Једном давно у младости, са сjајем у очима, мислио сам да је сва прљавштина у свету, а да је  у Цркви (званој „светлост света“!!!) – све како треба да буде људски и још више него само људски – уосталом, ту се чувају Божије заповести.

Много година касније, човеку који долази у Цркву могу само да посаветујем да остане близак са простим свештеницима, избегава читање црквених вести, а посебно избегава сусрете и упознавање са црквеним службеницима, а посебно епископатом, јер то су људи са тако печеном савешћу, без части и моралних начела, да су световни безаконици у поређењу са њима само деца.

У свету многи живе у злу, али бар не обмањују себе и друге око тога, не представљају се као свеци, а у суштини су ђаволи, блудници се не претварају да су чедни, разбојници се не претварају да су побожни и самилосни, који наводно свима помажу, а они који су навикли да живе у луксузу не граде се бесребреницима.

Међу црквеним чиновницима и епископатом  обмана, злоба, двоумље, подлости итд. постали су норма живота... авај. Какве везе уопште има хришћанство с тим? То је проблем: оно нема никакве везе с тим - у суштини нема никакве везе са њима...

Превод: "Борба за веру"

Извор:https://t.me/alex_voznesensky/20758