По Предању наше Цркве, они који се причешћују често и не по Предању наше Цркве, то су људи у прелести, то су људи који су примили ђавола уместо Бога, јер су били недостојни Причешћа.

Свети апостол и јеванђелист Јован, писац Откровења, пише у Посланици хришћанима: „Не љубите свет, ни што је у свету: ако неко љуби свет, нема љубави Очеве у њему; јер све, што је у свету, (а то је) плотска похота и похота очију и гордост житејска, није од Оца, него је од овога света. И свет пролази и похота његова, а ко твори вољу Божију, тај пребива вавјеки. Децо, последњи је час. И као што сте чули, да долази антихрист, и сада су многи постали антихристи, и отуда знамо да је последњи час. Од нас (они) изиђоше, али не бише од нас: (јер) ако би били од нас, онда би остали са нама: али да се јави, да нису сви од нас“ (2Јн.2:15-19).

Апостол најпре говори, да ко љуби свет и светско, тај не може бити хришћанин, а затим каже хришћанима - „и као што сте чули, да долази антихрист“ - и ту мисли на главног антихриста, и затим каже – „и сада су многи постали антихристи“ - и ту мисли на многе претече антихриста, јер одувек је било много претеча антихриста, а нарочито данас има много претеча антихриста. У старом црквеном Синаксару, који је сличан Прологу светог владике Николаја и чита се у цркви у Хиландару, говори се о неком Меситу врачару, који је био претеча антихриста.

Повест о врачару и младићу и патрикију (2. децембар)

У Константину граду био је неки човек врачар лукав, звани Месит. Тај Месит је примио младића у виду ушкопљеника, а овај (младић) није знао да је тај Месит врачар. И Месит желећи да превари њега и приведе ђаволу, намислио је да учини овако: једне вечери узео је младића и изашли су из града на неко пусто место где нико не живи. И већ касно увече дошли су на место неко, и видели су град, коме су врата гвоздена. И кад је закуцао Месит у врата, одмах су се отворила врата, и ушли су обојица. И нашли су тамо храм превелики и у њему светилник златни и свеће где горе и столове и слуге многе: једни седе с десна а други с лева, све сињци (мрачни, тамно-црвени, љубичасти), и неког великог, исто сињца (тамног), како седи на престолу високом у виду цара, који онда прими и целива радосно Месита. И заповеди му да постави сто и близу њега да седне, и рече: „Добро дошао, Месите, овамо, присни наш друже и угодниче“. И сео је Месит, а младић је стајао за столом Меситовим. Онда је погледао на њега председећи цар бесовски (вероватно сатана), и говори Меситу: „Зашто си довео овог младића овамо“? И одговори Месит говорећи: „Раби смо твоји, владико, и овај са мном“. Онда рече председећи цар бесовски младићу: „Реци ми, младићу, јеси ли мој раб“? Тада одговара младић, говорећи: „Раб сам Оца, и Сина, и Светога Духа“. И одмах паде од тог гласа тај који је на престолу седео; падоше и сви који су седели са њим; тако и свеће, и пропаде место, пропаде и град, погибоше сви и Месит са њима.

И нађе се младић сам на месту и коњ где стоји код њега. Онда је младић усео на коња и брзо је дојурио у град Константинопољ. И кад је питан био од неких: „Где је Месит"?, он је одговарао: „Сишао је у таму најкрајњу“, и исповедао је свима шта је било. После тога, неколико година пребивао је младић тај код неког патрикија (властелина, племића), по имену Теодул, који је био раб Христов (сама грчка рече Теодул значи Божији раб), јер је волео сиромахе и добра дела је чинио. А једне вечери кад је дошао час молитве, пришли су обојица да се помоле Богу на месту званом Феврон. И како је стајао младић с лева патрикију, одвраћао се образ (лик) Владичин од патрикија и гледао је ка младићу. А кад је видео патрикије шта бива, онда је поставио младића с десна себи. И опет се одвраћао образ и гледао је ка младићу. Тада се патрикије бацио лицем својим на земљу, и плакао је и молио се говорећи: „Господе мој Исусе Христе, зашто одвраћаш лице Твоје од раба Твога? Ти Сам знаш, да никада нисам одвратио лице своје од човека, који је просио милостињу од мене; зашто се одвраћаш од мене недостојног раба Твога, Владико“? И тако се на многе часове исповедао Њему. И дошао је онда глас к њему од образа Владичина (од иконе) говорећи: „Теби дакле благодарим, јер од имања, које сам ти дао, приносиш Ми; а овоме младићу сам дужан, јер се у великом страху нашао, и није се одрекао Мене, него је исповедио: Оца и Сина и Светога Духа“. А кад је ово чуо патрикије Теодул, онда је раздао сво имање сиромасима, и оставио је дом свој, и отишао у Синајску гору и постао црноризац (монах). И пошто се много трудио постом, бдењем и молитвама, онда је као и многи други напредовао, и преставио се к Богу у старости доброј: Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

Колико знам грчки, сама реч месит потиче од грчке речи месо, што значи – између, и према томе, Месит је посредник између ђавола и људи, Месит приводи људе на поклоњење ђаволу. По апостолу Јовану поклоњење ђаволу бива ради похоте плотске и похоте очију и гордости житејске, а то је по светим Оцима – из љубави према телу и љубави према богатству и љубави према људској слави. У књизи „Духовне поуке старца Антонија“ наводи се разговор између свештеника Александра и старца Антонија и говори се о пустињи спасења у последње време, коју напомиње и само Откровење. Овако тече разговор: „Оче Антоније, а где је садашња пустиња?- нисам издржао а да не поставим ово питање...

Одговара старац: „Оно што је главно у пустињи је - једнообразност, и не задржавати поглед ни на чему, све једнако гледати. Ђаво ствара привиде, то јест зеленило, воду, злато, али се треба обратити Христу, како пишу свети пустињаци, изговорити молитву, прекрстити се и све ће отићи. Тако и данас треба тежити таквом душевном стању, да ти се поглед ни за шта не везује, и да ти пустиња буде оно што те окружује, а ако видиш нешто саблажњиво - помоли се, прекрсти се и исповеди. Осуђуј себе што си видео саблазан у пустињи, значи желео си да видиш, тачније био си расположен према томе.

Шта, зачуђен си? Навешћу ти овакав пример: иде гљивар по шуми, у којој има много отровних гљива, али његов поглед се не задржава на њима, не. Треба само да приђе једној доброј гљиви и одмах ће је видети. То је добар гљивар и његова котарица ће бити пуна. А лош гљивар види само отровне гљиве и не види чак ни огромни борик (вргањ)! И у котарици нема ништа. Да ли је добар гљивар видео отровне гљиве? Видео их је, али није обраћао пажњу на њих, није заустављао поглед на њима. Зато треба причати и сећати се доброг и душа ће се – загрејати.

Тако је и са грехом - човек око себе види грех и оне који греше, и обраћа своју пажњу на њих. Тако он на овај или онај начин пропушта то што је видео кроз свој ум, и постаје саучесник греха. А ти немој да обраћаш пажњу на све то безакоње, прелиставај своје недостатке, с њима води борбу и на њих негодуј - и неће бити порока. Ето то је твоја пустиња. А овако ако си први пут нешто приметио, други пут би се можда појавило и интересовање чиме се то људи баве, а трећи пут би можда већ пожелео и да пробаш! То је оно, и зато се и говори о бекству у пустињу. Али с друге стране ово треба и буквално схватити, јер антихрист неће имати потпуну и апсолутну контролу над нама, јер сам ја и на Западу видео људе који су скривени од његових рогатих слугу. Наравно ко жели да се спасе и ради тога напусти комфор и градске удобности, упутивши се у пустињу биће безбеднији. Али ће људи себе умиривати могућношћу спасења до Другог Доласка. Ево ускоро ће се свима додељивати бројеви, затим ће се увести посебне картице-пасоши, како би се могао одредити положај сваког човека. Да ли је могуће избећи све то? Могуће је, само се не сме трговати нити куповати. Чак ће и они који себе сматрају православнима бити у реду за бројеве и те пасоше. А да ли Свето Писмо и Свето Предање учи другачије?! Ево шта је твоја пустиња - људи су се уздали у Бога и добијали храну од Ангела или су били задовољни малим, да се данас то сматра бајком - јер је ван сваке памети“!

Као што смо видели из Повести Месит приводи људе на поклоњење ђаволу. А да ли има Месита у Цркви? Преподобни Отац Андроник, старац Глинске пустиње, прошао је Аустроугарско ропство и комунистичке логоре и мучења, он је искусан старац и њему се може потпуно веровати. Он говори о хришћанима, који се стално причешћују, да су они у прелести, тј. да су примили ђавола уместо Бога. И говори овако: „Они, који се причешћују сваки дан, - то су људи у прелести. То није потребно, то је од лукавога. Треба се причешћивати само једанпут месечно (то је по благослову светог Филарета митрополита Московског). Треба се припремити за Причешће, одсецати своју вољу, да би Причешће било на спасење, а не на осуду. Сваки дан може се причешћивати схимник, болесни монах, седмични свештеник (тј. чредни свештеник који мора да служи сваки дан). Свештеници треба почешће да се кају. Ми свештеници људе исповедамо често, а сами се не кајемо. Добро је сваки дан исповедати се, што има на савести“.

Старац каже: „Они, који се причешћују сваки дан, - то су људи у прелести. То није потребно, то је од лукавога. Треба се причешћивати само једанпут месечно“. И то је речено по Предању Руске Цркве, а Предање Српске Цркве је још строжије, и по Предању наше Цркве то гласи овако: они, који се причешћују често и не по Предању наше Цркве, то су људи у прелести, то су људи који су примили ђавола уместо Бога, јер су били недостојни Причешћа.