Општи поглед на учење Отаца Цркве о антихристу

Након што смо изложили и валоризовали мишљење сваког од светих Отаца и учитеља Цркве и црквених аутора о одступништву и тајни безакоња, о ономе што задржава и ономе који задржава, о човеку греха, о времену и околностима његовог доласка, као и о Другом видљивом доласку Христовом, генерализоваћемо и понудити општу процену њихових учења о овим питањима.

На нека од ових питања, или на извесне аспекте тих питања, сви или скоро сви Оци имали су јединствен одговор. У разматрању других питања они су се размимоилазили међу собом. Нека питања решавали су јасно и без колебања, у погледу других су износили само претпоставке, а најтеже питање – о значењу израза оно што задржава и онај који задржава – неки антички теолози потпуно су заобилазили или експлицитно тврдили да је то питање нерешиво. Сви до једног су, међутим, са невероватном једнодушношћу, без икакве сумње и колебања, учили да у другом поглављу Друге посланице Солуњанима апостол говори о другом видљивом и славном доласку Исуса Христа, који су они замишљали не другачије него праћеним васкрсењем мртвих. Изузетак не представљају ни Ориген ни хилијасти. Ориген, премда је долазак Христов разумео духовно, као одраз и настањење Христово у душама верних, ипак није негирао ни буквално схватање учења Светог Писма о другом доласку Христовом, о доласку који ће бити видљив и који ће се збити пре краја света. И хилијасти су тврдили да ће Исус Христос доћи на видљив начин, пре краја овог садашњег стања света, после чега ће на земљи наступити хиљадугодишње царство Христа и светих.

На исти начин сви они, без икаквог изузетка, без сенке сумње учили су да ће се пре другог доласка Христовог, непосредно уочи њега, појавити и завладати антихрист, да ће антихрист бити конкретна особа, појединац, и да је управо њега, а не неког другог, апостол назвао човеком греха, безакоником и сином погибли.

Свим древним богословима чинило се толико јасним и неоспорним да апостол на месту које је предмет нашег разматрања говори о другом видљивом доласку Исуса Христа, који ће се збити уочи самог краја света, и о појави антихриста уочи тога доласка, да им чак ни на ум није падала мисао да би се речи апостола могле разумети на неки другачији начин него што су они претпостављали. „Нико не сумња да је ово апостол говорио о антихристу“, – вели блажени Августин. „Међутим, пошто нејасне речи апостола (о ономе што задржава и ономе који задржава)“, – говори исти учитељ, – „једни тумаче на један, а други на неки другачији начин, ипак нема сумње у погледу тога да је апостол рекао да Христос неће доћи да суди живима и мртвима све док не дође противник његов, антихрист, како би прелестио оне којима су душе умртвљене“. Да, заиста, непристрастан читалац и тумач ове Посланице, који читању приступа без предубеђења, не може а да већ и на први поглед не види да апостол говори о видљивом другом доласку Христовом ради суђења живима и мртвима и о појави антихриста која ће претходити другом доласку Господњем. Ове одлике светоотачког тумачења истичемо нарочито због ставова неких слободно мислећих научника новијег доба који, и поред експлицитно израженог и јасног смисла апостолових речи о другом доласку Христовом и о појави антихриста и упркос њиховом једнодушном разумевању од стране скоро свих богослова, како античких тако и новијих, те речи тумаче изопачено, не налазећи у њима нити учење о другом видљивом доласку Христовом пре краја света, нити учење о антихристу.

Скоро сви антички теолози претпостављали су да је апостол отпадништвом назвао самог антихриста, и чак је у неким латинским кодексима Библије уместо discessio (отпадништво) стајала реч refuga, што значи бегунац, а тим називом је означаван управо антихрист као бегунац или одступник од истине. Међутим, Амвросијаст разликује отпадништво од антихриста, и под отпадништвом подразумева деградацију Римске империје која ће претходити појави антихриста. Узгред, рећи ћемо да скоро сви богослови потоњих времена под одступништвом нису подразумевали антихриста.

Сви антички теолози, изузев Јефрема Сиријског, у апостоловим речима о ономе који ће се јавити у своје време видели су указивање на антихриста, док је Јефрем Сиријски претпостављао да је ово речено за Христа. Кога је под тим речима подразумевао апостол – антихриста или Христа? То питање се и до дана данашњег решава на различите начине. Међутим, огромна већина богослова овде налази указивање на антихриста.

Сви антички теолози, по свој прилици, нису правили разлику између израза онај који задржава и оно што задржава, мислећи да оба израза означавају један исти појам. Макар се из њихових тумачења не види да су у тим речима они налазили означавање две различите реалије.

Најзад, сви они, изузев Јефрема Сиријског, са овим речима су повезивали појам препреке, запреке, а не појам господарења, поседовања или постојања.

Међутим, Оци и учитељи Цркве и црквени писци размимоилазили су се у погледу решавања два питања: кога или шта је апостол назвао тајном безакоња, и шта је подразумевао под оним што задржава и оним који задржава?

Једни од њих претпостављали су да је апостол тајном безакоња назвао јеретике, други су у тим речима видели упућивање на оне сурове римске императоре који су прогонили хришћане, а неки су мислили да је он тим изразом прикривено означио једнога од гонитеља Цркве – оног најстрашнијег, Нерона. Овом последњем мишљењу својствена је грешка анахронизма. Наиме, по општеприхваћеном мишљењу Друга посланица Солуњанима написана је 53. године, а у сваком случају не после 54. године. Међутим, Нерон је 54. године тек био ступио на престо, уз то, првих година своје владавине Нерон је – да ли притворно или искрено, ипак био племенит, кротак владар, спреман да чини добра дела. Суровост је почео да испољава тек након неколико година, а прогон хришћана отпочео је од друге половине 64. године, након што је запалио Рим, јула 64. године. Зато, под претпоставком да апостол о будућности не говори као о садашњости, закључујемо да 53. године он није могао казати за Нерона: тајна безакоња већ дејствује.

Већина Отаца, учитеља Цркве и црквених писаца под начелом које задржава подразумевали су Римску империју, а под уклањањем онога који сада задржава – њено распадање на мање целине и разорење које ће се догодити или у доба антихриста или пре његовог доласка. Аргументи за ово мишљење су следећи: а) раширено мишљење да је четврто царство, које је пророк Данило видео у обличју четврте безимене и страшне звери, заправо Римско царство; а по Књизи Даниловој, то царство биће последње од светских царстава и из њега ће се појавити антихрист; б) у време Отаца Римска империја била је изузетно моћно царство које је обухватало све крајеве тада познатог света, тако да се од свих ауторитета на земљи она чинила најспособнијом да задржи појаву антихриста; в) прикривеност речи апостолових о начелу које задржава антихристову појаву наводила је на претпоставку да се о овој ствари не може отворено говорити јер је то опасно, а за хришћане је страшна и опасна противничка сила, уколико изузмемо према њима непријатељски настројене, али ипак не нарочито опасне Јудеје, у то је доба заправо била владавина Римске империје.

То мишљење о начелу које задржава и ономе који задржава у старини је било најраширеније, и чинило се ако не несумњивим, а оно макар највероватнијим од свих мишљења. Међутим, време је показало његову неодрживост. Данас је веома тешко бранити једну овакву хипотезу, барем у оном облику какав је она имала у античко доба. Најпре, и то веома брзо, под ударима варварских народа пала је Западна римска империја, а затим и Источна. Додуше, титула такозване Свештене империје у Средњем веку још пре пада Источне римске империје, године 800, прешла је на франачку или немачку монархију коју је основао Карло Велики, и владари те империје у почетку су путовали чак у Рим да би били крунисани гвозденом круном. Али, 1806. године та империја била је разорена и уништена од стране Наполеона, који је од ње образовао германски савез, састављен од мноштва ситних краљевстава и кнежевина. Тај савез, исто као и Аустрија, више није носио назив Римске империје. У наше дане немачке земље поново су се објединиле под руководством Пруске, али садашња немачка империја не назива се римском, а по конфесионалној припадности својих поданика нема ништа заједничко са католичким Римом, него му је чак и супротстављена. У старо доба неки Руси су Москву и Русију називали Трећим Римом, али тај назив није постао општеприхваћен. Данас нико међу научницима не употребљава тај назив, а народу он уопште није ни познат. И заиста, шта има заједничко између православне Русије и Рима? Наравно, такозвани вечни град, бивша престоница светске Римске империје, стоји и данас. Међутим, савремени Рим није ништа друго до папина тамница, једна ништавна престоница слабашног италијанског краљевства, жалосна сенка славног и моћног античког Рима. Могу ли се на Рим и на оно царство на чијем се челу он налази применити речи Јована Златоуста: „Док се буду бојали те државе, дотле се нико неће тако брзо потчинити антихристу“?^[1] Ако Римска империја више не постоји, ако је она укинута, а антихрист се још није појавио, да ли је остао било какав основ да се она сматра препреком за антихристову појаву, да се она сматра снагом која задржава његов долазак? И уопште, само по себи то мишљење садржи неке иманентне противречности. Тако, с једне стране се говори да, докле год постоји Римска империја, дотле се антихрист не може појавити. Она представља препреку за његову појаву, њена моћ и ауторитет сметају му да преузме власт. С друге стране, поборници овог мишљења тврде да ће Римско царство бити разорено од антихриста. Међутим, ако је тако, не може се рећи да докле год постоји Римско царство антихрист не може да се појави и да ће се појавити тек онда када оно буде укинуто, односно разорено. Затим, сматрајући Римску империју снагом која задржава појаву антихриста, присталице овог мишљења у исто време видели су у Нерону за праслику антихриста. Међутим, Нерон је био римски император, и у његовој личности Римско царство је представљало снагу која је само погодовала, а уопште није представљала баријеру за појаву антихриста. Ту мисао могуће је изразити и уопштеније: Римска империја, као и свака политичка сила, може задржавати појаву антихриста искључиво у случају уколико је прожета духом супротстављеним духу антихриста. Међутим, уколико она постане сродна са њим по духу, она онда може чак и погодовати појави антихриста. Према томе, Римска империја сама по себи као искључиво политичка сила не може представљати препреку за појаву антихриста; она може бити или не бити таква препрека само у зависности од услова који нису политичког карактера.

„Наши тумачи“, – говори о оцима Цркве епископ Теофан (Затворник) – „подразумевали су под силом која задржава антихриста између осталог и Римско царство. У њихово доба, док је Римско царство још постојало, било је могуће размишљати у овом смеру, заснивајући се на пророштву Даниловом. У наше време овакво тумачење може добити извесну тежину једино у случају уколико се под Римским царством подразумева царска власт уопште, и то на следећи начин: царска власт, будући да у својим рукама поседује механизме задржавања (сузбијања, спречавања) народних побуна и будући да се сама држи хришћанских начела, неће допустити народу да се од њих уклони и у том погледу ће га спутавати. Пошто ће главно дело антихристово бити да све удаљи од Христа, он се неће појавити докле год буде постојала царска власт. Она му, наиме, неће дати да се размахне и сметаће му да делује у себи својственом духу. То и јесте оно што задржава. Када, међутим, царска власт падне, и међу народима се појави самоуправа (републике, демократије), тада ће антихрист имати широко слободно поље деловања. Сатани неће бити тешко да припрема гласове у корист одрицања од Христа, као што је то показало искуство Француске револуције. Неће бити никога ко би са пуним ауторитетом исказао свој вето. Изјаве дате са смирењем у духу хришћанске вере нико неће хтети ни да саслуша. Према томе, када свуда завлада такав поредак који погодује остварењу антихристових тежњи, тада ће се и антихрист појавити; до тог времена он ће ипак причекати и суздржати се“^[2]. Међутим, епископ Теофан то мишљење о начелу које задржава чак ни у оваквом измењеном и модификованом виду не сматра ни најбољим нити потпуно адекватним мисли апостола. Он сам сматра да под начелом које задржава ваља разумети одређење Божије и спасоносну силу Божију, док се изразом онај који задржава означава Сам Бог^[3].

Мишљење Теодора Мопсуетског да остварење ђавољих тежњи да се појави у лицу антихриста до извесног времена спречава Сам Бог и да начело које задржава јесте одређење Божије услед кога се антихрист може појавити тек уочи краја света, наравно, јесте валидно, али то мишљење је одвећ уопштено и не пружа конкретну и егзактну представу о начелу које задржава. Наиме, сваки догађај у свету и људској историји збива се по одређењу или по допуштењу Божијем и никако другачије. Истина је да одређење Божије спречава антихриста да се појави до извесног времена, али та је истина исувише апстрактна без конкретног садржаја.

По свему судећи, блажени Теодорит је тога био свестан. Прихватајући Теодорово мишљење, он ипак налази за сходно да га допуни. Допуна се и састоји у томе што он у уопштену формулацију уноси конкретан садржај. По његовом мишљењу, одређење Божије састоји се у томе што ће пре последњег раздобља постојања света, дакле пре доба појаве антихриста, Јеванђеље бити проповедано свим народима. Уколико овако разумемо ствари, под начелом које задржава не треба разумети Божије одређење о томе да антихрист треба да се појави тек када дође време, него Божије одређење да се антихрист не јави пре него што Јеванђеље буде проповедано свим народима.

Овакво тумачење апостолових речи о начелу које задржава има ту значајну предност што налази ослонац у речима Исуса Христа: И проповедаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи крај (Мт. 24, 14). А карактеристично обележје тог краја, као што се види из речи које непосредно следе после наведених, састоји се у томе што ће гнусоба опустошења стати на светом месту, а то стајање гнусобе опустошења на светом месту и јесте почетак краја, почетак владавине антихриста. На тај начин, нема сумње да антихрист неће доћи пре него што се проповедање Јеванђеља не изврши по читавој земљи и међу свим народима, али из овога још не следи неки несумњив закључак да је и апостол под изразима оно што задржава и онај који задржава подразумевао одређење Божије о проповедању Јеванђеља свим народима. Проповедање Јеванђеља свим народима само је једно обележје приближавања антихристовог доба на које указује Исус Христос, а уклањање (из средине) онога који сад задржава јесте можда сасвим другачије обележје наступања тог истог времена на које указује апостол. Наиме, ни Исус Христос није указао на само један, него на неколико знакова приближавања и наступања последњег времена у којем ће се појавити антихрист. Ако се под начелом које задржава подразумева одређење Божије о проповедању Јеванђеља по свој земљи, под уклањањем из средине онога који сад задржава треба разумети испуњење одређења Божијег, дефинитивно остварење Богом одређеног дела – проповедања Јеванђеља; међутим, за испуњено одређење Божије и за чињеницу која је већ остварена захваљујући томе није адекватно рећи: уклониће се (из средине). То би била веома чудна и нескладна конструкција.

Уколико се под оним што задржава подразумева постојање паганства, идолопоклонства, а под уклањањем из средине онога што задржава – потпуно уништење идолопоклонства које ће се збити посредством ширења Јеванђеља по читавој васељени, силом одређења Божијег, онда ће се код оваквог тумачења појавити друга тешкоћа. Проповедање Јеванђеља ради сведочанства свим народима, као и сам начин на који је ова мисао исказана, показује и означава да на земљи неће остати нити један народ који не би чуо за јеванђељску проповед. Бог ће то учинити из разлога да се нико од људи не би оправдавао на Суду за кривицу идолослужења говорећи да није знао и да није чуо проповед Јеванђеља, те да зато није могао да постане хришћанин. Међутим, речи о проповедању Јеванђеља по свему свету ради сведочења свим народима не означавају да ће сви људи примити ту проповед и да ће сви до једног постати хришћани. Оци и учитељи Цркве: Иринеј, Златоуст, Теодорит и други без околишења су говорили да ће антихрист забрањивати и уништавати чак и идолослужење. Према томе, оно ће постојати и у доба антихриста, а то са своје стране наводи на закључак да у његовом добу неће сви људи бити хришћани. Зато се не може рећи да је паганство оно што ће бити укинуто пре појаве антихриста.

Августиново мишљење да оно што задржава није ништа друго до тајна безакоња, која означава зле и лицемерне људе у редовима Цркве, а да уклањање онога који сад задржава означава јавно отпаднуће од Цркве злих људи, које ће се догодити у последња времена, противречи неким местима у Светом Писму. Додуше, пре доласка антихристовог неки чланови Цркве одступиће од вере и, сходно томе, нескривено ће се одвојити из средине Цркве (1. Тим. 4, 1). Али, уопште узев, људи тога доба, и ако ће се одрећи силе побожности, ипак ће имати изглед побожности (2. Тим. 3, 5), дакле на видљив начин они неће изаћи из Цркве, него ће се називати хришћанима и чак ће се другима чинити да су уистину такви. Наравно, они ће бити одвојени од Цркве судом Божијим, али за људе тај суд није очигледан, па према томе за друге људе такви лажни верници остајаће као тајна безакоња све до антихристове појаве. Другим речима, они неће бити стадо које се на очит и видљив начин одвојило од Цркве.

Највећу пажњу заслужује тумачење које под оним што задржава и оним који задржава подразумева Духа Светога или благодат. Ако се под уклањањем (из средине) онога који сад задржава подразумева потпуно пресахнуће деловања благодати у људском роду и потпуно удаљавање Духа Светога, у таквом виду ово мишљење се никако може сматрати истинитим. Не само уочи антихристове појаве, него чак и у само антихристово доба постојаће они изабрани ради којих ће се скратити антихристови дани (Мт. 24, 22). Са верним синовима и кћерима Цркве који чувају заповести Божије и који имају сведочанство Исуса Христа, са светима, ђаво и антихрист ће бити принуђени да поведу рат (Отк. 12, 17; 13, 7; Дан. 7, 24). Према томе, људи пуни благодати Светога Духа постојаће и у антихристово доба. У то доба ће постојати и Црква, па макар и у пустињи (Отк. 12, 14-16), и Исус Христос ће пребивати у њој до краја времена (Мт. 28, 20).

Као што се види из речи Јована Златоуста, неки под начелом које задржава нису подразумевали благодат уопште, него само један од видова пројављивања благодати, конкретно, изузетне духовне дарове. Златоуст и у овом виду ово мишљење сматра неодрживим, будући да су у његово доба изузетни духовни дарови већ били пресушили, а антихрист се још није појављивао.

Међутим, уколико под уклањањем онога који сад задржава не бисмо подразумевали потпуно удаљавање Духа Светога од рода људског, потпуно одузимање благодати, дефинитивно пресахњивање изузетних духовних дарова, него само крајње осиромашење тих дарова, у таквом виду разматрано мишљење могло би се сматрати најбољим.

Своја мишљења о начелу које задржава антички богослови исказивали су углавном хипотетички, при чему нису скривали да је веома тешко открити истински смисао апостолових речи о начелу које задржава. Чак и један тако искусан, вешт, угледан и проницљив тумач Светог Писма, као што је св. Јован Златоуст, од два њему позната мишљења о начелу које задржава даје само извесну предност једном у односу на друго: „Са овима последњима (онима који под начелом које задржава подразумевају Римску империју)“, – вели он, „склонији сам да се сложим“. Други изузетни тумач Светог Писма, блажени Теодорит, побијајући мишљења са којима није сагласан, ограђује се формулацијом: „Како мислим“, а излажући властито мишљење каже: „Претпостављам“. Блажени Августин, и поред свог дубоког разумевања и темељног познавања Писма, и поред својствене му оштроумности и дубокомислености, за апостолове речи о ономе што задржава сматра не само да су нејасне, него и разне ставове о њима назива само претпоставкама, при чему сам потпуно одбија да понуди њихово објашњење. „Пошто су“, – вели он, – „Солуњани, по речима апостоловим, знали оно што им је казао, он из тог разлога није желео да говори отворено. Стога ми, пошто не знамо оно што је њима било познато, и поред све своје жеље нисмо у стању да себи разјаснимо шта је апостол имао у виду, утолико пре што речи које следе после наведених чине њихов смисао још нејаснијим. Наиме, шта значе речи: Тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава, и тада ће се јавити безаконик? Признајем да ја уопште не разумем ове речи“. Нејасне речи апостола, говори он нешто касније, тумаче се по наслућивању, једни на овај, а други на неки други начин.

Тумачење учења о антихристу у делима каснијих православних богослова

Светоотачким тумачењима учења апостола Павла о антихристу и о времену његовог доласка додаћемо и тумачења тога учења у делима потоњих православних богослова. При томе треба бити свестан да број православних богослова који су уопште тумачили то учење није велик, и да чак и ти малобројни аутори нису изнели скоро ништа суштински ново што раније већ није било речено од стране светих Отаца. Средњевековни богослови Истока понављали су, неки пут и дословно, мишљења светих Отаца, док су новији богослови у својим ставовима о антихристу и о времену његовог доласка делимично ишли за светим Оцима, а делимично се поводили за новијим западним теолозима.

Од средњевековних богослова Источне Цркве учење апостола Павла о антихристу и времену његовог доласка разматрали су и тумачили: Екуменије, епископ трикски, Теофилакт, архиепископ бугарски и монах Јевтимије Зигабен – сва тројица у својим коментарима Друге посланице Солуњанима.

Екуменије у тумачењу разматраног учења апостола Павла следи Златоуста и Теодорита.

По његовом мишљењу, отпадништвом је апостол назвао антихриста, зато што ће он многе одвојити од Христа, или пак само отпаднуће од Бога. Тајна безакоња јесте Нерон, као праслика антихриста, која се пројавила и у јеретицима: Маркиону, Манесу и њиховим следбеницима. Антихрист ће доћи у конкретно време које му је Бог одредио – онда када се искорени заблуда која влада на земљи и када нестане идолске прелешћености, јер ово је Господ предвидео рекавши: И проповедаће се ово Јеванђеље о Царству по свем свету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи крај (Мт. 24, 14). Оно што задржава јесте нешто што представља препреку антихристу да се јави, нешто што га спутава. Шта је то заправо? Римска империја. Зато је апостол о томе и казао прикривено, како не би разгневио римске владаре, а да је говорио о Светом Духу, то би рекао без околишења. Међутим, други под оним што задржава подразумевају Духа Светога, претпостављајући да, након што се он уклони из средине услед људских грехова, у њој ће се оприсутнити тај безаконик и устаће када му нико не буде представљао препреку. Онај ко сада задржава јесте римски трон и цареви римски који сада спречавају антихриста да се јави. Али када се њима приближи крај и када падне римска власт, тада ће се јавити антихрист, изазваће револт и покушаће да у своје руке преузме не само целокупну људску, него и божанску власт. Он ће потпуно разорити Римску империју. Када се, дакле, приближи време које је Бог одредио и када наступи потпуни крај онога што сада задржава безаконика, тада ће се он показати веома брзо и без икаквог оклевања.

Треба додати да је Екуменије од Златоуста и Теодорита – првенствено од овог првог – позајмио не само основне мисли овога тумачења, него и многе детаље. Међутим, при тумачењу речи отпадништво мишљењу које је преузео од Отаца и учитеља Цркве он додаје још један став, конкретно, да та реч означава отпадништво од Бога и не сматра да је оно прво позајмљено мишљење боље од овог његовог. Ову специфичност у Екуменијевом тумачењу наглашавамо зато што се током времена став о томе да под отпадништвом треба разумети управо отпаднуће људи од Бога веома раширио и скоро сасвим потиснуо некадашње мишљење да је апостол одступништвом назвао антихриста. Екуменије није дао овој мисли првенство у односу на оно раније мишљење, али ју је макар поставио напоредо или скоро напоредо са њим.

Теофилакт Охридски приликом тумачења учења апостола Павла о антихристу скоро дословно понавља Златоустове речи. Следећи Златоуста, он тврди да отпадништво јесте антихрист, а тајна безакоња Нерон, да оно што задржава значи препреку под којом треба разумети Римску државу, да израз онај који задржава такође означава Римску државу и да док се она не уклони, односно не разори, све дотле се антихрист неће јавити. А када Римска држава буде разорена, тада ће завладати анархија, и антихрист ће настојати да преузме и људску и божанску власт. Као што су царства која су постојала пре римског била разорена на тај начин што је једно потискивало и рушило оно друго, тако ће и ово последње царство бити разорено од антихриста. Теофилакт наводи и друга мишљења о ономе што задржава и ономе који задржава, при чему не поставља разлику између ова два појма. Неки су, вели он, „под изразом онај који задржава подразумевали идолослужење, неки други – одређење Божије које је предодредило да се антихрист открије у за то одређено време, а неки пак Духа Светога, Његову благодат или духовне дарове. Међутим, Теофилакт се обраћа читаоцу: „Ти следи тумачење светог Јована као веродостојније“.

Златоуста у тумачењу разматраног библијског учења следи и Јевтимије Зигабен, подразумевајући под отпадништвом антихриста, под тајном безакоња Нерона, под оним који задржава и оним што задржава Римско царство, појашњавајући да је то царство названо оним што задржава или оним што спречава из разлога што његова моћ не допушта антихристу да се јави, али када та држава буде срушена, антихрист ће се открити и то ће се догодити у време које му је предодређено.

У новије време у Источној Цркви добро тумачење разматраног фрагмента Светог Писма понудио је епископ Теофан Затворник.

„Реч отпадништво“, – вели он, – „само без појашњења од чега и какво не пружа никакву конкретну представу, зато се само по себи рађа питање шта овде апостол има у виду. Пошто ова реч није појашњена у непосредном контексту било каквом додатном речју, њен смисао треба одредити на основу ширег контекста. Речи које следе за њом: човек безакоња, син погибли који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња и даље пружају могућност за претпоставку да ће и одступништво бити те врсте, односно да ће се оно пројавити у области вере и морала. Апостол очигледно говори о оном одступништву које ће се догодити у последње дане, пре другог доласка Господњег. Одступништво људи, њихово уклањање у лажне вере и у нехришћанска расположења срца припремиће терен за појаву антихриста и за његово деловање. Али, овде се нема у виду то одступништво, него оно које ће изазвати антихрист. Наиме, он ће, када се јави и када се учврсти, довршити то унутарње одступништво видљивим одступништвом. То ће бити громогласно одступништво, јединствено у историји, потпуно достојно таквог имена, због чега се код апостола уз именицу употребљава одређени члан. Зато можда ова именица код њега није објашњена неком другом додатном речју, као што су, рецимо, касније Јулијана називали Апостатом (Одступником), не појашњавајући од чега. Према томе, речима апостола: Док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња не означавају се два периода, него само једно, последње време у коме ће се догодити и једно и друго. Свети Оци су то и имали у виду, подразумевајући под одступништвом самог одступника, антихриста, који је имао да изазове свеопште одступништво. Од њега зависи одступништво и по самом апостолу Павлу, као што се види из 9. стиха и даље, а исто налазимо и код св. Јована Богослова у Апокалипси (13, 14 и даље). Западни тумачи одступили су од мисли светог Павла, разумевајући овде управо то припремно одступништво“^[4].

Претпостављајући да се у исказу ономе што задржава (и о тајни безакоња) садржи најважнија мисао апостола, да тај исказ сам по себи не пружа неку конкретну представу, него отвара широк простор за наслућивања и да је зато најбезбедније придржавати се светоотачких мишљења, Теофан из њих извлачи следеће закључке: „Када се Јеванђеље рашири по свим народима који живе на земљи и када из њихове средине буду изабрани сви који су способни да га приме и да се ради тога освештају и препороде благодаћу Духа Светога, тада више неће бити циља ради кога би садашњи поредак ствари остао; доћи ће крај света или последњи дани, у које је Господ одредио да поново дође, да би судио свима који живе на земљи. Овом доласку Господњем, по апостолу, претходиће појава антихриста, у којој ће Бог допустити да се зло размахне у свој својој снази и обухвату, да би се открили и сами себе изобличили они који су део тога зла. На тај начин, после тога или заједно са тим, када нестане људи Божијих на земљи и када више не буде основа да их људски род уопште очекује, у моменту, дакле, када се сви који нису Божији покажу и збаце маске, тада ће жетва бити на помолу.

Као што сазревање класја има своје одређено време, тако и ове појаве имају своје, Богом одређено време. И добро и зло већ је посејано, оно се развија, расте, сазреће и једно и друго када дође време. Пре тог одређеног рока ово се не може збити. Сада, као што је на питање зашто се жетеоци нису показали на њиви директан одговор тај да још није дошло време, а жетва није приправљена, тако је и на питање: зашто се не виде ти догађаји који ће потрести свет и које ишчекујемо директан одговор – још није дошло време које је Бог одредио за њихову пројаву. Овамо спада и појава антихриста. Дакле, и он се не појављује из истог разлога, а ево шта га задржава: Божија одредба, као што је казао блажени Теодорит, а за њим и блажени Фотије, која једина одлучује о појави свих збивања на светској сцени или о њиховом уклањању са те сцене, и то не да би се било коме угодило, него по Божијем, за нас несазнативом плану управљања светом“.

„Неке од циљева свог управљања светом Богу је било угодно да нам открије у речи Својој. Применивши их на наш предмет истраживања, можемо и у њима видети оно што задржава антихриста. Свет постоји зато да би сила спасења коју је Господ даривао роду људскоме онако као што се квасац ставља у тесто изазвала своје дејство. Сила спасења – то је божанствена реч и благодат, које се примају вером и које се у животу остварују самопожртвованом ревношћу да се угоди Богу. Када ове силе саберу са земље сав погодан материјал и када се Царство Божије у потпуности сазида, тада ће спасење Господње извршити своје дело, и овај садашњи поредак ствари неће имати оправдања за своје даље постојање; тада ће доћи крај, тада ће се и јавити антихрист. Зато ће његову појаву задржати то што сила спасења, коју је Господ уметнуо у род људски, још није у потпуности извршила своје дело. Наставак њеног деловања јесте оно што га задржава. Чим она престане да делује, он ће ступити на сцену. Када ову општу формулацију раставимо на њене конституенте, доћи ћемо до следећег закључка: појаву антихриста спречава то што још сви нису чули нити су сви примили Јеванђеље и то што благодат Духа Светога још увек пребива и врши своје дело у роду људскоме. Од светих Отаца и учитеља Цркве једни су истицали једну, а други другу страну силе која делује на наше спасење као чинилац који задржава појаву антихриста. Међутим, то је исто као да је сваки од њих указао на обе, будући да су оне нераздвојиве“.

По Теофановом мишљењу, оно што задржава и онај који задржава означавају једно исто, само са две стране. У једном случају ради се о одређењу Божијем, а у другом о Самом Богу и Господу Који испуњава Своје одређење.

„Речи: док се не уклони из средине не значе: док се не уништи, док не престане да постоји, него: док се не удаљи, док не сиђе са сцене, док не прекине своју делатност која задржава“.

„И тада, дакле, када нестане оно што задржава или када се то уклони, удаљи из средине – појавиће се, ступити на сцену, родити се и почети да делује безаконик“.

„Под речима тајна безакоња апостол подразумева нешто специфично. Сатана има своје дубине (Отк. 2, 24), своје скривене замисли и планове, све у свом сатанском духу. Тајна се састоји у томе што се његове замисли још нису откриле. Раније је он деловао на један начин, сада почиње другачије, а како – још се не види. Он је почео да делује другачије зато што је и Бог другачије деловао на род људски у Господу Исусу Христу. Пре доласка Христовог он је већ био разрадио средства и начине да људе скреће са пута, а сада, видећи како га са свих страна притешњује Крст Христов, тек је отпочео да поставља своје нове замке. Ако узмемо у обзир тајну побожности, о којој тај исти апостол говори на другом месту, онда по начелу контрастирања можемо наслутити и у чему се састоји тајна безакоња. Тајна побожности састоји се у ваплоћењу Бога: Бог се јави у телу (1. Тим. 3, 16). Вера у ово разара царство греха, царство сатане. Тајна безакоња, коју је измислио сатана, састојаће се у настојању сатане да подрива и изопачује ову веру. То зло ће се умножавати, и Син човечији када дође тешко да ће наћи веру на земљи (Лк. 18, 8). Ево каква тајна ће се тада открити и остварити. Неверје је скривена покретачка сила безакоња, тајна која се у њему скрива. Сатанска замка коју смо поменули већ делује, већ су се јавили антихристи као претходници. Могао би се појавити и главни антихрист, али постоји неко ко га задржава. Ко је то? Бог и Господ наш Исус Христос. Његово ваплоћење још није завршило своје дело, али када његова спасоносна сила заврши своје дело, тада ће и том сину погибли бити допуштено да се појави. Ови моменти су скривени у одлукама промишљања Божијег. Зато се може говорити да ће управо те одлуке Божије и одредбе Божије и задржавати појаву антихриста“.

Теофаново тумачење у својим основним идејама не садржи ништа ново што пре њега нису исказали антички или новији богослови. Па ипак, оно се од других тумачења разликује веома даровитим разјашњавањем тих основних идеја што их је преузео од других аутора. Његова суђења су здрава, мисао му је јасна, чврсто укорењена, широка и дубока, излагање му је сликовито, изражајно, красноречиво и уједно свима схватљиво. Ми смо размотрили скоро стотину тумачења овог фрагмента из посланице, и међу њима Теофаново тумачење, неоспорно, заузима једно од првих места.

Па ипак, не можемо се сагласити са његовим мишљењем да се под одступништвом не подразумева оно одступништво од вере које ће претходити антихристу, него оно које ће изазвати сам антихрист. Када би било тако, апостол би најпре поменуо човека греха, а затим одступништво. Међутим, он најпре говори о одступништву, а затим о човеку греха, свакако управо из разлога што ће се најпре догодити одступништво од вере, а затим ће се појавити човек греха. Без сумње, овај потоњи ће само додатно интензивирати богоодступништво. Али, о том одступништву које ће изазвати антихрист говори се даље у 9, 10, 11. и 12. стиху. Не може се доказати да је апостол речју одступништво означио управо оно одступништво о коме се говори у стиховима 9-12, али чињеница да ова реч стоји пре речи: и тада ће се јавити безаконик подстиче нас, чак и обавезује да у њој видимо указивање на отпадништво које ће претходити антихристу, а не оно које ће изазвати он сам.

Од других новијих руских теолога учење апостола Павла које је предмет нашег разматрања тумаче Н. Виноградов^[5] и Д. Глагољев.^[6]

Оба поменута теолога под оним што задржава подразумевају државу, државни морално-правни поредак, силу закона, а у речи онај који задржава налазе указивање на највишег носиоца законског поретка – цара или владу. Конкретно, по мишљењу Виноградова, идеја о ономе што задржава може се лако и потпуно легитимно повезати са „представом о нашој држави, строго саображеној закону, са њеним од давнина укорењеним свештеним обичајима и предањима и са њеном моћи“. Овим речима он указује на Русију. Осим тога, Виноградов даје и следећу битну допуну свога гледишта: темељећи се на истини откривеној у Светом Писму да анђели чувари закриљују не само људе, него и уз читаве земље и народе, као и њихове врховне владаре, он говори: „Имајући у виду такве анђеле који чувају морални поредак у свету, ми под оним што задржава анархичну личност антихриста и подразумевамо државу, државну моћ, али не другачије него учвршћивану посредством добрих духова, благодатном божанственом силом, а под оним који задржава противника Христовог подразумевамо највишег представника или врховног вођу државе, који има посебног покровитеља и чувара – анђела те земље или тог народа коме припада овај представник“ (стр. 137-139). Ову допуну сматра могућом и Д. Глагољев, али само зато што она не укида његово основно гледиште на оно што задржава и онога који задржава; међутим, он ту допуну не признаје зато што је „апостол имао у виду потребу да Солуњанима предочи очигледно обележје близине дана Господњег“ (стр. 165-166).

Пошто многи Оци Цркве под оним што задржава и оним који задржава нису подразумевали државни поредак и владаре уопште узев, него управо Римску империју и римске цезаре, Виноградов и Глагољев су били принуђени да покажу на који начин су њихова гледишта повезана са тим древним мишљењем, од кога се није одступило чак ни до данашњег времена. По мишљењу Виноградова, „премда је свети апостол Павле приликом изношења идеје о ономе што задржава и ономе који задржава могао као живи пример имати у виду римског цезара, он при томе није губио ни уопштенију перспективу посматрања“ (стр. 136). По мишљењу Глагољева, у апостолско доба начело које задржава састојало се, очигледно, у устројству грчко-римске империје, и зато онај који задржава није био нико други до римски император. Међутим, у потоњим епохама онај ко задржава више није могао бити император Рима, него неко други (стр. 162).

Погледи обојице цитираних теолога на смисао израза онај који задржава и оно што задржава нису оригинални, него су позајмљени од новијих протестантских теолога Олсхаузена, Литарта, Хофмана, Оберлена. Мисао о анђелу чувару народа или царства као задржавајућем начелу преузета је од Хофмана и Литарта.

На крају треба споменути и чланак М. Богословског „Човек безакоња: историјат тумачења 2. Сол. 2, 1-12“, штампан у часопису „Православни саговорник“ за 1885. годину, св. 2. Додуше, аутор, као што се види из самог наслова чланка, поставља себи за циљ искључиво спровођење историјског истраживања, и зато не даје никакво тумачење не само целокупног фрагмента ове посланице који је био предмет нашег разматрања, него чак не исказује своја гледишта ни на најважније ствари о којима говори апостол. Међутим, његов чланак ипак представља први и у руској богословској литератури једини покушај лонгитудиналног прегледа тумачења значајног учења апостола Павла о антихристу – прегледа који јесте кратак и фрагментаран, али је ипак за први покушај такве врсте довољно исцрпан и на многим местима пропраћен критичким напоменама.

Са руског превела Др Ксенија Кончаревић

Из књиге: НЕБО И ЗЕМЉА ЋЕ ПРОЋИ, БЕОГРАД,2006.