Тешко је расправљати са чињеницом, да се данас о судбини не само Украјинске или Руске цркве, већ и читавог „светског Православља“, одлучује не на саборима, већ у рововима.
То је истина. И још је неспорна чињеница, да се Руска црква, хтела она то или не, данас пред целим светом појављује као чувар традиционалног морала. Али ово није довољно. У конфронтацији са Фанаром и његовим универзалистичко-космичким тврдњама, потребни су јаки аргументи. Штавише такви, којима ће се тешко наћи приговор, а који ће натерати друге помесне Цркве на озбиљно размишљање. О чему говоримо? Неки од аргумената, безусловно, данас се кују на бојном пољу. Но други део се мора ковати у тихим канцеларијама историчара, канониста и богослова. Без овога, Фанар са његовим новооткривеним „првенством“ неће моћи бити савладан. Па узмите, протојереја Владислава Ципина. Реч је о канонисти, веома поштованом у РПЦ, који изађе и каже: „Константинопољ нема право да врати у чин бившег протођакона Андреја Курајева. Такав акт константинопољског патријарха је канонски неважећи.” Истина? Али тамо на Фанару и у неким другим Црквама, верују да имају [то право]. За Грке прота Ципин није ауторитет, тамо су апсолутно други ауторитети. Тамо, на Фанару, се позивају на Валсамоново тумачење 17. и 18. канона Трулског сабора, а на шта мислимо ми? А ми треба да спроведемо озбиљну, фундаменталну историјско-канонску студију и мање-више поуздано реконструишемо праксу спровођења закона тог времена. Ми смо дужни да озбиљно аргументујемо своју позицију, стављајући Грке у ћорсокак. Штавише, неће бити тешко обновити слику [тог времена] барем делимично. Ево, рецимо, постоји Валсамоново тумачење 12. канона Антиохијског сабора (341). Овај текст је занимљив јер, из њега, између осталог, ми сазнајемо о хаосу који је настао у разумевању не само саме процедуре апелације, већ и тога, у којим случајевима и ко је све може разматрати. Неко је мислио, да право коначне пресуде принадлежи било ком од патријарха, неко, само римском епископу (уп. 4. канон Сардикијског сабора), други, да слично право, попут Рима, има и константинопољски епископ. А неки су генерално веровали, да право разматрања жалбе у завршним фазама имају сви патријарси по редоследу диптиха. И што је најважније, Валсамон нас у тумачењу овог и низа других канона сличне садржине непрестано упућује на световно законодавство Византије. Стога, чак и на основу кратке анализе текста овог тумачења, можемо извести закључак, да пракса, коју Фанар намеће као неку саму од себе подразумевану у прошлости, у ствари, најмање нема историјску потврду. Како су онда у пракси изгледале и у чему су се реално састојале привилегије константинопољских епископа? Говорити о томе, да их уопште није било - погрешно је. Но и то, што Фанар жели себи да присвоји, историјски је неосновано. Кураев је био неопрезан, у налету еуфорије, и јавно показао свој „лични томос“ од Вартоломеја. Овај документ је веома информативан у смислу празнине, иза које се Фанар крије, оправдавајући своје „привилегије“. Да ли су садашњи богослови РПЦ у стању да реше ово питање и спроведу критичко истраживање-реконструкцију уз озбиљну студију базе извора? Ово бих веома волео [да видим]. До сада се процес зауставио на 39-страничном извештају на Архијерејској конференцији. Извор: George_D, „Правблог“ |