Страсна седмица, углавном, нема никакве везе са Великим постом. Сврха Великог поста је да припреми човека за достојан сусрет Светлог Васкрсења Христовог. Пост Страсне седмице је посебан пост, одређен за помен последњих дана земаљског живота Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, Његовог страдања, смрти и погреба.

Отуда, иначе, и сам назив ове недеље – „Страстна“, пошто се реч „страст“ са црквенословенског преводи као „страдање“. И зато многи свети оци, говорећи о Светој Педесетници, готово никада нису уврштавали у њу последњу недељу пред Васкрс – Страсну седмицу.

Због тога колико су догађаји који су се десили Христу у последњим данима Његовог живота били важни за наше спасење, у литургијском предању сви дани Страсне седмице називају се Великим. Тако се у Синаксару (учењу) Великопосног Триода о Страсној седмици каже: „Све дане надмашује Света и Велика Педесетница, али већа је од Свете Педесетнице Света и Велика седмица (Страст). Ова седмица се назива великом не зато што су њени дани или сати дужи (од других), већ зато што су се током ове недеље десила велика и натприродна чуда и изузетна дела нашег Спаситеља.

С обзиром на важност свега што је Господ рекао и шта је учинио ових дана, вреди се усредсредити на сваки од њих посебно.

Велики понедељак

На Велики понедељак, Света Црква нас позива да се сетимо приче о Христовом проклетству на неплодној смокви, као и приче о старозаветном патријарху Јосифу, који је због зависти рођене браће продат у ропство. На први поглед изгледа да ове две приче немају ништа заједничко, али то апсолутно није тако. Неплодна смоква је, по учењу Светих Отаца, слика људске душе која не доноси главни духовни плод – покајање и дела побожности. А ако нема покајања и добрих дела, постојање постаје бесмислено, као што је бесмислена и свака биљка која не уроди одговарајућим плодовима на време.

Прича о Јосифу Прекрасном је и прича која показује испразност и бесмисленост људског живота без врлине. Јосифова браћа и сестре, љубоморни на то што родитељи више воле млађег брата, достижу толики степен духовне укочености да чак одлучују да га убију, али временом, помало омекшавши, пристају да га продају у ропство. Као резултат тога, Јосиф завршава у Египту, али га Господ не напушта: прогнани брат постаје добротвор целе Јаковљеве породице, укључујући и његову браћу, која су се према њему неправедно понашала. Овај заплет, поред тога што показује разлику између врлине и греха, својеврсни је прототип спасоносног дела Христовог.

Као што се касније испоставило да је Јосиф, кога су издала браћа, њихов спаситељ (првенствено од глади, како нам каже књига Постања), Христос ће, кога је Његов народ погубио, на крају спасти читаво човечанство од власти греха и смрти. О томе нам говори и сама служба Великог понедељка. Синаксар данашњег дана каже: „Јосиф је прототип Христа, јер и Христос постаје предмет зависти за своје саплеменике – Јевреје, продаје га ученик за тридесет сребрника, заточен је у мрачном и скученом рову - гроба, и, васкрснувши из њега сопственом снагом, зацари над Египтом, односно над свим грехом, и потпуно га победи, завлада целим светом, с љубављу нас искупљује и храни нас небеским хлебом - Својим живоносним телом.”

Превод: "Борба за веру"

Извор: https://pravlife.org