header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Проигуман Никанор Хиландарац: Какви су били српски калуђери (крај) Штампај Е-пошта
понедељак, 15 април 2024

 Архимандрит Онуфрије Вукосављевић

Рођен је у селу Засаду, недалеко од Студенице, те је најпре, у овом светом манастиру, био послушник, да би затим, као послушан младић, дошао у Хиландар. Био је чредник – и као ђакон и као свештеник – дуже година.

Био је врло писмен и мислим да нема књиге у манастирској библиотеци, коју није прочитао. И сам је имао пуно књига.

У Кареји (Ораховици) је био на месту протоепистата, баш у време када је Цариградска црква нешто захтевала, а Светогорска општина на то није пристајала, те су се некако наредили тако, што су смењени прот са Управом. Остало је, заправо, како је хтела Света Гора, а и Цариград је – поменутом сменом – задовољен.

Архимандрит Онуфрије је дуго био епитроп хиландарски, па је често слат на ванредне Саборе у Кареји (Ораховици).

Када је долазио грчки краљ Георгије, Он га је сачекао на улазу у Хиландар (постоји и фотографија), а ја сам тада био на звонари; звонио у част Монархове посете.

Отац Онуфрије је најбоље знао типик и тражио је да се све ревносно испуњава. ’Нема важног и неважног – говорио је – све је важно када је у цркви!’

Замонашио је ђакона Калиста-Руса, ђакона Харалампија (који је касније отишао у Србију), монаха Памфилија – у великосхимника Пимена. Био је врло уредан, педантан, сваке суботе је чистио ћелију.

Обилазио је целу Свету Гору, већином пратећи госте, а два пута је ишао у Србију. Кареја (Ораховица) га је бирала за комисије, које су ишле до Атине, због разрешавања многих светогорских питања.

Био је веома милостив и дарежљив, мада је тада манастир био у великој кризи, често смо позајмљивали у Јерисосу, од угледних људи. Године 1931, у Србију је, манастирским послом, ишао са монасима Нићифором и Мојсијем.

И поред својих силних послушања, налазио је времена да сам оде у риболов, како би братству, за дане разрешења, омогућио свечанију трапезу.

Разболео се. Добио је рак на језику, једно време био на зрачењу, боловао годину дана, пијући само млеко, уз пуну негу и пажњу свог ученика, ђакона Калиста. Умро у јесен 1954. године.

 

Проигуман Данило (Лугавчанин)

Затекао сам га као јеромонаха, чредног и на клисарници. Био је трећи чредник, па економ на Кумици, одмах после Нићифора (Инокентија), који је отишао у Каково.

После Кумице се поново вратио на место чредника и економа братије; истовремено је имао оба послушања.

Касније је изабран у Сабор, а место економа је предао монаху Андреји. Био је епитроп, био антипросоп и прот, у Кареји (Ораховици).

Непрестано је радио: крчио травњак, направио њиву (назвали смо је Даниловом) да, на њој, засади бадем, јер је сматрао да је то ’конзервисан берићет’ и започео је да сади, али га је омео рат. Много се трудио, доста утрошио, али, нажалост, није успео. Ја сам му, мада млађи, говорио: ’Није лепо, Старче, да ти радиш!’ Смирено ми је одговорио: ’Ако ја не радим, онај лукави ће ми наћи посао!’

Урадио је башту иза болнице и засадио воће, а ипак је стизао да много чита. Веома лепо је читао и певао држао је певницу. Врло мало се одмарао, стално радио, братију поучавао... Епископа Мелентија (који га је и замонашио) је пратио на путу по Србији. Сам је замонашио оца Јоакима.

Био је личан, уредан и никада није бринуо о исхрани.

На сам дан Христовог Рођења – Божић, пре службе, доживео је мождани удар у својој ћелији. Три месеца је лежао непокретан, уз негу послушника Јоакима. Није могао да говори и у болести се причестио неколико пута. Умро је око своје 60. године и сахрањен на хиландарском гробљу.

 

Јеромонах Авакум (Пожаревљанин – Кленовник)

Малог раста, сувоњав, с малом брадом, танка гласа... много је читао и веома лепо певао, поучавајући млађу братију за певање. У Кленовнику га је замонашио Михаило Коматовић. У Хиландар је дошао заједно са Данилом и ја сам их обојицу затекао као чреднике.

Уведен је био у Сабор и стално је био у манастиру; није ишао у Кареју (Ораховицу) на послушање, није био Епитроп. Његова послушања су била: чредник и клисар.

Био је ревностан за цркву и никада није одоцнио, а ћелију је имао код параклиса Светих Апостола.

Имао је катаракту и слабо је видео, па је године 1934. ишао у Атину, на операцију. Ја сам тада био у Какову, где сам га и сачекао. Касније, међутим, добио је шећерну болест и морао је свакодневно да прима инјекције. Но, једнога дана није узео, пао је у кому, лекар је, доиста, одмах дошао, али је отац Авакум, сутрадан умро. Имао је 52-53 године.

 

Монах Тома (Ваљевац)

Висок, сув, аскета... монах Тома је делима поучавао. Када би бивао љут, имао је опомену: „Бог да те спасе, то није добро што радиш!” Само толико...! Па, и док је у Сабору био.

Родио се, иначе, у Рађеву и мајка му је умрла док је још био мали. Отац, столар, преселио се у Радљево и оженио другом женом. На маћеху се није жалио, а у Хиландар је, као младић, дошао по сагласности свога оца. Замонашио га је Теофило, као и Нићифора, и мог старца Рафаила. Он, сам, замонашио је оца Павла.

У Хиландару сам га затекао као параклисара, па дохијара. После дохије, извесно време је био трапезар, а – после оца Богослова – магационер и то му је било послушање, докле год је могао да ради. Када је осетио да више не може, дао је оставку на Сабор и тада су га, због старости, ослободили послушања. Изјавио је: ’Ја ћу сада да идем код оца Сисоја на болницу. Да помажем болеснима, још колико могу, тако да би и мене други послужили, а видео сам како отац Сисоје мисли о болесницима, о њиховој души, јер брине о исповести и причести, па сам тамо сигуран о духовном.’

Дошавши оцу Сисоју, смерно је рекао: ’Ево, дошао сам теби да помогнем и да те у свему слушам, а ти да бринеш о мени.’ Отац Сисоје се прену: ’Ја сам млађи од тебе у свему, па ћу ја тебе слушати!’ Но, Отац Тома се ’није дао’: ’Болесник слуша болничара!’

Био сам ван манастира, при његовој болести и, баш некако, при мом повратку, била је литургија за болесне, у параклису Покрова. Отац Тома је био припремљен за причест и, после Свете Причести, разговарао сам са њим. Жалио се да не може да једе, те сам га ја посаветовао да скува млеко и, у њега, стави јаје. Пристао је и, док смо ми отишли до оца Данила, по тазе јаја, он је умро. Сахрањен је на хиландарском гробљу. Ето, како праведници завршавају свој овоземаљски живот.

Када су, након неколико година, из земље извађене његове мошти, биле су јако жуте. И глава, такође. Многи су долазили да виде, а неки су узели по мали део, да имају и моле се у ћелији. Мошти су биле сличне Светитељским, пошто сам се лично уверио да таквих није било ни пре, ни после.

Монах Тома је био ћутљив, мало је говорио (а много казивао), живео је мирно и тихо и, од свих, омиљен био. Доживео је 70 година.”

 

Монах Сисоје (Бешчанин)

При мом доласку у Хиландар, био је пекар, а убрзо је добио послушање болничара. Имао је, наиме, неке ране на ногама, па је зато одређен на болницу, где је остао до смрти. Питајући лекаре о разним болестима, стекао је практично знање, за прву помоћ болеснику. Једном се појавила болест – ’црвени ветар’, на оца Мојсија. Био је сав отекао, једва су се очи виделе. Тада, отац Сисоје узе младице зове, са којих је скинута стара кора, тако да је само мезгра остала. Скинуо је и њу помешао са непросејаним мекињама, ставио мало непареног маслиновог уља... не знам да ли је још нешто ставио... све је то лепо измешао и обмотао око главе оцу Мојсију, само му је нос оставио непокривен, како би дисао. Оставио га је да спава и, већ после два сата, скинуо му је облоге: глава је била дошла у нормалну боју, а на лицу су се виделе само пруге од зове. До тада, неки му нису веровали да зна да лечи, но, сада се потврдило његово знање. Многима је помагао при назебу и другим мањим болестима.

Разболео се од старости (90 година) и умро. Тада је у болници као болесник, био монах Ор. Отац Сисоје је сахрањен на хиландарском гробљу.”

 

Монах Доситеј (Капетановић – Сремац)

Био је пуначак, мало вишег раста, миран, тих, послушан...

Затекао сам га на послушању конакџије у Кареји (Ораховици). Носио је пошту између Кареје (Ораховице) и манастира. Имао је мазгу, али је веома ретко користио; само када је било више поште и пакета, иначе је ишао пешке. Вршио је послушање до смрти.

Једном, када је дошао у манастир, би одређен за економа радницима. Главни економ на Кумици је био Петар. Монах Доситеј одрекне послушност, али се сутрадан покаје, но истовремено се и разболе, те, пошто није могао да оде, Управа га пошаље у болницу до оздрављења.

Свакога дана је говорио да хоће да иде на послушање, али је болест бивала све јача. Тако, након петнаест дана, под болешћу и умре и не стиже на послушање. Умро је присебан, имао је око 60 година и сахрањен на манастирском гробљу. После њега, у Кареју (Ораховицу) оде монах Нифонт.

 

Монах Нифонт (Македонац)

Мањег раста, миран, слабуњав, болешљив.., стално је био у покрету.

Затекао сам га на послушању помоћника баштована. Касније је и сам био баштован, па неко време виноградар, а – по одласку Доситеја – конакџија у Кареји (Ораховици). Носио је пошту, мада смо за то, имали и мирске људе и монахе пустињаке, које смо плаћали.

Монах Нифонт је, у Кареји (Ораховици), учио да фотографише, али се убрзо разболео и дошао у манастир. Овде се бавио фотографијом.

У болници је био заједно са монахом Јованом, Русом, који је био на конаку и исхрани, узет Бога ради – као болестан.

Обојица су била на конаку, када сам ја дошао у Кареју (Ораховицу) и ја сам их отпратио за манастир, пред нову годину, пошто сам знао да ћу бити смењен и, заиста се тако догодило, па сам дошао за другог епитропа, а Данило је био први. Монах Нифонт је умро од старости, у седамдесетој години.

 

Монах Дамаскин (Македонац)

У Хиландар је дошао из грчке Македоније. Затекао сам га на послушању параеконома, на Каламарији, заједно са јеромонахом Ђорђем. Касније је био у винограду Грбавици, а затим чтец – до смрти.

Једном је појео морског јежа, који се не једе, јер није имао белину. Разболео се, бивало му је све теже, доктор је дошао, али је било касно, јер је тада, тачан на послушању, био у цркви. Умро је у манастирској болници.

 

Јеромонах Петар (Ужичанин)

Био је висок, крупан, најјачи од свих. Затекао сам га на месту економа у манастиру. Доцније је био Саборски Старац, а потом је отишао у Кареју (Ораховицу), најпре као антипросоп, а касније и прот – у време када је – по налогу Цариграда – смењен читав Сабор. На месту прота заменио је архимандрита Онуфрија.

Са Кареје (Ораховице) је поново дошао у манастир, био други епитроп и економ на Кумици. Довео је монаха Доротеја, свог сродника, који је умро од срчане капи. Разболео се од простате, дозволом манастира, отишао на лечење, где се и упокојио.”

 

Монах Јевстратије

Био је способан за сва послушања. Веома писмен, озбиљан, мајстор...

Затекао сам га на Каламарији, као послушника, помоћника јеромонаха Ђорђа. У манастир је дошао 1928, са својих 35 година и замонашио га Петар. Једну годину је био помоћник Антонију, као гостионичар, а затим је наставио сам, јер је Антоније отишао за кувара. Када се овај разболео, монах Јевстратије узме и да кува.

Почео је да учи црквено читање и певање, али је тада отишао за економа на Каково, пре Митрофана. Био је око две године економ, али се тада разболео, боловао веома кратко, вратио се у манастир иза десет дана. У својој 45 години је умро. Сахрањен је на манастирском гробљу.

Монах Јевстратије је научио Митрофана да кува тако добро, да је кувао чак и за празнике.”

 

Проигуман Ђорђе, јеромонах, саборски старац

Дошао је из краја оца Михаила Коматовића, а то је манастир Каленић. Прича се да га је он, као дете, и крстио.

Затекао сам га, као економа, на Каламарији, заједно са Доментијаном, Јевстратијем као искушеником и једним мирјанином, Живаном. Направио је воденицу која је покретана трактором, млео је пшеницу и припремао брашно за околину. Заједно са једним трговцем, купио је трактор, орали су и млели ортачки, а возио је Јерменин Тотос. Ту је била и манастирска вршалица. Био је веома способан економ и ту је наследио Нићифора Јеремића-Аџију. Вршалицу је, иначе, купио Лукијан – архимандрит чредник солунски и саветник конзулов.

Имао је ученика – Лазара искушеника, док је, пре мог доласка, био чредник у манастиру. Лазар је добио запаљење плућа, из Кареје (Ораховице) је дошао лекар, али, нажалост, није помогао. Позвали су, са Каламарије, његовог Старца, да дође и замонаши га, али – како није било превоза, већ се ишло мазгама – овај закасни и Лазар умре. Била је велика жалост, јер је Лазар био један од најбољих искушеника, омиљен, послушан, врло вредан и сви су говорили да таквога скоро није било, а ни касније за дуго времена. Мисли се да се разболео, јер је ноћу држао отворен прозор на ћелији, а то се – мада је било лето – у манастиру не сме, јер је ваздух веома оштар. Лазар, мислим да се презивао Миловановић, долази из села Доња Трепча, код Чачка; веома позната фамилија, која је дала доста монаха и свештеника. У то време, па и касније, никога није било из тог краја. Ових година сам био у том селу, има доста богомољаца, али немају цркву; не што неће, већ им се не дозвољава градња.

После Другог светског рата, у Хиландар је, из истог села, а и сроднички везан са породицом блаженопочившег Лазара, дошао други монах, Ђорђе. Гајио је коње, мушке задржавао за манастир, а остале је продавао, било је и таквих који су могли да се тркају. Гајио је и овце, тако да је за манастир било и сира и вуне.

Преминуо је несрећним случајем, од пушке која је сама опалила. Сахрањен је у гробљу на Зејтинлику. Био је, иначе, завршио монашку школу у манастиру Раковици, био је добар појац, један од најбољих, са дивним гласом. Знао је добро грчки и много је читао.

После његове смрти донето је на Каково камење са воденице и направљене су две воденице. Као економ, наследио га је Нићифор који је у манастир долазио једанпут годишње, при доношењу жита. Жито би се, са Каламарије, утоваривало у брод који би, затим, долазио у Солунску луку да би се натовариле покупке које су се, једанпут годишње, куповале за потребе манастира. Брод, око Велике Лавре, доплови до хиландарског пристаништа.

Млин-воденица је радио у манастиру. Када је, међутим, после земљотреса, нестало воде у потоку, а извори заравњени, млело се у оближњем селу, Неа Тригли и готово брашно је ишло за манастир сваке треће године, те је зато почело да се сеје у Какову и код манастира.

Године 1926. је узета Каламарија, а нама су остале само 32 спреме са кућом, ограђеном црквом Св. Николе и великим магацином.”

 

Монах Мирон (из Рудника, близу Ваљева)

Када је, 1918. године, пробијен Солунски фронт, кренуо је у манастир. Успут, питан од многих куда ће сада, када је рат завршен, одговарао је, попут многих који су истим путем пошли, а о којима сам говорио: ’Ја идем да продужим духовни рат!’

Дошао је и био послушник код епископа Мелентија који га је замонашио у расу и дао му име Мирон. Замонашио га духовник Митрофан.

У пекари је био помоћник монаху Стефану, а у олтару – јеромонаху Авакуму. Дуго је био на овим послушањима, а после је прешао за олтарника, чтеца и појца и ово послушање је држао до смрти. Мислим да је он најдуже био олтарник – више од 30 година.

Био је врло тачан, време је увек проводио у цркви, читајући синаксар. Доста је читао и руска житија Светог Димитрија Ростовског. У његовој ћелији, осим књига, мало је других ствари било. Клонио се друштва, мало је говорио, али када би нешто рекао, то је било „суво злато”. Стално је читао акатист Богородици, као и Богородичин Псалтир. То је било нешто ново, чега у Србској Цркви нема, али Руси су је штампали и врло је ретка књига. Мисли се да је наследио од епископа Мелентија, па је тим више волео и стално читао. Његова Исусова молитва је била стална. Никада није престајао да говори име Богородичино, сав се предајући и тешко дишући, понављао је: ’Мај-ко... Мај-ко...!’ Стално је подсећао да, ко Богородицу не сматра заступницом у свом спасењу, тај тешко постиже духовни успех.

Јуначки се борио са страстима, чак и до крви.

У последње дане, врло ретко је излазио ван манастира, а кажу да и раније то није практиковао. Његов пут је био: црква – ћелија... црква – ћелија... само би понекада отишао до штикуларнице, на понеку кафу са ракијом и да самеље кафу, како би ’отплатио’ попивено.

Отац Мирон је крст – који је, уз расу, добио од епископа Мелентија – пришио за тело, да га случајно не би изгубио. Но, касније му се раница загнојила, добио је ватру и – са много бола и туге – морао је, по налогу духовника, да му доктор скине крст. Дуго је због тога био потиштен, али послушно је, као и увек и за све, прихватио реч Духовника. Овај његов пример трпљења, свима је била велика поука.

Није се купао, али је био чист, редовно се пресвлачио и чистио ћелију. Косу је имао дугачку и густу, већином је руком-прстима прочешљавао. Од многог стајања у цркви, јер је држао десну певницу, имао је ране на ногама.

При једном искушењу монаха Јевстатија да оде из манастира, отац Мирон га је одвратио поуком да треба да трпи и да је трпљење одлика монаха и, заиста, овај га је послушао и остао, али је био на канону у Русику, код Старца Силуана, да би касније, због болести, отишао у Србију и тамо остао, а отац Мирон је, својим трпљењем болести, остао у Хиландару до краја и подвиг завршио јуначки.

Причао је да је и сам у младости имао искушење; два пута је одлазио из манастира: најпре до Солуна, одакле га је, добром поуком, вратио архимандрит Лукијан, а други пут – у Кареју (Ораховицу), на испосницу. Сматрао је да су то његови велики преступи и дуго се кајао.

Сестра га је позивала да дође кући да се виде, јер су само њих двоје остали, пошто су остала браћа и сестре помрли у млађим годинама. По његовом одговору да не жели да дође, сестра је написала да би дошла са ћерком у Јерисос, само да се виде, али да потврди да ће доћи, отац Мирон је одговорио да се не труди, да он не би излазио. Управа је, писмом, обавестила и она није дошла. Касније се замонашила и, као монахиња Софија, и умрла. Сестричина се више није јављала.

Имао је изванредно памћење, добро је познавао типик... Све напамет: од распореда икона у олтару и, за који се празник, која износи, до календара фресака у припрати, а нарочито је пратио кретање празника (Пасха) и знао много житија напамет.

Све важне догађаје, па чак и датуме, од свог доласка у манастир, знао је наизуст.

Отац Мирон је био веома послушан, чак је слушао и искушенике.

Упокојио се у време Ускршњег поста, исповеђен и причешћен. На издисају су била двојица Хиландараца: отац Арсеније, код кога је стално пио кафу и монах Василије, који је био његов први комшија по ћелијама. Мирно је лежао, зевнуо два пута, а браћа су отпевала ’Достојно’. Сахрањен је на манастирском гробљу, уз гроб епископа Мелентија, више олтара, а што се, иначе, не практикује да ту буду монаси, већ само свештеномонаси.

Био је веома омиљен код млађих. Често су га увече обилазили, било је понекад и шала, али се он није љутио. Примао их је са љубављу, мада је више волео самоћу, ћутање и мољење Пресветој Богородици.

 

Монах Инокентије, схимонах Нићифор – Аџија (Јеремић)

У Хиландар је дошао пре Првог светског рата. Замонашио га је (као и мог Старца, архимандрита Рафаила), проигуман Теофил Пешић.

Затекао сам га на послушању ван манастира: био је економ на Кумици у Какову, на Каламарији. За сабор је биран још као економ ван манастира. За време рата, са послушања другог епитропа, отишао је – по собственој жељи – у Испосницу (пре њега је у њој био М. Михаило, Влах) и тамо остао 13-14 година. Једном, случајно, запали се конак Испоснице и изгори. Антипросоп је био отац Данило који успе да заштити цркву од пожара.

После овог искушења, отац Инокентије се врати у манастир, али се убрзо разболе од вена на ногама и би ослобођен послушања.

У манастиру је живео у ћелији коју је претходно држао мој Старац, архимандрит Рафаило, а касније је узео Аџија, сада отац Хрисостом.

Био је аскета, сув, висок, веома строг. Замонашио је монаха Рафаила. У слободним часовима највише времена је проводио у башти. Рођени брат је, такође, био монах Венијамин, али је умро веома млад. Дошли су из Лугавчине, као и проигуман Данило.

За време Првог светског рата, када није било радне снаге, а ни могућности да се плати, он је добровољно, са архимандритом Рафаилом, ишао у шуму, секли су дрва и доносили у манастир – за кухињу и братство. О стоци је знао много, па је увек он ишао да купује јарце и јунце.

На испосници је држао сва правила, читао цео Псалтир, али је, као што сам рекао, од много стајања, добио проширене вене. Касније су дошле и ране, пошао је лекару, али спаса није било. Сахрањен је на хиландарском гробљу.

 

Архимандрит Рафаило (Стефановић из Кијева, код Крагујевца)

Дошао је у Хиландар, у младим годинама, одмах по завршетку Првог светског рата. Замонашио га је отац Теофило. Дуже време – параклисар, а затим – трпезар. Једном му из бурета изађе вино и он се веома ожалости, те затражи и доби испосницу. Пре њега је, на том послушању, био ђакон Симеон, који је отишао у Србију. Једно време је био сам, а онда му се придружи монах Јован (који је, као монах Мелсихедек, дошао из манастира Копорина).

Ја сам оца Рафаила затекао на испосници, са монахом Мелсихедеком. По смрти оца Митрофана, а то је било прве године мога искушеништва, отац Рафаило би изабран за духовника, тако да је, по потреби, долазио у Манастир, да исповеди.

Када сам се разболео, понуде да ме замонаше. Међутим, откажу Саборски старци, Софроније и Богослов, јер су мислили да ћу сигурно умрети. Зато су предложили да то учини општи духовник и, заиста, отац Рафаило ме замонаши на дан Светог Великомученика Никите, добијем име Никанор. Сутрадан, старац Аксентије нареди да се причестим и ја одмах оздравим од вртоглавице. Иначе, замонашен сам у болници, у црквици Покрова, где сам лежао и где сам се и причестио (1929. године).

И поново је Старац Рафаило отишао у Кареју (Ораховицу) и тамо је остао све до 1933, до увођења општежића. Годину дана, по мом монашењу, замонашио је Ромила и Митрофана. За општежиће су Србска православна црква и краљ Александар Први Карађорђевић, послали епископа жичког Николаја и монаха Василија (Костића). Тада је братство изабрало за игумана – оца Рафаила. Но, десило се да Кареја (Ораховица) тај избор не призна, епитропи га одјаве, те Он остави штап и оде у карејску испосницу, а монах Јован (Мерхиседек) дође у манастир, где се разболе и умре. Старац Рафаило тако остаде сам у Испосници. Тек му је касније, на помоћ, дошао монах Мисаило (схимонах Сава).

Боловао је од катаракте и када му се стање погоршало, тражио је и од манастира добио благослов да пође у Србију, на операцију. Године 1936, хируршка интервенција је успела и он прездрави. Епископ Николај га тада задржи, да прође кроз манастир и утврди светогорско правило. Оде, по виђењу, у Калиште (манастир поред Језера), где нађе 5-6 монахиња и 7-8 искушеника. Игуман им је био Касијан.

Када је пошао из Свете Горе, имао је виђење, те је зато и свратио у Калиште и нашао горе речено, а сутрадан је пошао за Србију, на операцију. И они кажу да иду са њим, па код епископа Николаја. Заиста, сви – осим игумана и једне монахиње из Смедерева – крену са њим. Најпре у Жичу, па у Јовање. Ту се разболи од запаљења плућа, лечен је, али се, нажалост, болест разбукта. У пратњи монахиње Катарине и Јеромонаха Спиридона Жичког, пређе у Жичу. После неколико дана се исповедио, причестио, пресвукао и захтевао да се тако сахрани. До пола ноћи су ово двоје били уз њега, а тада им он рече да се удаље. Чули су га како каже: „Боже, Боже мој, целог века се човек моли, па опет тешко умире!” И, када су ушли, био је мртав. Сахрањен је на жичком манастирском гробљу. Опевао га је и говор одржао епископ Николај. Рекао је: „Ја сам га зађаконио, а ево сада и опело вршим” и – заплакао.

Када се разболео у манастиру Јовању, јавио је Управи Хиландара да ја дођем по њега, јер је желео да умре у нашој Великој Светогорској Лаври. Управа, међутим, није дала мени до знања, да ме тражи, бојећи се да не останем у Србији. Тек када су чули да је умро, рекли су да ме је тражио, али су тада рекли да немам потребу да идем, јер је умро. Ја сам био упоран и настојавао да добијем благослов, те су ми најзад дозволили и ја сам отишао на гроб. Из Хиландара сам узео његов игумански штап и понео и Жичу, где сам га и оставио. То је било 1937. године. Други пут сам отишао после рата и тада сам, за свог духовног оца, наручио надгробну плочу од мермера.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 17 април 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.