Уторак, 9. априла 2024. Преподобномученица Матрона Солунска, центар дана, од 11-13 ч, данас је на Радију Слово љубве испунио рок, панк, цигу-лигу и хопа-цупа. Ово је дакле музика средишње седмице Часног поста. Изгледа да уредник није више исти.

Да, и овај радио је као и неке познате београдске цркве, ненадано добио нову управу. Сасвим у стилу естрадног таласа на којем пловимо већ неколико година... ваљда ка безбрижној будућности?

Да је било икакве окоснице, или тематског повода за овакав музички програм, па и да се зажмури; о свему се да причати, важан је само правилан угао гледања. Али, не. Као и претходних дана, ова заиста симпатично вођена емисија нити има тему нити је на било који начин везана за хришћанство. Сем ако водитељ не сматра да је површни јудаизам Леонарда Коена део хришћанства, или обрнуто, да неке изанђале опште фразе оматорелих ABBA-певачица (“Још увек се надам”) имају неко православно утемељење... мистичне сугестије… АЗРА из 1984. је признајемо ближе православљу, али она то само географски. Можда најближа YU-група, али потмуло урликање електричне гитаре одаје бес из звучне кутије а премало подсећа на “Косовске божуре” или било коју тему која би била добродошла у овом времену и на овом месту.

При свему томе, није овај избор по себи оно што чини програм станице потпуно непрепознатљивим. На против, сматрамо да је пост време када се са још оштријим мачем расуђивања ваља освртати лево и десно, одређивати се према животу око себе. Нема ни једне теме о којој се не би могло говорити, или према њој бар на неки начин одредити и поставити. Само у посту, наравно, још бескомпромисније него иначе: немамо времена за губљење. Православље није сужени ментални тунел заборава, вежбаоница за понављање градива из Богословије, или одрицање од памети и живота, нити помрачење бистрог мишљења; иако многи изгледа покушавају да у њему пронађу баш такав ментални азил за себе. Православље су врата, отворена ка Истини! И пут, додуше узак, али уздигнут, са којег се добро виде све остале странпутице и заобилазнице.

Избор би дакле и овакав био добар, да се на њега баци светло великопосног расуђивања. Да се цела та стварност, та естетика у којој окружени као острво морем заиста живимо, да се стави на своје место, одреди. При том, није неопходно да то буде неко научно дефинисање или “смештање у фијоку”. Довољно је да се у Духу истине говори о томе. Макар и поетски, макар и метафорично; или како год. Само у Духу!

Али не. Два пуна сата непрекинуте поп-рок музике, у ударном термину дана, прошло је без ичег што би ову емисију разликовало од било које друге станице, у било које време.

Ту су од недавно и друге емисије из културе. Њих такође воде симпатични нови млади водитељи. Као рецимо рубрике из света глуме, филма и позоришта. Али како бива програмски реализовано, све остаје без додирних тачака чак и са хришћанством, а камоли православљем.

Када се ово повеже са визуелним трендовима на сајту радија, добија се једна забрињавајућа укупна слика. Постери на којима се најављују предавања су лепи, али немају ниједно хришћанско обележје. Највише подсећају на апстрактне арабеске у стилу живописца-модернисте Склириса Стаматиса.

На једном постеру је у рукама ктитора манастирска црква без крстова. Тешко да је реч о недовршеној фресци однекуд. А и да јесте, зар је онда такву треба узети за постер и тиме дати овакав пример? Или је то нечије подметање и тријумф.

У вековима турског ропства селџуци и османлије су скидали крстове са наших храмова. Крајем прошлог века на Западу то су почеле да раде неке хришћанске деноминације саме себи. Многе је заменио петао са ружом ветрова. Почетком овог века на нашем КиМ то раде Арбанаси са нашим црквама, као симбол највећег понижења, деструкције и обесвећења. 

Да ли је дошло време да сада и сами скидамо крстове? Купола без крста се ни по чему не разликује од џамије или синагоге, иако ми препознајемо своју цркву и свој манастир.

Уз све што се примећује у Београду, уз недавно скандале и потезе, под кожу се увлачи један нелагодан осећај претње. Која сваког тренутка, или преко ноћи може прерасти у нешто веће и страшније, прећи ону злокобну тачку без повратка. Тако и ово моје бележење није ништа друго него покушај да изађем из те тескобе и проверим своје сумње са тобом, читаоче. Да ли и тебе ово чуди и плаши, или сам ја преосетљив?

До пре око годину дана РСљ је програмски стагнирао, што је било и разумљиво с обзиром на веома ограничене ресурсе редакције. Револтирале су тада неке ствари, као “Шлагер сезоне” стил песама на квази-православне текстове, или попевке у стилу “Сплит 1975”. Али бар су текстови таквих песама хришћански, ако већ аранжмани нису у том духу. А сада би и то поправило ствар. До недавно се у подне, врло пригодно, читало јеванђеље па давало тумачење, једна новина која је обећавала. Сада је и то почишћено. Радио-Светигора и даље држи молитву шестог часа, не напушта тај свој стари концепт. РСљ је таман био дошао до своје формуле за шести час, и онда је одмах напустио. Некоме у цркви је изгледа досадно читање јеванђеља са тумачењима. Коме?

Да кадрова не недостаје, говори што су информативне емисије већ неколико месеци на највишем занатском нивоу. И у неким другим рубрикама се чују ванредни садржаји, као у рецимо Реч пастира, или са гошћом Биљаном Пиргић, на пример.

Тренутак друштвене стварности у Србији препун је вапијућих проблема и феномена. Наше друштво је у дубокој кризи - укључујући и Цркву. Подразумева дакако и културу, која је саставни део болне, кошмарне укупне друштвене атмосфере. Не дешава се ништа у друштву што нема културни аспект, и ама баш ништа што нема духовни аспект. А ко би то боље, лакше, лепше и правилније донео од православног човека, просветљеног, боравећем у Духу истине – био лаик, био клирик? Али, уместо да се иоле шта проговори о томе, стварност се одваја од свежег ваздуха прекривањем најлон-цирадом. На њој висе закачени слаткиши за децу - Смак, ABBA, Азра, Ју-група, музика из филмова, рзане друге свакодневне причице. У посластичарници у коју се тако претвара један озбиљан програм, служе се бозе и кабезе, шампите и кремпите; жита, вапаја у стиху и молитви, псалама, све мање. Кад се појаве мало јачи гости, буде и хамбургера из МекДоналдса. Као да нам је православље постало неки украсни део одеће, којим се употпуњује колорит главнијих делова. Или се додаје као споредни зачин у главно јело. Да нам буде мало укусније је ли, мање бљутаво. Да задовољимо форму.

Полако се преко наше медијске сцене распростире прекривач новог, фолклорног православља грађанског усмерења. Све би да нам је хопа-цупа, танц танц, скочи-чучни, "феноменално" и "супер", а да смо у току, сведоче и многобројни англиканизми, естрадни хитови и речито ћутање. Али: заборављена па и напуштена атмосфера радосне туге, очију затворених а не отворених пред суровим оградама егзистенције, притиском греха који кључа и на индивидуалном плану, а на заједничком још приде толико тога; чега се ни латили још нисмо. Где је исповедно расположење? Где пропињање преко прозора замагљених од масног испарења из лонаца домаћих медија са лукавим страним господарима иза завесе.

И тако... Доћи ћемо до Васкрса, свакако, даће Бог. И, шта ће се онда десити? Хоћемо ли тада кренути са озбиљним темама? Или наставити у истом тону, без разлике, већ првог дана у спремном забораву на то како је било оних претходних 50? Јер ништа није ни било? Или није колико је могло.

Цркву нико неће срушити, али ће на рачун оних малобројних посвећеника покушати да пропутују многи фолиранти, угурсузи и мућкароши. Овераваће своје пасоше туђим визама. Док ти трче да испуне свој дневни ред, угошћени по разним континентима и салама, одрже увек исте говоре који као да ни не почињу нити стају, онај мање видљив и ћутљивији део ће придржавати стубове и врата да не падну. Или ће се знојити у молитви за цео род у самоћи и пештери. Тако ће бити и даље. И ми ћемо се питати, шта имају заједничко једни с другима? Нечујни молитвеници са онима који су већ предалеко отишли. Питање ће искакати са све већим упитником. Једном ће се појавити и обрис одговора, који ће можда бити веома суров. Поготову ако слабије међу нама са собом повуку у блато.

Покајање и преумљење свима и свакоме! Али бисере и благо не баш пред свакога. Очигледно је да се без напора на неке врхове не излази.