Владимир Димитријевић ОДНОС ЦРКВЕ, ДРЖАВЕ И НАРОДА
Свети Николај Жички није био човек који би свој став градио на пукој идеализацији односа Цркве, Државе и Народа. Напротив, он је свој став градио на светоотачком учењу, по коме и држава и нација јесу плод отпалости човека од Бога, и не би их било да је Адам остао у заједници са Творцем. Али, то нису само држава и нација: то је и рађање у оваквим условима; то су и растење, учење, једење материјалне хране; полни живот какав знамо; клултура, уметност, наука; старење, умирање, итд. Све ово Оци Цркве називају “кожним хаљинама”(). Последице палости су, саме по себе, неутралне: човеку могу бити на спасење - ако се Богу узведу и освештају - или на пропаст, ако се човек у њих затвори и аутономизује, одсецајући себе од Господа.
Пример: Богом благословени полни живот освештава се Светом Тајном Брака и служи рађању деце, која су иконе Васкрсења; полни живот који није благословен јесте блуд, и он углавном завршава абортусом - утробним чедоморством. Тако је и с државом - ако се Богом освешта, она постаје симфонијска монархија, у којој Црква и Престо сарађују на спасење душа, при чему се причасници Цркве истовремено и верни поданици Монархије. Владар је слуга Христов, и законе земље подређује закону Божјем. Ако се држава секуларизује - одвоји од Бога - она кад - тад почиње да ратује против Цркве, желећи да све своје грађане потчини свеобухватном надзору. Држава обаготворава саму себе. Ево шта о томе каже свештеник Михаило Аскул, у свом тексту “Света монархија и световна држава”: >> Двадесети век је био сведок краја свештене монархије. Без обзира на то што неки народи још увек имају монархе, уз мали број изузетака они владају, не управљајући својим народом. На Западу ниједан од њих не претендује на владање "по Божијој милости". И ово без обзира на литургијску реторику њихових крунисања... Несумњиво је да је идеја "свете монархије" нестала међу такозваним хришћанским народима. Ниједан монарх постправославног света, како Истока, тако и Запада, није руководио "по Божијој милости", пошто право царство може да буде засновано искључиво на правој вери. Свештено Руско царство - последња пројава Римске империје, наследнице византијског Рима - било је последње хришћанско друштво, а Николај II последњи хришћански император. Његовом мученичком смрћу учињен је крај "ери Константина", и као да је знаменован Божији Промисао у погледу свештених монархија. Са нестанком хришћанског Рима нестао је онај који је задржавао светску револуцију, изграђену на атеизму, анархији и отпадништву (2. Сол. 2, 3-8). Ова епоха се карактерише посветовњачењем (удаљавањем од Цркве), које се највише испољава у принципима и у политици савремених демократских држава, где власт прелази са бирача на биране. Владари и бирократе данас као да немају никакву другу бригу до да обезбеде материјалну земаљску срећу својим бирачима. И чак уколико религија и има право на постојање у овим "плуралистичким друштвима", онда она не стимулише више ни моралност, ни тежње, ни одлуке. Општепознато "одвајање државе од Цркве" је постало политичка догма једино због тога што је пре тога постало духовна чињеница. Световна држава може да буде само атеистичка. У IV веку светитељ Григорије Богослов је истицао да постоје три основна облика владања: монархија - владање једног, која у себи садржи веру у једног Бога, или, макар, у највишег Бога; полиархија, или аристократија - владање мањине или најбољих, повезано са политеизмом; и, најзад, власт већине, коју светитељ Григорије Богослов назива анархијом (демократијом), која иде раме уз раме са атеизмом. Светац тврди притом да Православни поштују монархију пошто она подражава учењу о јединитости Бога, док полиархија претпоставља расејавање Његове моћи, поделу Његове суштине између неколико богова. И најзад, анархија, владање народа, у богословском погледу, одражава некакво "распршивање" Божије суштине. Другим речима, испоставља се да је власт толико расцепкана да, уз њу постаје готово немогуће да се докучи само постојање Бога. Потрудимо се да правилно разумемо речи светитеља Григорија Богослова. Светитељ не тврди да народи увек врше свесни философски избор, већ из његових речи пре следи да између богословља и политике увек постоји непосредна веза. Ова последња је посебно очигледно испољена у ономе што се условно може назвати "политичком христологијом и богословљем" хришћанског Рима, где су монархија и империја имали за, у историји никад сасвим остварив, углед ваплоћење самог Бога. Слично ономе како је Исус Христос истовремено Бог и човек, тако и православно друштво има две димензије: земаљску и небеску, међусобно сједињене, по (недостижном) узору на две природе Христа. Притом су Василевс, или Цар, империја, император представљали људску природу Христа, док је свештенство, по аналогији, означавало Његово Божанство. Трудећи се заједно, они су доприносили усавршавању хришћанског друштва, слично томе како савршени Богочовек Христос извршава дело спасења света. Другим речима, император се пре свега бринуо о телу, а свештеник - о души. Само се по себи подразумева да су поданици императора и он лично били чланови Цркве. Зато што је у ствари и сама империја била Црква. Православни народи су увек живели у монархији - паганској, хришћанској, муслиманској или јеретичкој. Било је време када је и Запад био православан и држао се добре "политичке христологије и богословља". Удаљавајући се од праве вере, Запад је видео развој оних политичких облика, о којима је говорио светитељ Григорије. Док је Европа била подељена на неколико краљевстава, папство је имало претензије да замени собом Римску империју, од које се одвојило. Касније је религиозно јединство латинског света било нарушено. Са протестантском реформом XVI века политичко и религиозно јединство Запада се коначно распало. Индивидуализму и релативизму протестантизма одговарао је долазак гомиле владара, од којих је сваки имао своју вероисповест. Царство и појам власти која силази одозго - укључујући и политичку моћ, коју Бог "шаље" за добробит народа - је са "републиканством" Француске револуције на Западу дефинитивно нестало. Од 1789. г. почиње потпуно и радикално посветовњачење западног света, кад "демократија", праћена својом неизбежном идеолошком последицом - атеизмом, постаје политички идеал. Од тада Бог се заувек искључује из света људи... Космос почиње да "припада" човеку... Сам човек постаје сопствени "бог", а човечанство - његова религија. Историјски, реч "посветовњачење" (секуларизација) означава културни подухват Запада на "ослобађању" човечанства од натприродног и оностраног. Твар постаје "господар" творевине, одговорна за овај свет. Своју једину отаџбину (пошто се небеске одрекао) човек види само на грешној земљи. Од сада његов вечни град је од овог света, он није онај о ком говори апостол Павле: "Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог" (Јевр. 11, 10). И све мисли и дела људи сад имају само један циљ - срећу овог привременог живота, срећу, коју ће изградити сам човек. У овоме се и састоји циљ државе по Жан-Жаку Русоу. Појединци, желећи да себи обезбеде узајамну подршку, закључили су "друштвени уговор", који даје сталне повластице онима који су га потписали. На тај начин долази до тога да држава и све њене институције (укључујући религију) постоје само због тога да би пружиле највећу срећу што већем броју људи. Као супротност хришћанском друштву и држави, чији се смисао постојања састоји у ограничавању зла и стварању претпоставки за вечно спасење својих грађана, световна држава се брине само о њиховој земаљској срећи. Како тврди Макијавели, држава постоји због човека, и због тога су за државу добра сва средства која воде ка циљу ("циљ оправдава средство"). Исповедање "вере" у световну државу је формулисано у Декларацији права човека, овом страшном документу Француске револуције. Никаква друга савремена политичка декларација није толико одвојила западну цивилизацију од њеног традиционалног натприродног погледа на свет, као што је то учинила Декларација права човека. Руски философ Алексеј Хомјаков је видео у Декларацији потпуно одрицање Запада од свега што је у њему било добро и свето. Говорио је да је немогуће очекивати спасење Запада све док се његова судбина налази у рукама частољубивих социјалних реформатора, идеолога-атеиста и сањалачких утописта. Истовремено су западни философи проглашавали рађање новог човека. Девиза будућег Града човека је такође позајмљена из Француске револуције: "Слобода, једнакост и братство". Међутим, слобода коју величају сви револуционари, не ослобађа човека од страсти. Француски философ-материјалиста Хелвеције, изражавајући нове идеје, тврдио је да су добро усмерене страсти покретачка снага људског понашања... А Бајрон је тврдио да су страсти наш извор енергије, одважности, силе маште. Сматрао је да нас страсти побуђују да тежимо за савршенством... А закон постоји да би се отклонило све што је препрека на путу ка прокламованом земаљском циљу човека... Притом свако мора да има могућност да сам кује своју судбину, што искључује сва правила понашања, морални апсолут или било који други, сугерисан споља, идеал. Као што смо већ рекли, световна држава проглашава за свој једини циљ обезбеђење истих права за све, пошто се принцип живота види у љубави према самом себи. У расцрквљеном свету живот духа нестаје из историје и културе. Прогонство Бога своди човека на оно што је професор Ерих Велинг назвао "братством равноправних аутомата". Када нецрквени човек говори о "духовном препороду", он мисли пре свега на формирање прилагођеног појединца, културног и задовољног животом. Да би се овај циљ постигао, друштво формира законодавце и стручњаке, своје жреце и своје пророке. Ово претпоставља "васпитање", утувљивање безбожних знања у главу, која припремају човека за живот у овом свету. Безбожно, профано друштвено образовање произлази из принципа да човек нема душу и да његово васпитање мора пре свега да му усади вештину прилагођавања на преврате овог материјалног света. Уобичајено је да се сматра да се успех сличног програма било ког секуларног начела обезбеђује прогресом, који је собом заменио Промисао Божији. Професор Тјувезон назива такав оптимизам магијском вером, повезаном са секуларистичко- утопијском маштом: "Утопија је замена за Царство Небеско, а прогрес - комбинација људског разума са космичким "промислом", који као да пружа човеку приступ вечном блаженству". На овом путу се, наравно, дешавају одуговлачења, разочарања и патње, али све су то само неопходна прочишћавања и припреме за будући "златни век"". Једноставно речено, живимо у свету који је непријатељски настројен према хришћанском Домостроју. Световна демократска држава, то оруђе Прогреса, није политичка структура драга Христу и Његовој Цркви. Што се тиче демократије, она не би била могућа без секуларизације... Историјска еволуција западног политичког система од монархије до демократије је такође процес посветовњачења. Према томе како је на изборима власт прелазила од владалаца на потчињене, Бог и хришћанске вредности су имали све мањи утицај на начин живота и мишљење западних људи. Власт се више није доживљавала као да је од Бога послата Свом помазанику ради благодатног руковођења народом, и потпуно је очигледно да држава више нема лик Христа као идеал. Савремена политичка ситуација је супротна оној која је владала при хришћанским императорима или чак у било којој монархији. Свети Константин је основао хришћанску Римску империју, у којој су две власти, царска и црквена, владале народом, чинећи јединствену политичку целину. У овом се састоји символика двоглавог византијског орла - амблем, који прихватају и руски цареви, кад је Москва, овај "трећи Рим", постала наследница Константинопоља, "другог Рима", освојеног од стране Турака 1453. г. Хришћански Рим, руски и византијски, је био изграђен по узору на лик Богочовека Христа. Однос између империје и Цркве после њиховог спајања могао је да се упореди са односом између људске и божанске природе Христа, према дефиницији Васељенског Сабора у Халкидону (451. г.). Они су се сједињавали, не губећи притом своју посебност. Притом се имало у виду да ће једном император умрети, а да ће Црква постојати вечно. То је била симфонија власти императора и свештенства, као што је о томе писао у Шестој новели император Јустинијан. Они су сарађивали, владајући империјом, а да се император није мешао у догмате, нити свештенство - у политичке одлуке... Хришћански император је био монарх, којем у свету није било сличних. Он је био Христов намесник. Његово крунисање је било Света тајна, пошто се он помазивао за царство слично Саулу, Давиду и Соломону с тим да штити Божији народ и да њиме влада. Император је такође био виши од мирјанина. Његове одежде су личиле на црквену одећу епископа. Руски владари су добили своје регалије од византијског императора Константина Мономаха у X веку. Церемонија светог крунисања царева је имала литургијски карактер. Патријарх је помазивао цара светим миром, то је означавало свети и месијански карактер његовог служења, као владара Божијег народа. Цар је оличавао лаичко "царско свештенство", о којем говоре апостоли. Његов положај Божијег "слуге" му је давао привилегију да за време Божанствене литургије улази у олтар кроз царска врата и, попут епископа и свештеника, да својим рукама прима Свето Причешће. Овим се потпуно очигледно истицало да његов ауторитет није био само политички, већ и духовни. Од цара се очекивало да ће бити свети, да би свој народ водио према светости. У својству "оца свог народа" цар је морао да ради више него што је то вршење правосуђа, вођење ратова и супротстављање злу. Он је морао да помаже удовицама и сирочади, да одева и храни сиромашне и да брани Православље. Другим речима, заклетва, коју је положио при крунисању, обавезивала га је на човекољубље, слично Божанском Промислу. С друге стране, народ је морао да му се покорава, као што се син покорава свом оцу. Никакав православни човек није тражио своја "права". Он је покорно извршавао свој дуг пред Богом, царем и народом. Од свог владара народ је очекивао чување њихове заједничке вере, а не "живота, слободе и својине", о којима говори Џон Лок... Православна Црква је увек живела у монархији откако ју је Господ основао пре скоро две хиљаде година. Прво је то била римска паганска монархија, а затим - свештена монархија. Неки тврде да, пошто се Црква налази у свету, будући да сама "није од овог света", онда су јој неважне политичке структуре и она не сме да има никакве везе с њима. Притом се позива на то да је Бог првобитно желео да древним Јеврејима ускрати цара, а Православље је нови Израиљ. Као доказ тога да је демократија тобоже најповољнији политички систем за Цркву, нуди се и следећи аргумент: пошто је демократија световна, она пружа Цркви слободу рада, која искључује принуду, могућу од стране императорске власти. Покушајмо да одговоримо на ово. За почетак ћемо истаћи да је за Православље важно живети под влашћу, која није непријатељски настројена према њему, и која, штавише, погодује његовом физичком и духовном развоју. Свет припада Православљу, као што свет припада и свом Творцу, Богу, зато Православље мора да се сједини са светом да би га освештало и ослободило од власти ђавола. Па ако је Господ заповедио ученицима да обрате "све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт, 28, 19), онда морамо да допустимо да и владе свих ових нација треба да постану хришћанске. Због тога речи "не од овога свијета" не треба сувише упроштено применити ни на Цркву, која борави усред света, ни на народе, обраћене у Хришћанство. И затим, ако је Бог желео да старим Израиљцима ускрати цара, то је зато што је Он Сам био њихов Цар и Владика и владао њима кроз закон који им је послао посредством судија, које је он поставио - Гедеона, Сампсона и друге. И најзад, тешко је замислити "православну" демократију са демократским плурализмом, индивидуализмом и секуларизмом. Ниједна демократија није способна за молитвено обраћање Богу: "Да придет Царствије Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи". Бог је Господ неба и земље. И ако небо и земља припадају Богу, онда земљом мора да управља Божији помазаник, а православном народу је потребан православни владар. Ниједан Православан, достојан овог назива, не може да не осети нелагодност у друштву, које не твори вољу Божију. На који начин можемо, на пример, да се помиримо са друштвом, у коме је лична корист прва покретачка снага за било који поступак и где се нејасност, јерес и скептицизам доживљавају као нешто позитивно и стваралачко? На који начин можемо да учествујемо у влади, чији је највиши ауторитет смртни човек, у влади, која понекад својом вољом делује као антихришћанска? Немогуће је замислити демократију у којој би се сав народ смирено потчињавао епископу. И још горе - нема ниједног посветовњаченог друштва, где би у својству чиниоца културе Христос био признат за Бога. Ако се чак и претпостави да световна држава "зажели" да личи на Христа, онда ће се у таквој држави Сам Христос сматрати само за човека. Било како било, савремени свет не дозвољава постојање "светих демократија" и председник не добија "помазање радости". Наравно, обавезни смо да поштујемо председника државе, да се потчињавамо праведним законима и да никоме не чинимо зло. И тим пре не можемо себи да допустимо да се у потпуности стопимо са световним друштвом. Попут првих Хришћана, које су оптуживали за асоцијалност јер нису желели да учествују у паганском животу Римске империје, ми такође морамо да буде спремни на пребацивања те врсте. Уз то треба да разумемо да више немамо цара, који би могао да нас заштити. Чека нас још већа опасност кад се са доласком антихриста - "продукта" световног друштва - парадоксално формира секуларна монархија, екуменско или светско царство. Али ми чврсто знамо да ће антихриста пред крај свргнути Христос, Чијем Царству неће бити краја. << Дакле, то је Свети Николај Жички тврдио да су три највеће вредности србског народа Бог, Краљ и Дом - то није никакав архаизам, него у предању утемељено схватање Богом благословене државе. Аргумент да је хришћанска држава често била неуспешна је делимично тачна; то јесте истина, али та истина не укида истину о томе да је православна монархија Богом освештани државни поредак. Огроман број крштених у историји Цркве је, због своје непокајности, изгубио душу, али нико нр намарава да укине крштење; толики бракови су били неуспешни, па нико не укида Свету тајну Венчања. Што се тиче Николајевог схватања односа Цркве према нацији, он је исказан у тексту “Шта је то србски национализам”. да не би било забуне, наводимо га у целини: >> То је рам у коме је икона Христова. То је дом у коме је Христос домаћин. То је брак у коме је Христос благословитељ. То је село и град у коме је Христос начелник. То је држава у којој је Христос цар. То је уметност у којој је Христос чаробност. То је школа у којој је Христос учитељ. То је Црква у којој је Христос првосвештеник. То је борба у којој је Христос војсковођа. То је страдање у коме је Христос Главни страдалник. То је мрак у коме је Христос једина свећа. То је устанак против неправде са барјаком Христовим. То је победа са певањем: Христос воскресе. То је весеље где анђели Христови са људима играју. То је ткиво историје србског народа коме је основа Христос, А потка свеци, светитељке, јунаци и мученици Христови. То је молитва до последње сузе и последње капи зноја. То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, Срећа у побратимству, срећа у колиби и на престолу. Ето због чега је речено да је тешко бити Србин. А то је речено комшијама србским и издајницима србским, Којима је национализам рам у који они стављају другу слику, Коју им противници Христови гурну у руке.<< Ни овде нема ничег архаичног, застарелог, итд. Сваки народ, кога је Бог призвао у Цркву и који се том позиву одазвао, јесте Божји народ. Сваки такав народ има од Бога одређене задатке (међу којима је сведочење Христа другим народима, један од првих задатака), које, ако не испуни, Господ се повлачи и пушта отпаднике да жању оно што су са ђаволом сејали (и то се зове казном Божјом). Срби су, по Светом Николају Жичком, заветни народ који је кажњен зато што је одбио да живи по Завету (светосавском и светолазаревском). Такви народи су и грци, и Руси, и Бугари, и Грузини, и сви православни свуда; свима њима се суди по томе колико су испунили своје заветене - црквене задатке. Уосталом, да не говорим ја; нека о Николајевом свештеном родољубљу говори Ђорђе Јанић, један од истинских хришћанских Срба интелектуалаца данас, који је изучавању светониколајевске мисли посветио своју студију “Хаџија вечности” (Београд, 1994.) Ево Јанићевих речи: >> Теодул, слуга Божији, обликоваће се у мисли Владике Николаја кроз стављање службе у центар хришћанске делатности. Служба постаје врхунски чин којим човек може да се обрати Богу. Служба, како је замишља Владика, обухвата сва три основна елемента на којима се заснива Хришћанство: веру (поверење), наду (поуздање) и љубав... Улазећи у службу (у теодулију), хришћанин улази у Дом Господњи. Он постаје припадник Божијег домаћинства. Служећи Небеског Домаћина и сам се учи домаћинству. Служба подразумева безпоговорно извршавање господаревих захтева, јер се подразумева да Господар (Христос) зна зашто нешто захтева од човека. У понашању теодула према Богу, он ће се скоро поистоветити са Еведом. (...) Предак теодул, кога Епископ Николај лоцира у време од пре осам векова (то значи у време Немање и Светог Саве, иако би, у строгом смислу то било раније, у време мученичке смрти Светог Јована Владимира), поново заветован Богу за време Косовског боја, обавезао је потомке на служење Христу и „освету Косова". „Освета Косова" није ратна победа, како је наш 19. век мислио у својој рационалистичкој глави. (То је Владика Николај добро разумео). Победа над Турцима и њихово протеривање са Балкана, само су земаљске манифестације једне победе, која, очито, није била извојевана 1912. ни 1918. године. Освета Косова је победа крста, победа српског одуховљења и српског охристовљења, после петовековног ропства. А ропство није ништа друго до колективно испаштање грехова и у исто време, колективно исказивање верности и љубави према Христосу. Још за време Балканских ратова, проповедао је млади јеромонах Николај о томе. Но баш као у време Пророка Израиљевих, и његов глас је био глас вапијућег у пустињи. Без одзива, он ће пророковати одуховљење Срба, њихово прихватање човечанства као братства. Он је говорио о континуитету осећања љубави; од љубави према сопственој породици, потом љубави према суграђанима, сопственом народу, потом суседним народима, до љубави према читавом људском роду. Чак и љубав према осведоченим историјским непријатељима Српског народа није му била страна. Он је знао да тек у тачки у којој се нађе један народ, у тренутку самоодрицања, одбацивања освете, може говорити о његовом охристовљењу. У тренутку самопоништења себе ради других, Србин, Христосу подобан, би осветио Косово. Тада би се вратио у дом свог Господара, Господа Исуса Христоса, достојан Његове љубави и заштите. У тексту „Српски народ као теодул" конципираном као Стоглав (форма коју је Епископ Николај нарочито волео), прва теза јесте да је Српски народ постао народ у историјском смислу тек од тренутка свог преласка у Хришћанство. Крштење је било тренутак када су они постали свесни себе и кад их је свет спознао као субјекта. Владика Николај је крштење као очовечење појединца (његово обожење) транспоновао у крштење народа као његово осмишљење пред историјом, тј. пред Богом. Крштење је Србе ограничило, дало им особине, одредило их међу осталим народима и предало им историјску улогу. „Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе". Али ту се он не задржава већ наставља. „Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи"... Крст и слобода биће одреднице којим ће се одређивати Српство. Увек када је један елеменат попуштао и други је био дестабилизован. Хармонија српског Теодула и српске теодулије успоставља се у оквиру ова два елемента: Крста као знака христоцентризма (види: Отац Јустин Ћелијски) и Српства као слободарства... Право на слободу, на могућност избора, које изгледа као врхунски поклон, у ствари је за сваког хришћанина највећи крст. То је међа, којом се хришћанин разликује од нехришћанина. Знати за добро, а имати могућност да се то добро не изабере, терет је који свако од нас са муком носи. Али, могућност да бирамо, слобода да се опредељујемо (за или против Христоса) довешће нас у предност пред свим другим људима (народима). Зато је и српска слобода златна. Њоме и купујемо право да будемо слуге Христове... Слобода (политичка) без Христа, као и све што је без Христа, само је безживотни аутоматизам, прихватање закона без личног одређивања према њима. Слобода без Христоса, она слобода у којој је Епископ Николај добар део живота проживео, није ништа друго до анархија... Крст часни јесте неодољив елемент слободе, као што је и слобода у часном крсту... Ништа часније и светије није могло да води кроз историју народ Божијих слугу (теодула) од Часног крста... У оквиру овог идејног система, Владика Николај ће говорити о Србима као Новом Израиљу, о српској теодулији као доказу веза (и обавеза) између Бога и Срба, аналогно вези која је успостављена преко Аврама, Исака, Јакова и Мојсија између Јевреја и Господа. Уосталом, Владика је врло често правио аналогије са историјом старог и Новог Израиља, Јевреја и Срба (...) (...) „Сви богољубци и народољубци били су у своме животу велики паћеници". 'Ако један велики човек није паћеник, он је авантуриста"'... А то значи да Христољубац који не воли људе није искрен у својој љубави ни према Богу, као што ни човекољубац који не зна за љубав према Богу, Христосу Спаситељу, Господу Распетом, не зна шта је човекољубље. (...) Трагично звучи неспоразум са епохом Христочежњивог Владике Николаја, који пише: „Па када Син Бога Живога није се стидео службе Оцу Своме Небесном, како се људи стиде те службе и прихватају лажно обећање сатанино о господовању и уживању у овом свету?"(...) Због тога ће Владика показати да је богослужење кроз историју граница којом се карактерисало позитивно или негативно у Српском народу. „Историја Српског народа сведочи јасно и гласно, да онај ко је слуга Христов најбољи је домаћин, најхрабрији војник, најмилији сусед, највернији друг, најпослушнији син, најпоштенији грађанин - речју, најдушевнији и најплеменитији човек. Служење Христу оплеменило је Српски народ и учинило га најдушевнијим и најчовечанскијим народом на свету. То не значи да међу Србима није било рђавих људи. И најсавршенији језик има неправилних глагола. И један од Апостола је био богоиздајник. И међу Србима било је тешких злотвора, отмичара, јавних и тајних дерикожа и арамија, издајника и грешника сваке врсте, а у новије време и јавних богоотпадника и безвераца... Ко се оклизне и падне, тај заиста пада у бездан. Али ма колико да су одвратни примери таквих Срба, они представљају трагичне епизоде по правилном путу једног целог народа". Теодулија код Срба показује њихов национални континуитет. У ствари, током времена, теодулија је постала један од спецификума нашег националног идентитета. „Служење Христу - то је вековни правилни пут Српског народа. Теодулија, дакле, а не теократија, нити аристократија, нити пак западњачка демократија, него теодулија, јесте пут и начин живота Српског народа. Тај пут га је прославио на земљи и на небу. Тај пут, пут служења Христу, напунио је велики део Божијих небеса Србима"'... Баш се ослањајући на молитву - „Боже, помози свима па и мени" Епископ Николај ће развијати тезу о српском теодулском национализму као одразу домаћинског, конструктивног и стварно прогресивног у сопственом народу и народима који га окружују (...) Теодулија је служба Богу, али служба у којој се лично не губи, већ поистовећује са Божијим. У теодулији, Христос је власник, стварни власник онога што Србин поседује. (Србин као појединац и Србин као народ) (...) У Христовој муци Србин је и неизвесно /=несвесно?/ препознао сопствени живот. Живот свог народа. „Судбина праведних народа уопште слична је судби Христовој, но ниједног тако као Српског народа. Страдао је и велики Руски народ, но ни за трећину не, колико Срби. Страдали су и Грци, али много мање јер су се вештином и концесирањем бранили. Крст Румуна и Бугара био је несравњено лакши од крста Српскога. У Турском царству, Срб-милет био је најомрзнутији. У Аустро-угарској исто тако. Зашто? Зато што су Срби упорно стајали за Христа и борили се за крст часни. Зато што нису давали мира својим господарима ни живи ни мртви. Јер и крв мртвих Срба вапила је Богу и мучила савест угњетача. Ај, како су често мртви страшнији непријатељи човеку од живих". Издвајање Срба између осталих православних народа, истицање њиховог мучеништва, приближује их Христу. Приближујући се Њему они добијају посебан значај. Постају вољена деца Божија, народ изабрани, народ сведок славе Божије. Мучен од свих, Српски народ је постајао Христолик. Тако се десило и да поред тога што је историја Срба Христоцентрична, и њихов живот је постајао Христоподобан. Теодулија се тиме завршава као круг. Центар круга, Христос, држи у својој орбити Српски народ у кохеренцији. Напуштање теодулије, одрицање од службе Христу, доводи до распада живота нације и живота појединаца.<< Нема се шта ни узети, ни додати. Сав распад коме данас присуствујемо последица је отпадије Срба од Христа и Цркве Његове, и тако ће бити док се Христу не вратимо. А ако се не вратимо - нестаћемо. И нико и ништа нам неће помоћи. Зато је Свети Николај Жички и тврдио да нас неће спасити вештина, него врлина. П.С. Да се разумемо: то што сам ја монархиста, не значи да поричем чланове Цркве који нису монархисти. Света Чаша Христова ми не би дала за право да тако чиним. Такође, када се ангажујем по неком друштвеном питању (рецимо, у борби против глобалистичког тоталитаризма, америчких НВО лажи о Србији и Србима, за обнову јавног морала и наталитета), то не значи да тражимо да моји савезници у тој борби буду монархисти. Против тоталитаризма глобалиста могу бити, и то скупа, и монархиста и анархиста, НВО лажи могу разобличавати и монархиста и републиканац, а за обнову морала и наталитета у нас су сви НОРМАЛНИ људи. Исповедам монархизам као саставни део свог погледа на свет не да бих га неком наметао, него да бих остао веран учењу Светих Отаца о Богом благословеним путевима државног живота. Ни мање, ни више. То што су православни монархисти данас у мањини која их лишава било каквог јавног утицаја, не значи много: Истина, а не већина, је критеријум хришћанског погледа на свет. Извор: Видовдан.орг |