Монах Андреја (Црногорац)

Старац од око седамдесет година, дуго је живео у пустињи, а у Хиландар се вратио непосредно по мом доласку.

Осећао је да смрт долази, што је управо и рекао, па га је братија примила. Није био болестан ни у великој старости, али је испунио своје време. Висок, црн, сув, прави подвижник-аскета... то се одмах видело са његовог лица, а и свеукупно држање је то одавало. Добио је малу, баш подвижничку ћелију, испод параклиса Светог Димитрија. Редовно је, међу првима, долазио у цркву, а тог лета је чувао виноград на Грбавици, јер је волео самоћу и то му је, некако, била мала замена за омиљену пустињу.

Предосећао је, кажем, да ће умрети па се убрзо уселио у болницу. У црквици Покрова служене су литургије и он се причешћивао. Отац Сисоје је стално био поред њега, као и отац Теофан, ’његов’ Црногорац.

Монах Андреја је први који је умро, по мом доласку у манастир и то је, за мене – као искушеника, било „ватрено крштење”, схватио сам да се овде само умире, а – не рађа!

Одмах се повукла линија између монаштва и мира.

На погребу, размишљајући при раци, замишљао сам да ће ускоро и мене овако испратити, јер сам као искушеник био веома болестан и многима је било сумњиво да ћу преживети. Но, Божја воља је била да ми се век задуго продужи.

Старац Андреј сахрањен је у манастирском гробљу, који је, за нас млађе, био место молитве, јер смо, из лика оца Андреја, видели да је то велики аскета, мада нисмо знали ни како се подвизавао, ни где, ни колико. Али, оно што смо знали, било је пресудно да га ценимо: његово сазнање да ће ускоро умрети! Да ли је имао откровење, или само осећај – није рекао! Био је ћутљив, тајна... остао је усамљеник, иако је био у манастиру где је било 75 монаха. Његов став, као подвижника, не мења место, нити околности. Навика или правило – постали су закон, ритам његовог живота и, све тако – до одласка ’на болницу’.

Сахрањен је са жалошћу, посебно нас младих, јер било нам је довољно да га, у току дана, само видимо, па да имамо поуку!

Поука – то је ослонац за младог монаха и многи су нам их говорили, али су то били мање снажни покрети у нама, него виђење оца Андреја. У то време, Хиландар није имао ниједног испосника сличног њему. Најсличнији њему, био је мој духовни отац, јеромонах Рафаило, као и монах Мелхиседек, стар око 40 година, а био је дошао из Србије, као монах манастира Копорина. По изгледу је био сличан оцу Андреји, али је био Херцеговац и није имао ону тајну продуховљеност подвижника. Јер, подвижник се осећа духом, неки мирис одаје његово подвижништво, које се не да сакрити.

Верујем да је са подвижницима – Хиландарцима, на тиховатељским пољима мирисним.

Монах Данило (Македонац, сточар)

Дошао је пре мене, био замонашен и ја сам га затекао као економа над стоком. Радио је са двојицом мирјанина, имао око хиљаду јараца које је водио на испашу око манастира, па све до границе ка манастиру Зоографу (код Крста). Ту је била кућа, за сваки случај, ако га дочека мрак, а куће су такође биле на Малој Ивањици, на Попарнику и Маслици, као и колиба на ’хиљаду’ од Маслице, где је био диван извор. Имао је и око 60-80 јунаца, а послушање му је, исто тако, било да снабдева чобане храном.

Обично је 28-ог у месецу долазио у манастир на два-три дана, да би припремио следовање. Долазио је на мазги, а тада смо их имали укупно осамнаест.

Нажалост, монах Данило је био у годинама, слабог здравља. Тако, једном, при поласку за манастир, казао је главном чобанину, Крсти: „Ја идем за следовање у манастир, ево ти уље и ти пали кандило пред иконом Богородице и да вам буде заштитница.” Икона је, иначе, била од хартије, штампана и урамљена у Русији, била је, заиста, ретка (никада је више и нигде нисам видео). Око ореола је писало: ’Радуј се, Благодатна, Господ с Тобоју’.

У манастиру се разболео и остао неколико дана дуже; задржао га је болничар, отац Сисоје, како би се одморио, исповедио и причестио. Када је мало ојачао, узео је следовање и отишао на Маслицу. Када је нашао Крсту далеко од колибе, рекао му је: ’Што ниси палио кандило?’ Овај направи метаније и замоли за опроштај: ’Опрости оче! Увек се нађе посла, али за молитву ређе!’. Отац Данило смирено одговори: ’Требало је да испуниш моју реч!’ Истог месеца се разболео, дошао у манастир, али је собом понео икону, као да је знао о крају, као да је предосећао да је његово послушање завршено и да нема повратка. Лежао је око десет дана. Исповедио се, причестио се и свесно умро.

Када је, после смрти оца Данила, дошао у манастир казао о чуду, Епитропи су узели икону и ставили је међу остале значајне, које су раније скинуте. Крста ми је дао 12 лира на чување, а ја их предам оцу Сави да купи краве. Отац Сава је, иначе, био родом из Милешева. Када је, у манастиру, остарио, био је постављен за хатлара – чувара мазги, уместо блаженопочившег монаха Симеона. Ревносно је и са пуно љубави обављао своје послушање, но једном, тако, у штали, пролазећи иза мазге, ова га несрећно удари у мошнице. Умро је после десетак дана и сахрањен на хиландарском гробљу. Гроб му постоји и дан данас.”

Безимени монах – Спира Грк

Као млад, замонашио се у манастиру Ивирону. Са старцем Леонтијем, оде на манастирски метох у Грчкој – „Пијавица” код Неохориа. Ту је радио један поштени домаћин са својом лепом ћерком, такође поштеном, која му је у шали тепала, јер је био леп, врло привлачан, али не на грех, само да га гледа. И он њу, тако лепу, загледа. Но, старцу Леонтију то није промакло, те се одмах врате у манастир. Младом монаху, међутим, ’лепа’ стално у глави. Снисходљиво саопшти Старцу да воли живот на метоху. Свакако, Старац, знајући разлог, не да благослов, већ му очински да поуку.

Али, не прође много времена, потом, а Старац умре и овај (налазећи, вероватно, сам себи оправдања и разлога), без благослова манастира, оде на метох. Али, чим дође (а ’лепа’ није била ту), учини му се све другачије... место му је било ружно, свакако много другачије него што је у манастиру замишљао, маштао... те се брзо врати за Свету Гору, али нажалост, мало поремећен. При повратку – јер је осетио свој пад, а и као покајање – узме мирско одело сврати у манастир Хиландар и пријави се као аргат, уме, каже, да ради са дрвима. Братство га узме да, из шуме, доноси дрва за пекару, добије собу код стоке и мазги и оне ’дивље’ (јер неке су биле као ’подивљале’, са настраним карактером). То је био ’Арап’, црн по боји и карактеру и нико није могао да је заулари, али је, за дивно чудо, њега слушала, као и остале, да кажем, питоме.

Радио је око 15 година, добијао лепе паре и за њих је куповао гардеробу, али не за себе. Одећу је остављао иза Хиландара, на путу за Зоограф... да узму пролазници. А он сам, ишао је у простом оделу, босоног (јуродив), никада се није утопљавао вуненим оделом, нити је ложио ватру. И тако, разболе се од запаљења плућа. Спавао је, иначе, са стоком. Недељом долазио у цркву.

Негде у то време, Ивиронци нам јаве да је монах, али он никако није хтео да оде, јер се осећао као код својих Грка. Био је миран, тих, ћутљив, висок, сув, испосничког лика (сличан оцу Арсенију, потоњем великосхимнику Агатону – прим. године 1995). Увек спреман на послушност. Чак када се захтевало да донесе више ствари, он није бележио, већ је памтио. Ни по чему нисмо могли да дознамо да је болестан.

Усред зиме, међутим, поновићу, добио је запаљење плућа, море бурно... Касно је дошао лекар. Умро је и сахрањен у манастирском гробљу. Гроб му се још налази у трави, према манастиру.

По његовој смрти, у време рата, комунисти су узели ’Арапа’ и одвели га насилно. Први пут га узјаши један силник, али мазга успут обори носача и врати се ноћу у манастир. Други пут, натоваре на њега манастирско брашно и одведу га; тада, нажалост, није се вратио. И животиња осећа човекову душу!”

Јеромонах Аксентије, проигуман (Нишлија)

Био је дуго на нашем метоху у Цариграду. Године 1926, Турци су истерали Грке из Цариграда, а многе свештенике убили. Тешко је било извући главу пред тим страшним зулумом. Наш сабрат се обријао и придружио једној благодатној грчкој породици, која га је знала и примила као свога. Тако се извукао из Турске и, на Каламарији, сачекао да му порасте брада.

Метох на Каламарији је, иначе, даван под закуп. Држали су га Смедеревци, а Грци нису правили сметње, јер знају како је песник записао:

’У Стамболу једна црква мала,

зидала је Султанија Мара...’

Каламарија је имала око 8000 људи. Смедеревци су сејали пшеницу, било је око 50 волова које су користили за орање. Оваца – преко хиљаду. Радило се овако: пола пшенице, пола попаше за овце, у манастир су доносили сир и вуну, заправо вуна није долазила у манастир, већ су нам слали сваки трећи пар вунених чарапа и сваки други пуловер, односно џемпер.

Дође отац Аксентије у Хиландар, дође као стари и искусни монах – јеромонах и добије послушање у цркви: држао је певницу, изабран за Саборског Старца.

Дође у цркву да чита Вечерњи псалам. Држи књигу, али не гледа и погреши. Монах Мина узме да прочита, а њега стави у столицу. После повечерја, није могао да устане. Одведемо га у ћелију.

Раније, замонашио је оца Зосима, који је одмах одређен да га чува. Ујутру није могао да дође у цркву, али у ћелији – све чита без књиге и увече умре наш отац Аксентије – свестан. Око 1930. године. Сахрањен је у манастирском гробљу.

Из Цариграда је, да кажем и то, донео веома значајна документа. Пара и осталих овоземаљских ’вредности’ – ништа, јер била је бежанија, а и чему?”

Проигуман Михаило (Коматовић)

У манастир Хиландар дошао заједно са осталима које је послао краљ Александар Обреновић.

Био је епитроп, а у послушању вршио службу библиотекара. Много је икона и књига прикупио. Стално се кретао по подрумима и манастирским ћелијама, тражећи словенске књиге и иконе. Говорио је: ’Ми скупљамо, други ће читати!’

Није служио у цркви, јер је имао укочену десну руку. Стално је, и лети и зими, носио кожну рукавицу, коју је скидао само када би неко затражио благослов.

Миран, тих, сув, аскета, јео је само једном дневно. Врло практичан домаћин; читаву јужну малу, ороњене зидове, поправио је сам, новцем који је донео из Србије. Све је држао чисто и педантно, уопште, уредан у свему. Обновио је ћелију (у којој је сада отац Михаило) и отишао у њу да би јој подигао ауторитет, пошто нико у њој није живео раније.

Једне године, на почетку, када епитропија дели сапун, кафу и шећер за целу годину, отац Михаило узме само за шест месеци, уз објашњење да му више неће бити потребно. И заиста, убрзо се разболе. Отац Авакум га је свако јутро, пре почетка службе, обилазио да види треба ли му шта. Последње вече када је дошао код њега, отац Михаило му рече да ујутру не дође пре цркве, што је овај и послушао. После Свете Литургије, нађе га где мртав лежи, а десна рука, са три прста савијена стоји укочена усправно. Како се крстио, тако је и умро. Отац Авакум брзо позове епитропе да виде, али није било фото апарата да снимимо ову лепу поуку!

Сахрањен је у манастирском гробљу и, када је после три године откопан, затекли смо жуте мошти. У његов гроб, касније, стављен је архимандрит Онуфрије.

Замонашио је јеромонахе Луку и Авакума, монаха Доментијана, а, колико ме сећање служи, и Мину. Све сталаже у библиотеци платио је лично. Калемио је маслине више манастира. Читаву леву страну пута, ка Светој Тројици, очистио је и окалемио. Научио је и оца Митрофана и мене, мада смо обојица завршили пољопривредни курс; он у Јагодинској, а ја у Ваљевској школи. Но, о калемљењу маслина, нисмо ништа знали. Многа послушања осим ових, преузео је на себе отац Михаило: писао је каталог за библиотеку, што му није тешко падало, јер је знао читав историјат библиотеке напамет.

Посадио је кипарисе код Крста цара Душана, продужио, заправо, посао који је започео отац Теофил Пешић, са учеником Исидором, иначе и трећим епитропом, трећим и последњим, јер после њега више није било трећег епитропа. На том делу пута (код Крста цара Душана), налазиле су се старе маслине, а Руси су веома потраживали кипарисе – за иконе, јер лепо миришу, па се отац Теофил латио садње, а – по његовом упокојењу – посао је наставио проигуман Михаило.

Како је богат и свима на корист овоземаљски пролазни живот проживео наш сабрат!

Монах Симеон (Македонац)

У Хиландар је дошао пре мене и овде замонашен. И, одмах по доласку, сав новац је предао епитропима.

Сув, висок, прави аскета, ревностан у свим послушањима.

Најпре је водио рачуна о теглећој стоци, као хатлар. Било је 18 мазги и два коња. Водио је рачуна о опреми, хранио и појио животиње, сејао и косио Савине ливаде, јечам смо куповали.

Пре мог доласка је био архондар – гостионичар и тада је имао ћелију у манастиру (касније је ту живео отац Георгије Витковић), а касније се, као хатлар, преселио у шталу, код стоке.

Умро је око 1937, од старости (близу 70 година). Боловао је кратко, али се све до смрти држао на ногама. У болници је поживео једва неколико дана. Сахрањен на манастирском гробљу.

Македонци су га веома волели, дивно су се слагали.

Монах Кирило (Македонац)

Малог раста, мршав, рекло би се слабашан, али веома ревностан на послушању.

Најпре је, са неколико аргата, водио башту. Са толико љубави према братству је неговао поврће, да је у башти и спавао. Но, трпео је неку стомачну болест, трпео је, али се није жалио, само је веома слабо јео.

Када више није могао да буде баштован, дошао је за портара и ово послушање је обављао без роптања: свакога дана је чистио и уређивао манастирско двориште и околину манастира. Свакодневно је палио кандила. Преселио се у манастирску ћелију, код црквице Светих Апостола.

Избегавао је разговоре, празнословље није хтео. Братство га је много волело, а са Македонцима се посебно слагао.

Молио се и радио и, у молитви и раду, разболео се од стомака и старости. У болници је био веома кратко, ту и умро – свестан и сахрањен је у манастирском гробљу.

Монах Максим (Македонац)

Пре мене је дошао и замонашио се у Хиландару. Био је малог раста, тих, миран, узоран као монах и узор осталим монасима. Веома га је волело братство, као и његови радници и остали монаси – лозари.

Био је на послушању, на Прота Неро, као економ. Тамо је и становао са својим радницима и монасима-лозарима (било их је 10-12). Стално, дакле у винограду, сав се предајући послу. Вино је било изванредно и све се тамо горе спремало.

Петком увече долазио би у манастир по храну, а у виноград се враћао недељом, по Литургији. Читао је доста, знао готово сва житија напамет. Прича се да је читао Псалтир према месечини, јер нису имали осветљење (гаса) и правила, у току седмице, вршили су на бројанице.

Братство је са радошћу одлазило оцу Максиму, на Прота Неро, да им да лепе поуке. У дубокој старости се разболео, у болници боловао кратко, представио се у Господу и сахрањен у хиландарском гробљу.”

Монах Теодосије (Македонац)

У Велику србску Царску Лавру, стигао и замонашен пре мене. Затекао сам га на послушању воденичара.

Воденица је млела на воду. Имала је цистерну која се пунила три дана, а затим се, скупљеном водом, пшеница меље један дан. Воденица је млела само за хиландарско братство, а жито је долазило са Каламарије. Брашно се чувало набијањем и није се кварило; мотиком је морало да се ’копа’ при узимању за мешење.

Монах Теодосије је био миран, тих, мањег раста, веома побожан, вредан; волео је самоћу и био молитвен. Аскета. Лети, када нема посла у воденици, помагао је у кухињи, мада је, због брашна, слабо видео.

Разболео се од старости (око 70 година), боловао кратко на болници и умро. Само се стресао и издахнуо. Био сам присутан, заједно са оцем Михаилом. Сахрањен је на манастирском гробљу, а у послушању га је наследио схимонах Јеремија (раније монах Ромило).

Монах Трофим (Рус)

Дошао је из Илинског Скита, а затекао сам га на послушању рибара, заједно са Григоријем и Јоаникијем. Имали смо свој чамац и мреже и увек, када по типику можемо да једемо рибу, они би увече бацали мреже, а ујутру купили рибу. Спавали су у арсани.

У време рата смо својим чамцем ишли на Каково и отуд доносили кукуруз, кромпир, лук, лубенице. Ја сам био машиниста, а он капетан, пошто је био рибар. Такође смо доносили бале сена и увек је Трофим био капетан, а само понекад, ретко, замењивао би га мирски Тодор.

На Какову је економ био најпре монах Митрофан, а – по његовој смрти – монах Нићифор-Аџија. После две године, њега замени јеромонах Сава Антонијевић.

Монах Трофим је доцније заменио оца Калистрата, као економ, али је после, по казни (због пића), отишао на Прота Неро: да чува кућу и бере њиве, пошто би се обрао виноград. Следовање је добијао од манастира.

Горе, на Првој Води је и умро, али трезан, јер се потрудио.

У манастиру сам и сам пазио на њега, због тог искушења које је имао, али он ми рече да се моли Светој Варвари (и Светом Николи) и да јој пали кандило, јер она јавља смрт. Моји разговори су га мало поучили и у винограду је почео да се бори. Мени је то било на штету (јер га укоревам), а њему, Богу хвала, на корист.

Нашли су га чистог, пресвученог, спремног... прекрстио је руке, у соби умро и на Прота Неро и сахрањен. Живео је сам и, после њега, нико није тамо отишао, те је кућа, за дужи период, опустела.

Монах Григорије (Македонац)

Божија промисао је хтела да се потоњи монах Григорије роди у непосредној близини манастира Хиландара – на метоху Кумици. Јер, његов отац је желео да се замонаши, али се на метоху ожени, ту и остане да ради, а жена му је живела у Јерисосу, у кући под закупом. Када се дечак родио, мајка убрзо умре, те отац замоли да га приме у манастиру, као воденичара. Дете је остало на метоху, са економом. Растао је у раду, молитви и вери и, достигавши године, придружи се оцу своме, у манастиру; замонашио се и добио име Григорије. Отац му је умро на послушању воденичара; нисам сигуран, али мислим да је и он био замонашен.

Оца Григорија сам затекао као рибара, а касније – када је монах Тома постао Саборски Старац – постављен је за дохијара и, пуним срцем је, до смрти, водио рачуна да све буде чисто, да се јело не поквари... увек тачан, милосрдан према братији.

Био је висок, пун, миран, тих, побожан. Ћелију је имао преко пута оца Зосима.

Умро је у Солуну, неколико дана по операцији простате. Ја сам одмах дошао да га обиђем, али сам затим отишао до Каламарије и, када сам се вратио, чуо сам да се преставио. Узео сам сандук, пренео га у манастир и на нашем гробљу смо га сахранили.

Умро је после рата и Македонци више нису долазили, јер грчке власти нису дозвољавале.

Док је, у детињству и првој младости, радио на метоху, зарадио је доста лира и све их је дао у корисне сврхе, ван манастира.”

Монах Софроније (Македонац), скеофилакас, чувар старина

У Македонији, док је живео ’у миру’, имао је преко хиљаду оваца. Чувши позив Господњи, већ у позним годинама (око 60), све је распродао и дошао у Хиландар. Сав новац је ставио у чарапу и, одмах по доласку, пола дао манастиру, а – од друге половине – сваког тромесечја је, без бројања, вадио из чарапе и давао Епитропији.

Био је неписмен, члан Сабора још пре мог доласка. Стално је био везан за продавницу, јер је тада било много радника, а манастир је био дужан да их снабдева: кафом, шећером и осталим потрепштинама. Највише радника је било на послу у шуми, али се отац Софроније, чврсто држао правила и никоме није давао на вересију, само за готовину. Редовно је био у цркви, мада није могао да чита и пева.

Малог раста, побожан, поучавао је млађе, а нарочито своје ученике који су били врло добри и ревносни. Њима је пред смрт (а умро је у дубокој старости – око 90-те), оставио новац који му је преостао.

Замонашио је богослова Јевстатија, из Овчар Бање који је касније, по благослову Хиландара, отишао на лечење у Врњачку Бању, али је у међувремену избио рат, те је, нажалост, тамо и остао.”