећа на храну, па ме почне да боли стомак. Увече сам рано легао да бих тако скратио ноћ и време. Јест', али целе ноћи док сам спавао, сањао сам како сам гладан и крадем неке јабуке, па их онако неопране халапљиво једем и никако да се наједем. Затим се пробудим, а мене боли стомак и савија, па никако да сване. Постала је ноћ, што'но кажу, ''Царева година''. Најзад је дошло време за устајање. Црквењак клепа за полуноћницу. Сви ђаци поустајаше, устадох и ја. Сви одоше брзо у цркву, онако још по мраку, а ја остадох последњи. Идем па се тетурам и заводим као да сам пијан, а ноге ме више не држе. Боле ме мишићи изнад колена и десни око зуба, а зуби чини ми се, да су се сви расклатили. Некако сам дошао до цркве, и хоћу да уђем на побочна врата до леве певнице. Али ми се нешто смучило, врти ми се у глави и стомак ме боли. Таман да отворим руком врата, паде ми мрак на очи и ја паднем на праг црквени. Кад у том наиђе отац Рафаило, свећар. Тапеља брзо као патка у ходу, па ће ми рећи: ''Шта то, пиле, радиш?'' Кад ме виде да ћутим и не могу да дођем себи, повика: ''Енеде, па ти се онесвестио! Јеси ли јео шта?'' Процедим некако кроз зубе да нисам. Дограби ме одмах за руку, па право са мном у кухињу. Зовну куваре и рече им: ''Дајте нешто овом детету да не умре од глади!'' Дадоше ми неког тазе хлеба и расола, што су припремили за раднике, и том посластицом, слађом од сваке друге, повратих се некако у живот.

Да, али сада друга мука, шта рећи Владици кад ме буде питао: ''Што ниси постио као и остали?'' И то се заиста догодило. Сутрадан у среду, Владика служи у Светосавској цркви. Топла, загрејана црква, јер је још зимски период. Народа дошло пуно, па и нека деца. Ја стојим позади у цркви и ћутим. Осећам се кривим. Гледам на оне дечаке и девојчице, моје вршњаке, као на какве хероје. Хтео бих да их гласно запитам: како су издржали толико гладни? Да ли су и они сањали јабуке као ја и да ли су имали таквих мука у стомаку и болове у мишићима и око зуба, до несвести? Онда помислим: можда су пили макар чаја или воде, јер и то нешто значи. Нису ваљда и њихови родитељи тако груби и строги, као наши калуђери? Тако се осетих још кривљим, јер извињавајући себе, њих оптужујем. Ућутим и донесем одлуку да се догодине поправим.

Владика заврши Пређеосвећену литургију и, ето дође време да се причесте светом богојављенском водицом они који су постили. Владика изађе на двери држећи у рукама велики, земљани, лакирани (глеђосани) путир пун свете воде, и уместо кашичице држао је обичну јеловну кашику у руци. Рекао је да сви који су строго постили и уздржавали се од јела и пића од поклада увече , приђу да се причесте светом водом. Тада су сви по реду прилазили, почев од старих монаха, па онда редом и онај народ, па и деца. Сви се скоро причестише и свакоме Владика даде по три кашике оне свете воде. Само је нас неколико остало, који нисмо пришли и причестили се. Владика је то запазио, и чим смо изашли из цркве одмах ме је питао: зашто се и ја нисам причестио? И кад сам му рекао да нисам могао издржати, укорио ме као слабића, ''а други млађи од тебе издржали су'', вели, ''и причестили се''. Обећао сам да ћу и ја идуће године издржати. Тако је и било.

Из књиге: Архимандрит Јован Радосављевић Живот и страдање Жиче и Студенице пред тат, под окупатором и после рата(1938 – 1945), Беседа, Нови Сад, 2003. г. стр.92–94.