Владика је необично уважавао Његоша. Приликом преноса Његошевих костију, 24. септембра 1925. год. он је то нарочито и показао. Тога дана на Цетињу, међу најугледнијим гостима из земље, нашао се и стогодишњак Јован Милићковић, свештеник из Пипера, кога је, иначе, Његош рукоположио.

Поп Јован је за ову прославу нарочито био доведен, да би собом символизирао читаву прошлост и био као нека врста националног трофеја. Сазнавши за ово,  у јеку разговора, Владика је скочио и поклонивши се дубоко пред попом Јованом, узео му руку и пољубио је. Поп Јован не познавајући Владику, јер је био одевен сасвим скромно, као најсиромашнији монах, није ни слутио ко му је пољубио руку. Сви присутни су занемели и настао је тајац, који је Владика прекинуо:

- Господо, преко ове свете старине, ја сам пољубио ону велику и свету руку – Његошеву руку, која га је посветила у свештенички чин, рекао је достојанствено Владика и још једном се дубоко поклонио пред овим старцем.

Кад је попу Јовану скренута пажња, да му је Владика охридски пољубио руку, старац је подигао обе руке увис и замолио га да му пружи његову владичанску руку да је пољуби. Владика је пристао и пружио му руку. Док је поп Јован држао Владичину руку , на коју се после неколико топлих пољубаца скотрљала и старачка суза, Владика је загрлио ову старину и додао:

- Ти си мене, драги оче Јоване, пољубио као Владику а ја сам преко тебе пољубио Његоша, кога, ево сад - грлећи тебе и целивајући – (Владика је тада загрлио и пољубио старца), понова грлим и целивам.

Из књиге Милана Д. Јанковића, ЕПИСКОП НИКОЛАЈ, живот, мисао и дело, књига 2, Београд, 2002. г. стр.  470.