Христос је међу нама, драги моји читаоци!

Бог Старог Завета изгледа прилично нељубазан. Он кажњава, прети и веома строго суди за непослушност. Тако се чини оним људима који су одавно упијали етику Новог Завета. Али да ли су тако мислили они који су живели у време Аврама?

Знамо да Бог никоме не прети, не гори од гнева, не љути се, увек остајући Добар. Али када се човек удаљи од Господа, осуђује себе на патњу, бол и муку. Али како се то може објаснити људима који нису имали апстрактне термине и концепте у свом говорном језику? Управо су то урадили писци Старог завета, користећи оно што данас називамо антропоморфизмима у односу на Бога.

На исти начин је описано и уништење Содома и Гоморе, о коме данас читамо током богослужења у храму. На самом почетку овог читања речено је да је Бог сишао са неба да види да ли је истина оно што говоре о становницима ових градова. Бог, који види све што се дешава у сваком људском срцу, не треба никуда да иде. Онај који је „свуда и све испуњава“ уопште не иде нигде.

О чему онда човек треба да размишља када чује ову старозаветну причу? Судимо о људима по гласинама, по ономе што су други говорили о њима, шта је писано у медијима. Да ли је то заиста тако? Чак и ако сам Бог дође да провери истинитост информација, шта онда можемо рећи о теби и мени? Имамо ли уопште право да осуђујемо било кога?

Господ је казнио Содомце за њихове противприродне грехе. Неко ће рећи: „Па сигурно нисмо криви за ово“. Не журите са закључцима. Зар твоје срце није Содом и Гомора? Зар се твоја душа не сабраја са свакојаким гресима? Није ли ово сједињење неприродно људској природи створеној од Бога? Сваки грешник је већ покварењак, јер је грех оно што је изопачило нашу душу.

Док читамо овај одломак из Светог писма, сви треба да размислимо о томе шта ће нам се догодити када Бог дође да погледа нашу душу? Да ли ће Он тамо наћи барем минимум који ће одвратити вечну смрт од нас или ћемо бити кажњени на исти начин као и становници Содома и Гоморе?