За ово последње време проречено је у Јеванђељу овако: „Кад је Господ седео на гори Јелеонској, приступише Му ученици насамо, говорећи: кажи нам, када ће то бити? и какав је знак Твога доласка и кончине века?

И одговори Исус и рече им:

гледајте, да вас нико не превари; јер ће многи доћи у име Моје, говорећи, ја сам Христос, и многе ће преварити" (Мт.24:3-5). Тада ако вам ко рече: ево, овде је Христос; или: ено, онде: не верујте. Јер ће устати лаже-христи и лаже-пророци и даће знаке и чудеса, да би преварили, ако је могуће, и изабране. А ви се пазите: ето, рекох вам све унапред“ (Мт.24:23-25).

Најпре ми морамо да познамо у себи, сваки од нас мора да позна у себи: да ли је у мени прави Христос или лажни Христос? То можемо познати једино по светим оцима. Преподобни оци Макарије Велики, Григорије Синаит и Серафим Саровски овако уче:

„Када човек у срце прими нешто Божанско - радује се, а када прими ђаволско - смућује се. Када у себе прими нешто Божанско, хришћанско срце нема потребе да му неко са стране објашњава да је то од Господа, него се из самог дејства убеђује да је то нешто небеско, будући да у себи осећа духовне плодове: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кроткост, уздржање (Гал 5;22). Томе насупрот, када ђаво представља неке мисли, макар оне биле и добре на први поглед, или ако се чак преобрази и у Анђела светлости (2Кор11;14), срце ипак осећа неку нејасност (смућеност) и узнемиреност у мислима.“ Објашњавајући то, Свети Макарије Египатски говори: „Макар сатана представио и светла виђења, ипак не може пружити добро дејство. Тако се и препознаје његово дејство. Из различитих дејстава у срцу човек може да позна шта је Божанско а шта ђаволско, као што о томе пише Свети Григорије Синаит: Од дејства можеш спознати да ли је светлост која је засијала у души: Божија или сатанина.“

Преподобни Оци говоре на основу искуства и на основу Посланица апостола Павла, где Апостол објашњава шта је царство Божије и говори овако: „Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим.14:17). Апостол најпре каже – правда, јер ако човек није праведан и нема правду, он сигурно неће имати ни мир и радост у Духу Светоме. А кад каже – правда, мисли се на праведно расуђивање и суђење, мисли се на праведне мисли и речи, а то је Христос, Који је Логос и Логика Божија, Светлост Божија, Просветљење и Просвета Божија. На основу тога закључујем: ако у себи не осећам мир и радост, него осећам неки немир и смућеност у мислима, онда у мени нема правде Божије, и ја немам праведне мисли и речи и праведно расуђивање и суђење, а то значи – у мени је лажни Христос и ја сам лажни хришћанин, ја сам један од многих данашњих лажних хришћана. Тако на основу светих отаца сваки од нас може да позна у себи, да ли су у мени праведне мисли или нису праведне, и да ли је у мени прави Христос или лажни Христос, и да ли сам ја прави хришћанин или лажни хришћанин?

И не само у себи да познамо, него и око себе, и нама је крајње нужно да познамо лажне христосе и лажне пророке, иначе нама нема спасења. Кад погледамо данашње стање у Цркви питамо се: да ли је Бог могао да нађе горе епископе и свештенике? У старо време неки преподобни отац молио се и питао је Бога: „Зашто нам даде таквог цара (Фоку Тиранина)?“ И добио је одговор: „Зато што нисам нашао горега, јер да сам нашао горега, њега би им поставио, јер овај народ не заслужује бољег цара.“ И свети Козма Етолски је прорекао за ово последње време: „Свештеници ће бити гори од свих“, тако да су данас све сами лажни епископи и свештеници и лажни хришћани и у њима је лажни Христос. У данашње време једино у правим богомољцима може бити прави Христос, док у осталим хришћанима је лажни Христос.