Крајем XIX века руска богословска наука доживљавала је необичан успон. Буквално све области црквеног знања могле су се поносити и славним именима и дубоким, оригиналним истраживањима, као и веома подробним, комплексним и вишедимензионалним историјским и оригиналним и прегледним студијама. Професори духовних академија А. И. Веденски, В. В. Болотов, Н. Н. Глубоковски, Т. В. Барсов, А. А. Дмитријевски, А. М. Иванцов-Платонов и многи други представљали су цвет хуманистичких наука Русије онога доба. Међу тим знаменитим научницима достојно место заузимао је професор Московске духовне академије Александар Дмитријевич Бељајев.

Читав његов живот био је нераскидиво повезан са московском богословском школом. Још као младић он је привукао на себе пажњу једног од најбољих руских догматичара, протојереја професора А. В. Горског, који је, осећајући да му се приближава крај, дао благослов до тада непознатом сину провинцијалног свештеника из Рјазања, који још увек није био завршио своје образовање на Академији, да га наследи на најважнијој катедри Духовне академије – Катедри за догматско богословље.

Нови предавач догматике одликовао се строго православним погледом на свет, систематским приступом предмету свога изучавања и предавања, као и научном одважношћу и оригиналношћу. Већ 1880. године, у реакцији на прво озбиљно истраживање А. Д. Бељајева „Божанска љубав – покушај извођења најважнијих хришћанских догмата из начела божанске љубави“ професор Кудрјавцев је писао: „Аутор смело узима на себе задатак да понуди ново искуство конструисања догматичких садржаја на основу нових принципа и у новој узајамној повезаности“. И закључује: „Задатак који је аутор који је себи поставио испуњен је са потпуним успехом“. При томе рецензент нарочито истиче околност да „целокупно истраживање носи карактер живог богословствовања“, а мисао аутора „тече динамично и слободно“. За ову студију А. Д. Бељајев добио је научни степен магистра богословских наука.

Међутим, прави догађај у црквеном животу Русије постала је следећа значајна студија овог научника под насловом „О безбожју и антихристу. Том 1: припрема, обележја и време доласка антихриста“, коју су савременици с правом назвали „енциклопедијом која на најпотпунији могући начин информише о питањима обележја и времена доласка антихриста“. „У овом делу сакупљено је и разјашњено све што је икада било писано или анализирано у вези са антихристом, почев од апостолског доба па све до мишљења и тумачења новијих православних, римокатоличких и протестантских теолога. Све је ово изложено прегледно и систематично, расветљено критичким примедбама самог аутора, обједињено у његовом властитом погледу на тај преглед и генерализовано у закључцима на крају студије“. Рецензенти из „Црквеног весника“ (бр. 17. за 1899) и „Мисионарског прегледа“ (бр. 9 за 1899) једногласно су информисали читаоце да „књига проф. Бељајева апсолутно заслужује да се нађе у поседу ако не сваког свештеника, онда макар сваке библиотеке. Она се у потпуности може препоручити и световним лицима која се занимају за богословска питања“. За истраживање „О безбожју и антихристу“ Наставно-научно веће Московске духовне академије и Свети синод Руске православне цркве доделили су професору Бељајеву научни степен доктора богословских наука.

Библиографија радова професора Бељајева уистину је импресивна. Током свог дугогодишњег научног рада, скоро петодеценијског, он је обраћао пажњу на сва најважнија и најактуелнија питања из области упоредног, догматског и историјског богословља.

Александар Дмитревич Бељајев преминуо је 16. октобра 1919. године, посветивши руској теолошкој науци све године свог радног века, без обзира на веома тешке животне околности које су га пратиле.

Иринеј Лионски, Иполит Римски, Ориген

Учење апостола Павла о времену Другог доласка Христовог и о појави човека греха пре но што наступи „Дан Христов“ и „Дан Господњи“, изузетно је важно већ и само по себи; међутим, ишчекивање брзог доласка Христовог у првим вековима хришћанства било је толико снажно, да није чудно то што су хришћани почели да на ово учење обраћају најозбиљнију пажњу још од најранијег доба, настојећи да то учење разумеју и дубље разјасне, јер је оно привлачило пажњу већ и самом својом тајанственошћу.

И заиста, премда не налазимо тумачења тога учења ни код апостолских ученика, ни код Јустина Мученика, не само у III веку, него чак ни у другој половни II века, неки Оци и учитељи Цркве понудили су објашњења најважнијих тачака из разматраног учења апостола Павла. Наравно, то нису била систематска тумачења целокупног учења апостола Павла о антихристу и о Дану Христовом, и она нису била писана са неким посебним циљем да га протумаче у потпуности. То су били кратки коментари само на поједине исказе из релевантних делова посланица апостола Павла који су исказани успут, на пример, приликом излагања учења о антихристу уопште, или о Другом Христовом доласку, или приликом тумачења паралелних места из Библије. Додуше, узимајући у обзир сведочанство Епифанија Кипарског о томе да је Ориген написао тумачење целокупног Светог Писма изузев Апокалипсе, може се претпоставити да је ово питање било систематски интерпретирано још у првој половини III века. Међутим, нажалост, Оригеново тумачење Друге посланице Солуњанима није се сачувало. Услед недостатка систематског тумачења веома су вредни и фрагментарни коментари који су се сачували до нашег доба из тог древног времена, утолико пре што они припадају тако знаменитим ауторима као што су Иринеј, Ориген, Тертулијан.

Свети Иринеј Лионски, анализирајући учење о антихристу на основу предсказања Исуса Христа која су изложена у Јеванђељима, затим Књиге пророка Данила, Апокалипсе и других библијских књига, наводи и тумачи такође и извесне исказе из друге главе Друге посланице Солуњанима. Конкретно, он тврди и доказује да ће храм у коме ће засести антихрист бити Јерусалимски храм, а самог антихриста он назива богоодступником (apostata) који у себи возглављује ђаволско богоодступништво (diabolicam apostasiam) и који треба да отворено покаже своје богоодступништво (apostasiam). Појам онога што задржава и онога који задржава^[1] Иринеј не тумачи. Међутим, на основу тајанственог предсказања Данилове књиге о четвртој звери, он као обележје доласка антихриста посматра поделу царства између десет царева, при чему ће онај ко их застраши и потчини их себи и у чијем имену буде садржан број 666 и бити антихрист. То царство Иринеј не назива директно римским, али назвавши га владајућим данас, он јасно указује на Римско царство. Овоме се може додати и то да је Иринеј, држећи се учења о хиљадугодишњем земаљском царству Христовом, односно будући хилијаста, претпостављао да ће Исус Христос доћи са славом и да ће то царство отпочети шест хиљада година након стварања света, и тада ће умртвити антихриста након што се заврши три и по године његове владавине. Према томе, почетак антихристовог владања Иринеј везује за 5997. годину од стварања света. Иако он не наводи конкретно ту годину, ово се јасно види из његових речи. Наиме, на једном месту он говори: „Дан Господњи је као хиљаду година, а пошто је за шест дана завршено стварање света, очигледно је да ће се оно завршити у 6000-тој години“; а у даљем излагању он говори да ће након истека три године и шест месеци владавине антихриста „доћи Господ с небеса на облацима у слави Очевој, па ће антихриста и оне који му се покоравају послати у језеро огњено, док ће праведницима дати времена царевања, тј. успокојење, освештани седми дан, и обновиће Авраму обећано наслеђе, Царство“.

Свети Иполит Римски, који је у учењу о антихристу био близак Иринеју, премда се није држао хилијазма, наводи место из Друге посланице Солуњанима које овде разматрамо у свом спису „Позивање о Христу и антихристу“ (параграф 63). Међутим, нажалост, он само наводи речи апостола, не тумачећи их ни једном речју. Па ипак, околност да их наводи у спису о антихристу има велику важност као сведочанство о томе да Иполит, попут свих Отаца и учитеља Цркве, нимало није сумњао у то да је човек греха антихрист. А да он није навео речи апостола, протестанти, нема сумње, не би пропустили прилику да исконструишу претпоставку да у кодексу Библије који је био на располагању Иполиту уопште није било Друге посланице Солуњанима или да Иполит апостолове речи није везивао за антихриста.

Ориген анализира учење апостола Павла о антихристу у Тумачењу Јеванђеља по Матеју, у Тумачењу Јеванђеља по Јовану и у Беседама на Књигу бројева. У кратким коментарима о антихристу садржаним у овим списима показује се оригиналан поглед овог учитеља на антихриста, који није сличан мишљењима и учењу свих осталих Отаца и учитеља Цркве везаним за овај предмет проучавања.

Ориген је био склон да у Светом Писму тражи тајанствени смисао и да га тумачи алегоријски, па је тај начин интерпретације применио и на учење Светог Писма о антихристу. По свему судећи, он је био склон да антихриста поима као безлично начело, као лаж супротстављену истини и Логосу, лаж коју Логос укида. „Када“, – расуђује Ориген, – „онај који се лицемерно показивао као Логос није Логос и када онај који је за себе тврдио да је истина није истина него лаж и само се назива истином, тада Логос, наоружавши се против лажи, уништава ту лаж духом уста својих и искорењује је јављањем Свога доласка. Погледај: није ли оно што је апостол казао у Посланици Солуњанима могуће истумачити духовно? Наиме, шта је оно што се искорењује духом уста Христових, тог суштог Логоса и истине и мудрости, ако не лаж? И шта се искорењује јављањем доласка Христа – Мудрости и Логоса – ако не оно што себе обзнањује као мудрост, а налази се у онима од којих Бог узима за кажњавање, мудрима у лукавости својој, а не истинском мудрошћу“. Ориген очито идентификује антихриста са дејством заблуде коју ће, по речима апостола, људи доживети у антихристово доба. Ево његових речи: „Најгори од свих, човек греха, син погибли, како се говори код апостола Павла, биће послат од Бога, јер, како истиче апостол, зато ће им Бог послати силу обмане да верују лажи (2. Сол. 2, 11-12)“.

Алегоријско поимање апостолових речи о антихристу Ориген испољава и у тумачењу Јеванђеља по Матеју. Он говори да храм означава Писмо, „и зато антихрист, који се противи и преузноси над свим што се назива Богом и седа у храм Божији, јесте лажна реч која има изглед истине и која из Писма извлачи доказе за нечастиве догмате, исто као што је антихрист и онај што се противи и седа на катедру Писама и на здање њихово, показујући се као да је он наводно Бог; и увек у речима јеретика треба видети антихристе који седе у храму Писама и који својим силама желе да покоре оне који их слушају, као да је свако од њих сам Бог Логос у Писмима“.

С друге стране, Ориген говори о антихристу као о једном конкретном лицу. Тако, у том истом тумачењу Матеја он говори да, уколико храм у Јерусалиму буде опет изграђен, то ће бити само ради антихриста. У беседама на Књигу бројева Ориген говори да онај који је горд и преузноси се, а кога је описао пророк Исаија^[2], јесте ђаво и као да је јединородни његов, и за њега је написано да се преузноси над свим што се назива Богом и да ће га поштовати јер ће сести у храму Божјем, показујући се као да је он наводно Бог. У тумачењу Јеванђеља по Матеју претпоставку да, пошто се Јеванђеље већ проповедало по читавом свету, може да се с правом сматра да већ наступа крај, Ориген оповргава речима апостола да Дан Господњи неће доћи све дотле док се најпре не појави одступништво и док се не покаже човек греха, син погибли. Очигледно, Ориген је био убеђен да ће се пре Другог доласка Христовог појавити антихрист, човек греха, под чијим именом он у том случају подразумева не лаж, не јеретичко учење, него одређену личност. Али одмах за тим Ориген додаје: „То смо изложили у складу са Предањем“. А даље Ориген излаже морални смисао учења Писма о доласку Христовом и под доласком Христовим подразумева одраз и испољавање Христових својстава у хришћанима. Тако морални смисао Ориген разликује од буквалног смисла, уобичајеног, једноставног, прихваћеног у Предању, или га чак противставља овом потоњем.

Ово место више него било које друго пружа могућност да се разуме Оригеново схватање антихриста које је дуалистичко. Уопште, дуалистичко гледиште на један исти предмет код Оригена није тако ретко. Претпостављајући постојање на једним истим местима Светог Писма не само буквалног него и алегоријског, тајанственог и моралног смисла, Ориген, природно, на многе ствари о којима Писмо говори гледа двојако, тако да једна иста ствар за њега по буквалном тумачењу значи једно, а по алегоријском друго. Осим тога, Ориген, премда је веома ценио црквено предање и уважавао једноставну веру, ипак је напоредо са вером и предањем постављао и богословско знање, умосозерцање; а пошто је садржај личног богословског созерцања код богато обдареног Оригена далеко превазилазило границе црквеног предања, из тога је опет неизбежно проистицао извесни дуализам не само у поимању Писма, него и уопште у Оригеновом богословљу. Овакав дуализам се показао и у његовом учењу о антихристу. И као и у другим случајевима где је Ориген истовремено веран Предању, али и оригинални мислилац, ни овде није једноставно дефинисати његово гледиште на сам предмет нашег разматрања; ово у потпуности важи, дакле, и за његово учење о антихристу. Ми претпостављамо да је Ориген у апостоловим речима о антихристу налазио двојаки смисао: буквални и тајанствени. Апостол је, по Оригеновој претпоставци, учио да ће се антихрист у неко доба јавити као реални човек, као нека конкретна личност. Међутим, описујући карактер и дела тога човека, апостол је приказао још једног антихриста, духовног, који није ништа друго до лаж, и нарочито лажљиво учење јеретика. Ако правилно разумемо Оригеново гледиште на антихриста, овај знаменити учитељ нипошто се не може сматрати за претходника теорије о антихристу ни код руских беспоповаца (старообредника који не признају свештенство, свете Тајне, обреде – прим. прев.) ни код оних протестаната који за антихриста проглашавају папство и не очекују појаву антихриста као једног одређеног лица. Додаћемо још и то да, пошто је Ориген тајанственом смислу Писма придавао већи значај него буквалном и пошто је он углавном први разоткривао тај тајанствени смисао, јасно је да он више говори о антихристу као начелу лажи и зла него о антихристу као конкретној особи.

Допуштајући уобичајени поглед на антихриста као на човека који се још није појавио, али ће се једног дана појавити, Ориген се дотиче и питања о времену његовог доласка, али, нажалост, на томе се кратко задржава. О овом питању говори о тумачењу Јеванђеља по Матеју на оном месту које смо већ спомињали, конкретно при тумачењу предсказања Исуса Христа о свршетку света. Указујући на проповедање Јеванђеља свим народима као обележје наступања краја и тврдећи да још увек многи народи нису чули јеванђељску проповед, Ориген додаје: „Ако неко жели да неосновано тврди да се Јеванђеље већ проповедало по читавој земљи ради сведочанства свим народима и да се зато може рећи да је већ дошао крај, ипак, говорити то је велика неразумност и својствено је безумном човеку, као што о томе говори Павле у Другој посланици Солуњанима, истичући: Да вас нико не превари ни на који начин као да је већ наступио дан Господњи; јер неће доћи док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибли и остало – дотле неће наступити дан Господњи“. Такав је поглед уобичајеног предања, дакле, општеприхваћени став који није туђ ни Оригену. Из Оригенових речи да је своје мисли изложио у складу са Предањем види се да је у његово доба, по уобичајеном мишљењу, било општеприхваћено следеће: човек греха се још није појавио, није се појавило ни одступништво; пошто ће одступништво и појава греха претходити Дану Господњем, значи да тај дан још не наступа. Јасно је да је у Оригеново доба појава човека греха била сматрана за тренутну чињеницу која ће наступити непосредно уочи Другог доласка Христовог, а сам човек греха сматран је појединцем а не колективом, дакле, једним, а не мноштвом лица. Питање о томе када ће отпочети одступништво и када ће се човек греха конкретно појавити Ориген не решава. Међутим, по свему судећи, он је и једно и друго био склон да везује за доба када ће се Јеванђеље о Царству приповедати по читавој васељени као сведочанство свим народима. Појмова о задржавајућем начелу и ономе који задржава Ориген се није дотакао. Ако је он заиста написао тумачење Друге посланице Солуњанима које се до данас није сачувало, свакако да је тамо објаснио те појмове, али на који начин – нама није познато.

Кирило Јерусалимски, Јефрем Сиријски, Јован Златоуст, Теодорит, Теодор Мопсуетски, Јован Дамаскин

За разлику од II и III века, из кога су сачувани само извесни фрагментарни коментари неких аспеката апостоловог учења које је предмет нашег истраживања, IV и потоњи векови дају нам систематско и доследно тумачење Друге посланице Солуњанима, тумачења која, наравно, садрже комплексне, интегралне интерпретације апостоловог учења о антихристу. Али, за ово време је карактеристично и занимање за искључиво то учење или неке његове аспекте, независно од целине Друге посланице.

Свети Кирило Јерусалимски, премда није написао систематско тумачење овог дела Посланице, ипак је све наводе који су предмет наше анализе изложио у својој петнаестој катихези у којој се објашњава седми члан Символа вере. Набрајајући и анализирајући на основу Светог Писма разна обележја приближавања Другог доласка антихриста и налазећи њихово остваривање већ у своме добу, он говори и о обележјима на која апостол Павле указује у речима о антихристу. По Кириловом учењу, најпре ће се догодити одступништво, затим ће се појавити антихрист, и напокон ће доћи Христос. Одступништво по његовом мишљењу јесте јерес, одступање од праве вере, и такво одступање Кирило налази и у своме времену. „Зато“, – обраћа се Кирило својим слушаоцима. – „треба очекивати непријатеља који је већ почео да шаље своје противнике и који је готов да пође по плен. Стога, човече, пази на себе и чувај душу. Црква /.../ унапред казује о антихристу, упозоравајући на њега пре него што дођу дани његовог доласка. Не знамо када ће се то догодити – да ли за твога живота, али за тебе је добро да знаш то и да се чуваш“. „Имаш обележја антихристова: немој их сам знати и држати у уму, него и свима другима преноси без зависти... Јер тајна безакоња већ делује (2. Сол. 2, 7). Мене плаше ратови међу народима; плаше ме црквени расколи; плаши ме узајамна мржња међу браћом. Премда сам ово изрекао, ипак, не дај Боже да се то збуде и да се на нама испуни. Али будимо опрезни“. А на основу претсказања Књиге пророка Данила о четвртој звери која има десет рогова и једанаести мали рог, Кирило појаву антихриста повезује са падом Римског царства. По његовом мишљењу, антихрист ће доћи „када се испуне времена Римског царства, и тада ће се већ приближити крај света, одједном ће остати десет римских царева који ће можда владати на различитим местима али у исто време, а после њих једанаести ће бити антихрист, који ће уз помоћ волшебне прелешћујуће вештине заузети римску државу; он ће уклонити тројицу која су царевала пре њега, имајући већ под својом влашћу осталу седморицу“. Значења израза „оно што задржава“ и „онај који задржава“ Кирило не објашњава.

У Кириловом учењу веома интензивно и јасно се открива бојазан од блискости антихристовог доласка. Премда он не тврди категорички да ће антихрист неизоставно убрзо доћи, ипак он директно тврди и доказује да су сва обележја доласка антихристове владавине и приближавања краја света већ присутна и утиче на слушаоце, сугеришући им да чврсто имају на уму обележја антихриста, да о њима приповедају другима, да буду пажљиви, изражавајући ватрену жељу да антихрист не дође у његово доба. Кирилове речи пуне су трепетног ишчекивања страшних дана антихристове владавине. И поред његовог чврстог уверења да су сва обележја приближавања антихристовог царевања већ присутна и без обзира на веома присутно осећање бојазни, па чак и, скоро можемо рећи, убеђености у то да се страшно време антихристове владавине приближава, Кирило у решавању питања о времену када ће доћи антихрист поступа са мудрим опрезом: „Црква“, – говори он, – „унапред проповеда о антихристу, пре његове појаве; да ли ће то бити за твога живота или после тебе – не знамо, али за тебе је добро да то знаш и да се чуваш“. Кирило се не усуђује да тврди да ће антихрист доћи брзо, или пак да неће доћи брзо, него само уверава своје читаоце да треба знати и држати на уму библијска предсказања о обележјима доласка антихристовог царства, да треба будно пазити на живот и догађаје свога доба, размишљати о томе да ли се можда владавина антихристова приближава и добро се пазити.

Свети Јефрем Сиријски написао је тумачење свих посланица апостола Павла, али укратко. Он анализира и ово место које је предмет нашег разматрања, али не подробно и не у потпуности. Под начелом које задржава или које је присутно он подразумева силу апостолства и проповедање, односно постепено ширење хришћанског учења до оног дана у коме ће се Син показати у своје време. Исто тако, и партицип „онај који задржава“ он тумачи у смислу да, док се не укине старозаветно богопоштовање, које и јесте оно што задржава, и док се не рашири Јеванђеље по целом свету, дотле неће наступити дан Господњи. Тумачећи речи из Јеванђеља: „Свима народима треба најпре да се проповеда Јеванђеље“ (Мт. 13, 10), он говори да ће „пре антихристове појаве“ ово Јеванђеље бити проповедано по свој васељени. Ово тумачење Светог Јефрема Сиријског има извесне специфичности које га разликују од тумачења истог тог места код других Отаца и учитеља Цркве.

Тако, док су сви Оци и учитељи Цркве под оним што задржава и оним који задржава подразумевали нешто што онемогућава, спречава, што представља баријеру, Јефрем Сиријски и првом, а вероватно и другом изразу приписује значење присуства, постојања. Наиме, присутно је и испуњава се дело апостолства које се састоји у проповедању и ширењу Јеванђеља и хришћанског учења. То и јесте оно задржавајуће начело. Остаје још и старозаветно нехришћанске богопоштовање, оно је такође задржавајуће. Узгред, приметићемо да су скоро сви потоњи богослови, укључујући и ове савремене, сматрали да ови апостолови изрази означавају задржавање, препреку, али извесни, ипак веома малобројни, претпостављају да ти изрази означавају управо оно што влада, поседује, има у свом поседу.

Друга специфична одлика тумачења Јефрема Сиријског јесте чињеница да под оним о коме апостол говори да ће се открити у своје време овај свети Отац подразумева Исуса Христа, док сви богослови, у целини посматрано, изузев веома малобројних, овде налазе упућивање на антихриста.

Општи поглед Јефрема Сиријског на питање о времену антихристовог доласка је следећи: антихрист се неће појавити пре него што Јеванђеље буде проповедано свим народима и пре него што се буде раширило по читавом свету, као и док се не укине нехришћанско служење Богу.

Детаљно тумачење разматраних апостолових речи даје свети Јован Златоуст. По његовом учењу, апостол овде говори о антихристу и „одступништвом назива самог антихриста, пошто ће он имати да победи многе и да их доведе до одступништва, а речима о тајни безакоња апостол указује на Нерона као на праслику антихриста“ („Беседе на Другу посланицу св. апостола Павла Солуњанима“, Беседа 2, параграф 2).

„Добро је рекао он“, вели Златоуст – „тајна; јер (Нерон) није тако јасно и бестидно (себе издавао за Бога) као (антихрист). И тако, ако се још пре тог времена, како он вели, нашао човек који у злоби није много заостајао за антихристом, шта је онда чудно у томе што ће се временом јавити (прави антихрист)? Говорио је, дакле, алегоријски, и није желео да директно укаже на њега (Нерона) – не из страха, него да би нас научио томе да нисмо дужни да навлачимо на себе прекомерно непријатељство када нас ништа на то не приморава (на истом месту, Беседа 4, параграф 1). На питање: шта је оно задржавајуће начело, односно, каква ће се препрека појавити пред њим (антихристом), Златоуст одговара: „Једни сматрају да под овим (ваља разумети) благодат Духа Светога, а други – Римску државу. Са овим последњим тумачењем сам склонији да се сагласим. Зашто? Зато што, када би апостол желео да говори о Духу, онда се не би изразио тако нејасно, него би рекао конкретно да сада благодат Светога Духа, односно Његови дарови онемогућавају антихристу да се појави. Осим тога, уколико би антихрист требало да дође тек када се умање дарови Духа Светога, свакако да би он већ морао доћи, јер су се ти дарови одавно умањили^[3].

Али, пошто (апостол) то говори о Римској држави, разумљиво је зашто он само алудира на ово и говори о томе прикривено. Наиме, уколико би казао да ће се за кратко време разорити Римско царство, он би свакако доживео да га као бунтовника одмах погубе, а ту судбину доживели би и сви верни, будући да живе и подвизавају се ради овога“ (Беседа 4, параграф 1).

Ово исто објашњење Златоуст примењује и на партицип „онај који задржава“, говорећи: „Када Римска држава престане да постоји, тада ће доћи он (антихрист). То је заиста тачно. Јер докле год се буду бојали те државе, скоро нико се неће потчинити антихристу. Али након што та држава буде разорена, завладаће анархија, и он ће настојати да у своје руке преузме целокупну власт, и човечанску и божанску. Слично као што су пре тога пропала многа царства, као што су: Мидијско, будући разорено од Вавилонаца, Вавилонско – разорено од Персијанаца, Персијско – од Македонаца, Македонско – од Римљана, тако ће и ово последње доживети разорење од антихриста, а он сам биће побеђен Христом и после тога више неће владати. Све то нам са још већом јасноћом саопштава пророк Данило“ (Беседа 4, параграф 1).

У Златоустовом тумачењу постоје мишљења која су била присутна и пре њега и као таква веома раширена. У њих спадају следећи ставови: одступништвом се назива антихрист, тајном безакоња Нерон, начелом које задржава и оним који задржава означава се Римска империја или благодат Светога Духа. Пошто оваква мишљења не припадају самом Јовану Златоустом, и пошто није он био први који их је исказао, него су у то доба та мишљења била у општој употреби, о њима би било умесно исказати свој суд не сада, него приликом опште, генералне карактеризације светоотачког учења о антихристу и времену његовог доласка.

Али, подразумевајући под начелом које задржава и оним који задржава Римско царство, Јован Златоуст је исказао то мишљење са извесним специфичностима које не срећемо код других аутора који се такође придржавају истог мишљења. Специфичност његовог тумачења састоји се у следећем: он препреком за појаву антихриста сматра страх који су људи имали према римској власти и непобедиву силу те власти која сама по себи у људима рађа покорност. Карактеристичне црте Римског царства и римског народа биле су строга законитост и строга војна дисциплина. Римљани су створили тако систематично, егзактно и строго право, такве законе какви нису постојали ни у једном другом народу, и успели да то право реализују у самом животу. По разрађености јуридичке законитости и по строгости дисциплине Римљани су надалеко превазишли све народе. Захваљујући тим својствима Римљани су покорили целокупан тада познати свет, и покорене народе су држали у потчињености себи као у гвозденим оковима. Војевати са Римским царством, или се бунити против њега, другима је било незамисливо. Картагина, која се борила против Рима и Јудеја, која се усудила да подигне буну против њега, биле су не само разорене, него буквално погубљене, уништене, збрисане са лица земље. Многи други, па чак и веома снажни народи и моћна царства били су побеђени од стране Рима и потпали под његово ропство. Ето, управо ову гвоздену снагу и непобедиву моћ Рима, која свим народима улива страх према том царству, Јован Златоуст сматра препреком за појаву антихриста. И пошто су ту снагу, којом је Рим покорио све народе, којом је све њих држао у потчињености и страху, чиниле чврста, на строгим законима утемељена власт, правни поредак, законитост и дисциплина, јасно је да слабљење тих својстава римског духа и римског народног и државног устројства доводи до слабљења страха пред Римом у другим народима и до њиховог надилажења ропске покорности њему, а то истовремено има за последицу деградацију државне власти и снаге закона, односно анархију, самовољу и безвлашће. Безвлашће као појава супротна од државне власти и законског поретка прокрчиће пут антихристу. Златоуст директно говори да ће се након разорења Римског царства појавити безвлашће и да ће у тим условима антихристу били лако и једноставно да преузме власт у своје руке. А могућност замене римске империје било каквим другим царством Златоуст није узимао у обзир из разлога што је он, као и други Оци и учитељи Цркве, на основу тајанствених виђења изложених у Књизи пророка Данила, виђења дива и четири звери, сматрао да је четврто царство последње и да је то управо Римско царство.

Мишљење Златоуста о задржавајућем начелу и ономе који задржава има ту предност у односу на мишљења других богослова о истом питању што се он не задржава само на томе да под овим изразима подразумева Римску империју, него објашњава на који начин ће та империја задржати појаву антихриста.

Блажени Теодорит, који је написао премда кратка, али по својој аналитичности вредна тумачења четрнаест посланица апостола Павла, нуди свој коментар на апостолове речи о антихристу. Попут Златоуста, он, наиме, тврди да одступништвом апостол назива самога антихриста, давши му то име по делима његовим, јер ће он покушати да све доведе до одступништва од истине.

О тајни безакоња овај учитељ говори следеће: „Неки су сматрали да је апостол Нерона назвао тајном безакоња и безакоником. Међутим, ја сматрам да је апостол тиме означио јереси које су се појавиле, јер тиме ђаво, одвукавши њиховим посредством многе од истине, припрема погибао прелешћивања. А тајном безакоња он их је назвао зато што оне поседују скривену мрежу безакоња, док сам ђаво на очигледан начин одводи људе од Бога. Управо зато је његов долазак апостол и назвао појавом. Наиме, оно што је одувек припремао тајно, у томе моменту ће прогласити отворено и јавно.

У питању о задржавајућем начелу и ономе који задржава Теодорит не признаје за задовољавајуће ниједно од два објашњења која наводи Златоуст, предлажући своје мишљење.

„Није могуће“, – вели он, – „да потпуно пресуши благодат Духа, јер како би они који су лишени благодатне помоћи могли да победе замке антихристове? С друге стране, Римско царство неће имати наследника, јер се под четвртом звери код Данила подразумева Римско царство, а у њему је изникао мали рог који војује са светима (Дан. 7, 21). То и јесте управо онај о коме је божанствени апостол изрекао оно што смо претходно навели. Мислим да божанствени апостол не говори ни о једном ни о другом, него сматрам истинитим оно што други тврде“. Теодорит потпуно исправно сматра да је апсолутно немогуће да се у потпуности прекрати дејство благодати чак и у доба антихриста. Међутим, његова критика мишљења да је начело које задржава Римско царство није сасвим успешна. Он или уопште није схватио то мишљење, или анализира мишљење које се донекле разликује од онога што га је навео Златоуст. Златоуст уопште не допушта могућност да Римско царство буде замењено било каквим другим, односно петим царством, напротив: по његовим речима после пада римске монархије наступиће апсолутна анархија. На тај начин, он уопште не противречи пророштву Данила о четири свесветска царства од којих се последњим сматра Римско царство, и чак се директно позива на ово пророштво, којим се само ово мишљење ниуколико не оповргава.

Показавши да апостол не говори о благодати Светога Духа и да не говори о Римском царству, Теодорит овим мишљењима противставља треће мишљење. „Сматрам“, – вели он – „да је истинито оно што тврде други. Бог свих је одредио да се антихрист појави у време краја (света), зато му сада Божија одлука не допушта да се појави.“

„Али сматрам“, – наставља он, – „да оно што је речено има и други смисао. Пошто је божанствени апостол знао за реч Господњу да ће се Јеванђеље проповедати свим народима и да ће тада наступити крај (Мт. 24, 14), али је исто тако видео да још увек преовладава служење идолима, он је, следећи учење Господа, рекао да ће најпре бити скршена сила сујеверја и да ће свуда засијати спасоносна проповед, и тек тада ће се појавити противник истине.

И нешто даље, тумачећи речи: „Само док се не уклони онај који сад задржава“, Теодорит поручује: „Потребно је да нестане прелешћивање сујеверјем и да се проповеда Јеванђеље“.

У другом свом спису Теодорит на следећи начин тумачи израз „оно што задржава“: „Он би се већ појавио (антихрист) када му то не би онемогућавала божанска благодат и када не би одређивала његов долазак за време погодно за то“. А израз „онај који задржава“ Теодорит тумачи у смислу да Божија одлука забрањује антихристу да се појави. Наиме, по божанском предсказању, Јеванђеље се мора проповедати међу свим народима и тек потом ће се појавити он (антихрист).

Поредећи ова тумачења и не допуштајући могућност да би Теодорит могао да противречи самом себи, претпостављамо да под благодаћу он подразумева добру вољу Божију, или одређење Божије, а не благодатне дарове који делују у Цркви, у ком смислу ову реч употребљава Златоуст у већ наведеном тумачењу.

Да се под задржавајућем начелом подразумева одређење Божије, мисли и Теодорит Мопсуетски. Пошто је припадао истој школи као и Теодор Мопсуетски – антиохијској школи, Теодорит је преузео доста мисли од овог тумача Светог Писма, па је, између осталог, преузео од њега и тумачење израза „оно што задржава“, сматрајући да се под тиме подразумева одређење Божије. У овом случају он то и не скрива. Он се не позива непосредно на Теодора него само неодређено каже да тако тврде други, вероватно зато што је ово мишљење било исказивано и код других богослова тога доба. Да задржавајуће начело означава дарове Духа Светога (имао је на уму мишљење Северијана Габалског) „не чини ми се убедљивим“, – вели Теодор, – „јер су ти дарови већ пресушили. Ово значи да, иако би ђаво желео да појаву антихриста изазове већ сада, Бог му то онемогућава зато што је време за крај света одређено и тек тада се он може појавити. Апостол је то одређење Божије и назвао задржавајућим начелом и зато је додао: да би се он открио у своје време. Јер казавши: „Тајна већ делује“, он показује да, премда ђаво још увек не изазива очигледно одступништво, у тајности он много шта чини већ сада, непрестано се трудећи да преко својих одвоји од благочестивости оне који су привржени вери“.

Свети Јован Дамаскин, излажући у својој догматици учење о антихристу, наводи и речи које су предмет нашег разматрања из Друге посланице Солуњанима, али их коментарише веома лапидарно. О времену доласка антихриста он говори на следећи начин: „Неопходно је да се најпре проповеда Јеванђеље свим народима (Мт. 25, 14), и тада ће се појавити безаконик“. На тај начин, у погледу решења питања о времену појаве антихриста Јован Дамаскин се делимично приближава Теодоритовом мишљењу.

Ово је све што су Оци и учитељи Цркве од Истока написали анализирајући речи апостола Павла о антихристу које су предмет нашег разматрања.