Како је живео Владика Николај, ми то знамо. Он је заиста живео строгим калуђерским животом и био апсолутно непорочан. Јео је оскудно, спавао на неудобној постељи, по цео дан читао или разговарао, вршио сва богослужења савесно и без скраћивања, обилазио своју Епархију колима, на кљусету (или магарцу), па чак и пешице.

Ноћивао је на путовању чак и на голим даскама, на којима је било прострвено нешто сена, покривен само ћебетом које би се нашло при руци, не пазећи никад на себе и на своје тело, не угађајући себи никад и ничим... Ванредно строго је држао све постове и све посне дане. Исхрана у његовој кујни била је врло проста... Никада он није носио свилене мантије, нити је себи дозвољавао икакав луксуз. Ничим, апсолутно ничим, сем духом, он се није узвишавао над обичним људима... Он се никада није лењио нити довољно неговао сном. Он је неуморно устајао врло рано, а легао касно, читајући или пишући до дубоко у ноћ. Они који су живели поред њега, питали су се, кад тај човек уопште спава и како издржава тај живот лишавања сна. Заиста, заиста његов живот је био равноапостолски!... 

Једном приликом, кад Митрополит (Варнава или Јосиф?) није био у Скопљу, Николај је требало да стигне у Скопље из Охрида, да ту преноћи и да ујутру у шест возом преко Рашке путује за Београд. У Митрополији су га чекали до поноћи са скромном вечером, али се он није појавио. Сутрадан се сазнало следеће: Прота Недељко је дошао у цркву Св. Спаса да служи јутрење, али му је клисар, чича Димитрије, - веома честита, безазлена и чиста душа, - рекао: ''Одслужено је!'' – и онда испричао ово:

''Синоћ, око девет, је неко лупао на вратима. Ја сам устао и отворио их. Један калуђер је питао, може ли да преноћи, а ја сам му рекао: ''Лето је, свуд има места''. Он је отишао у цркву да се помоли Богу, а ја сам за то време спремио једну салату, да га ма чим понудим, јер нисам имао ништа боље. Презалогајили смо шта је Бог дао и ја сам му онда уступио моје сопче и моју постељину, али он то никако није хтео  да прими. После дугог нагађања, пристао је да му прострем асуру у сред порте, па је рекао да ће ту да прилегне.  Легао је скоро на сам гроб Митрополита Фирмилијана, ставио под главу један камен, метнуо преко њега своју мантију, покрио се затим својим капутом и рекао ми лаку ноћ. Међутим, око поноћи, он је устао, одслужио полуноћницу и јутрење, а у свануће ми захвалио и отишао''.

Кад су питали чича Димитрија, како је изгледао тај калуђер, он је рекао: ''Калуђер као сваки калуђер, ама покрупан, црн као Арапин. Преко доње мантије имао је неки јак црн, стари каиш... Добар неки човек. Сам је истресао своју асуру после спавања и помогао ми да почистим порту. После се умио и очешљао, понова ушао у цркву, опростио се од иконе и отишао'' ...

Људи су се одмах запитали, ко је могао бити тај савесни монах, па су истог дана утврдили да је то био главом Владика Николај. Он је дошао, прошао и отишао као неки дух, али је успомена остала за њим. Чича Димитрије је понављао: ''Свет човек!'' – и причао о своме госту са поносом. (Ја сам из његових уста чуо све појединости овог Николајевог коначења у Св. Спасу.)

Из књиге Милана Д. Јанковића, ЕПИСКОП НИКОЛАЈ, живот, мисао и дело, књига 2, Београд, 2002. г. стр. 484-486.