header image
Свети Игњатије Брјанчанинов: Беседа у Велики четвртак на Литургији или Хлеб који смирује срце Штампај Е-пошта
четвртак, 02 мај 2024

 О СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

Хлеб срце човека укрепљује [1] - најављивао је пророк о неком чудесном хлебу, који, за разлику од обичног материјалног хлеба што укрепљује тело, треба да укрепљује срце човеково. Нашем срцу потребно је укрепљење! Оно се страшно поколебало приликом нашег пада и, само по себи, не може да заустави то колебање. Непрестано га потресају различите страсти. Узалуд пали човек у својој заслепљености прича о чврстини људске воље. Те чврстине нема: воља се поводи за насиљем греха који над њом господари. Неопходан је најављени чудесни хлеб, како би укрепио поколебано, слабо срце човеково [2].

Укрепљење људског срца доноси хлеб који сиђе с неба, хлеб живота [3]. Тај хлеб је - Господ наш Исус Христос. Он је рекао: Jа Сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу дати за живот света. Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему [4].

Каква чудесна тврдња! За људски ум природно је да доспе у недоумицу пред тако натприродном и недокучивом тврдњом. Ту тврдњу чули су људи помрачени телесним мудровањем и неверовањем, и нису хтели да од Бога добију њено објашњење, него су о њој донели сопствени суд, себи на осуду и погибељ. Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? Од тада многи од ученика Његових, који су залуд носили име ученика, отидоше натраг, и више не иђаху с Њим [5]. Данас такође сумњају у велику Тајну они који само носе име хришћана и држе се спољашњих хришћанских обичаја, али су по животу и залогу срца туђи хришћанству. Ово би била тврда беседа да ју је човек изговорио; било би немогуће послушати те речи да их је изрекао човек. Али беседу је изговорио Бог, Који је по Својој бесконачној благости примио људску природу како би спасао људе, стога су речи морале да буде преиспуњене благошћу. Беседу је изговорио Бог Који је примио људску природу ради спасења људи, стога пажња према њој и суд о њој не треба да буду површни. Послушност овим речима треба да буде прихваћена вером, из свег срца, како треба да буде примљен и очовечени Бог. Примање људске природе од стране Бога недокучиво је за људе; исто тако је недокучиво оно што је Бог установио и дела која је учинио: јер човека зачетог у безакоњима и рођеног у гресима, човека осуђеног на вечну пропаст и вечно мучење у тамницама и провалијама ада, усвајају Богу, чине га богом по благодати, и узводе га на небо ради вечног живота и вечног блаженства на небу. Они који су осудили и одбацили реч и оно што је Богочовеком установљено, они који су осудили и одбацили Реч - Дух и живот [6], осудили су и одбацили установљење којим се ученику Христовом предаје Дух и живот. Заиста, заиста вам кажем - вели Господ - ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи [7]. „Треба да се научимо - говори свети Јован Златоуст - на чудесно својство и дејство светих Тајни. Шта су оне? Зашто су предате? Каква је корист од њих? Ми смо - једно тело са телом Господа нашег Исуса Христа, ми смо тело од тела Његовог и кост од костију Његових [8]. О, тајанственог учења! Обратите пажњу на оно што се говори: са свесветим телом Господа сједињујемо се не само посредством љубави, него и посредством саме свете Тајне. Свесвето тело Господње постаје наша храна! Он нам је ту храну даровао желећи да покаже љубав коју има према нама. Он је замесио Себе са нама и умесио Своје тело у нас, како бисмо били сједињени с Њим као што је сједињено тело с главом: то је својствено неизрецивој љубави. Јов је, унапред собом представљајући Господа, приповедао о својим слугама, које су га нарочито волеле, да су они, објашњавајући своју велику љубав према њему, говорили: Ко би нам дао меса његова? Не можемо се ни најести [9]. То је нама пружио Христос, уводећи нас у највећу љубав, и показујући нам Своју љубав, дајући онима који желе не само да Га виде, него и да Га дотакну, да Га поједу и сједине се с Њим, и испуне сваку жељу" [10]. Господ, Који нам је заменио нашег праоца Адама, од кога се рађамо у смрт, поставши наш родоначелник, замењује тело и крв које смо позајмили од Адама Својим телом и крвљу. Такво дејство Господа - уз благочестиво сазирање искупљења људи очовечењем Бога, Који остаје недокучив и натприродан - постаје уједно и јасно и природно. Непотребни тело и крв пале и одбачене природе треба да буду замењени, у природи коју је Богочовек обновио, свесветим телом и крвљу Богочовека [11].

„Добри и сведобри и предобри Бог - богословствује свети Јован Дамаскин - будући да је сав доброта, због превеликог изобиља Своје доброте, није хтео да само Он буде доброта, односно, да нико не учествује у Његовој природи" [12]. Такво је гледиште људског ума озареног светлошћу Духа Светога, на дејства Божија: тако их објашњава и самоме себи и другима. Дејства Божија и начела дејстава Божијих тачно и у потпуности разумљива су само Богу. Људски ум просвећен свише саопштава следећу свештену објаву [13]: Бог је благоизволео да се свесавршена доброта, то јест биће Божије, одрази у другим бићима, као што се сунце одражава на предметима који долазе у додир са његовим зрацима. Због овога Бог је најпре створио духове и онај свет у коме они обитавају, потом чулни свет, и на крају човека, који по души припада створеним духовима, а по телу у које је обучена душа припада чулном свету. Бог, будући да је живот, да је саможивот, излио је из Себе живот у све што живи и постоји. Живот света одраз је саможивота Бога у њему (тј. у свету). И духови, и човек, и сва друга створења изашла су из руку Творца као савршена - савршена у односу на своју ограничену природу, пуна чистог добра, без и најмање примесе зла. Добро у створењима, у складу са њиховом природом, било је одраз безграничне доброте безграничног Творца. Ограничено савршенство творевине било је одраз свесавршеног савршенства које је својствено само Творцу. Духови и човек постали су међу створењима најближи и најјаснији одрази Бога. У самој њиховој суштини Творац је нацртао свој образ [лик]; тај образ украсио је својствима налик онима која у својој безграничности и свеукупности чине суштину Бога. Бог је - доброта: и разумна створења Он је учинио добрима. Бог је - премудрост: и разумна створења учинио је премудрима. Као одлучујућу примесу сличности Он је разумним створењима даровао Свога Светог Духа, чиме је сјединио са Собом њихов дух и читаво њихово биће.

Зло се појавило од слободне воље разумних створења. Духови су зачели зло у себи и родили су га за његово негативно битије. Отров зла они су предали читавом људском роду, заразивши злом корен рода, праоца, обманувши га обећавајући му стање једнакости са Богом. Ту се благост Божија јавља у својој најпоразнијој пројави: да би извукао људски род из пада и пропасти, триипостасни Бог једним од Својих Лица прима људску природу, у Себи и Собом обнавља човека, пружајући му тиме сједињење са Собом неупоредиво ближе од онога које му је било даровано приликом стварања. Син Божији по природи, очовечивши се и поставши родоначелник људи, учинио их је синовима Божијим по благодати. Одбацује се зачеће и рођење слично животињском, којем су се људи потчинили након пада: оно бива, да тако кажемо, покривено рођењем од Духа Светога приликом крштења. Препорођени људи претварају се из тела у дух, не по природи него према својству: Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је [14]. Хришћани који су рођени од Адама у смрт, крштењем се рађају у живот, рађају се од Бога, рађају се већ као чеда Божија [15]. Њихов живот (битије) назван је „новим животом" (пакибитије), што он и јесте [16]: он је постојање у вечном животу, постојање сасвим другачије од некадашњег постојања за смрт. Стању новог живота дарована је одговарајућа храна. Као што је рођење за нови живот - рођење од Духа Светога, тако и храну, која се даје обновљеном човеку, припрема Дух Свети. Та храна је - тело и крв Богочовека. „Тело Господње је Дух који оживљава - рекао је свети Јован Дамаскин - јер је зачето од животворног Духа: ово кажем не одбацујући природу тела, него желећи да покажем сву његову божанственост и животворност" [17].

Богочовек је, као свесавршени Бог, по спољашњости, за телесна људска чула запечаћена падом, био само човек. Свети људи, који су кроз крштење постали чеда Божија, који су постали дух, људи који су богоугодним животом сачували и развили усиновљење и духовно стање, остајали су за спољашња људска чула, запечаћена падом, обични људи, који се ни по чему не разликују од других. Свете Христове Тајне, које су тело и крв Богочовека, које су Дух, за телесна чула чувају спољашњи изглед хлеба и вина. И виде се хлеб и вино, и миришу хлеб и вино, и додирују се хлеб и вино, и осећа се укус хлеба и вина. Свете Тајне се показују и појављују кроз своје дејство. Тако се откривао Бог, прикривен људском природом: показивао се и сведочио је Својим дејствима. Тако су се показивали и свети Божији, сасуди Духа: показивали су се и разоткривали својим делима. Спољашњост дубоко смирена, покривена једноставношћу, којој је страна раскош, која не тежи ка томе да остави утисак - а деловање натприродно и божанствено! Божанственим дејством уздиже се дивно достојанство смирене спољашњости. Управо тако! Својим очовечењем и земаљским животом Бог се неописиво смирио: сва Његова дела су неизрециво смирена, неизрециво лепа и величанствена у своме смирењу. Ово се односи и на свете Тајне. Шта може бити по својој спољашњости скромније и обичније од хране која се нуди обновљеним људима - те необичне, чудесне, страшне хране, у којој се за јело даје Дух Свети, у којој се за јело даје Богочовек? Који једе Моје тело и пије Моју крв, - рекао је Он – који једе Мене и он ће живети због Мене [18]. „Они који се причешћује пресветим телом и пресветом крвљу - рекао је велики отац - стоје са Анђелима и Арханђелима, и вишњим силама, одевени у саму царску Христову порфиру, опасани духовним оружјем. Овим још нисам рекао ништа велико, јер они бивају обучени у Самог Цара" [19]. Приликом установљења прасликовних (тј. старозаветних) жртава била је дозвољена употреба хране од меса припремљеног на ватри, а употреба крви била је забрањена. Као разлог забране објављено је: Јер је душа телу у крви [20]. Када је принета новозаветна Жртва, унапред представљена старозаветним жртвама као слабим сенкама, када је, уз то, новозаветна Жртва принета од стране Свештеника Господа, Који је био и Жртва и Свештеник, онда је од Бога дошла друга заповест о жртвеној крви. Пијте из ње сви - заповеда Господ свима, призивајући све - јер ово је крв Моја Новога Завета [21]. Сви су позвани да употребљавају крв Христову! Позив се објављује из истог разлога из кога је донета и забрана. У крви Христовој је - душа Његова. Приликом причешћа светим Тајнама јасно се осећа додир душе Христове са душом причесника, сједињење душе Христове са душом онога ко се причешћује. Без речи, без поучавања речима, душа почиње да у себи осећа оно што је туђе њеној палој природи - спокојство, кротост, смирење, љубав према свима, хладан однос према трулежном и пропадљивом, жудњу за будућим веком. Ова се осећања подстичу у души и пресађују у њу из душе Христове, као што је Он Сам рекао: Научите се од Мене; јер Ја сам кротак и смирен срцем [22]. „Научите се не од Анђела, не од човека, не из књиге, научите се од Мене, - вели свети Јован Лествичник објашњавајући речи Спаситељеве - од тога како Сам вас усвојио, од Мога сијања и дејства у вама, да Сам кротак и смирен срцем, и помишљу, и начином размишљања, и пронаћи ћете мир од духовне борбе, и олакшање души вашој у невољама и немиру које јој причињавају помисли што долазе из области палих духова" [23]. Дејство светих Тајни је овакво: делујући на нас оне уједно делују на наше невидљиве и неуморне непријатеље, на демоне, ограђујући од њих свој сасуд, човека, који их достојан прима у себе. Храна наоко материјална, која се прима устима, делује против [палих] духова као да их окива ланцима! Трпеза на којој су споља представљени хлеб и вино, бори се против тих духова и гази их! Припремио си преда мном трпезу - ускликнуо је у заносу пророк обраћајући се Богу и издалека указујући на хришћански жртвеник - насупрот тлачитеља мојих [24]. Ово дејство светих Тајни нарочито је познато монасима који живот проводе у безмолвију [молитвеном тиховању, исихији] и бивају подвргнути појачаним нападима демонских помисли. „Они горе од отрова злобних демона - закључује преподобни Пимен Велики полазећи од сопственог искуства - и нестрпљиво очекују суботу и недељу како би се приближили изворима воде живе, телу и крви Господњој, да се њима очисте од горчине којом их је напојио њихов непријатељ" [25]. И палим духовима је позната сила светих Тајни. Они дрхте пред њом и мрзе је, завиде онима који се причешћују, завиде оном завишћу за коју су демони и способни... Често избезумљено насрћу на онога ко се припрема за свето причешће, краду му мисли, наводе на његово срце хладноћу и огорченост, доносе му тешке греховне успомене и маштања, труде се да упрљају његову савест, да хришћанина доведу у недоумицу, да спрече причешће. Духови на сличан начин често нападају и после причешћа, опет с циљем да изазову недоумицу, да узнемире, да поколебају веру, да посеју мисао како причешће светим Тајнама не доноси никакву корист. Ова невидљива борба, коју духови злобе покрећу против оних што се причешћују, служи као сведочанство највеће важности и корисности светих Тајни. Човекови непријатељи се силно труде како би спречили да он добије ово драгоцено благо! Они се тако помамно труде да му га одузму! Утврдимо се вером и храбро се супротставимо нашим непријатељима. Потрудимо се да приликом припрема за примање светих Тајни колико год можемо пазимо на себе; потрудимо се да и након примања светих Тајни сачувамо ту будност над собом. Не бојмо се душевне буре коју производи насртај [палих] духова! Не допустимо да нама овладају униније [чамотиња] и немир. Дејство светих Тајни не може да се не јави у души трпељивог подвижника, као што се сунце јавља на небу након што се разиђу облаци. На непријатеље моје погледа око моје [26] - рекао је свети Давид, када је прошло узнемирење које су они произвели у његовој души. Ово ће исповедање о себи изговорити и причасник Светих Тајни, када се ослободи од насртаја духова које ће деловање Светих Тајни још јасније разобличити пред њим. Свако ко се причестио са пажњом и побожношћу, уз потребну припрему, са вером, осећа у себи промену, ако не одмах након причешћа, онда после неког времена. Чудесни мир спушта се на ум и срце; удови тела облаче се у спокојство; на лицу се огледа печат благодати; мисли и осећања повезују се свештеним, духовним узама, које спречавају неразумну самовољу и лакомисленост, и обуздавају их. Уз постојано благочестиви и пажљиви живот деловање светих Тајни постаје јасније, опипљивије, обилније. Ово дејство Свето Писмо пореди са помазивањем главе, то јест ума, духовним јелејем; пореди га са владарским, царским пехаром који напаја душу осећањима што исходе из Духа Светога, исходе из Христа. Уз постојану пажњу и благочестив живот постаје донекле схватљива недокучива милост Божија показана према људима у даривању небеске хране. Ова милост Божија пратиће ка спасењу, својом натприродном силом, онога ко се причешћује колико је могуће често, колико је могуће достојно, у све дане земаљског живота његовог, и настаниће га у небеском Дому Господњем за бесконачно дуге дане вечности [27].

Материјални хлеб је слика хлеба небеског, а вино је слика истинског духовног пића. Дејство материјалних хлеба и вина служи као слика дејства тела и крви Христове [28]. Када се хлеб употребљава као храна, он приликом варења испушта у тело одређене хранљиве сокове који човеку нису видљиви; али последица дејства и само дејство су очигледни. Слично дејству хлеба је и дејство вина, које утиче превасходно на крв. Оно одваја из себе гасове који мењају стање крви и посредством крви делују на душу, делују на ум, делују на срце. Дејство материјалних хлеба и вина је - материјално. Хлебом се одржавају и јачају снаге тела: вино, делујући на крв, подстиче у њој покрете и садејствује хлебу у храњењу и јачању тела. Тело које је лишено материјалне хране, нужно ће постати жртва смрти.

Духовни хлеб - тело Христово - јача срце човека, јача целокупно биће његово, крепи вољу, крепи ум, чини исправним жеље и тежње душе и тела, природна људска својства ослобађа недуга којима су се заразила приликом пада, а која се називају страстима, то јест страдањима односно болестима. Духовно пиће садејствује духовној храни. Оно предаје души квалитет својстава Христових. Христос је примио на Себе сва својства човека, осим греха: својства људске душе Христове су непорочна, њима су стране греховне повреде; услед сједињења са Божанством она су божанствена. Овим обоженим својствима напаја се душа онога ко пије крв Христову. „Као што се материјално вино - рекао је свети Марко - раствара у свим удовима онога ко га пије, и бива вино у њему и он у вину, тако се и онај ко пије крв Христову напаја Духом Божанства, раствара се у савршеној души (Христовој), и та душа [оног ко се причешћује] у Њему, и освештавши се на такав начин постаје достојан Господа" [29]. Онај ко се удаљава од причешћа светим Тајнама отуђује се од Христа, и препушта се самоме себи, својој природи пораженој вечном смрћу. Вечну смрт у човеку, унутар њега, у уму и срцу, уништава само Христос. Он као свемогући Бог улази у неприступачна скривена места човека и тамо смрћу побеђује смрт. Да то није учињено - вечна смрт би превладала у човеку, као начело и залог вечне пропасти. Нема могућности да избегне вечну пропаст онај ко има и чува у себи њено начело и залог - вечну смрт.

О, како постаје јасан и природан позив свемилосрдног Господа да се једу Његово свесвето Тело и Крв, да се човек храни њима. То је најубедљивији позив, сједињен је са великим обећањима и великим претњама. По Својој неизрецивој љубави према нама, Господ нас је спасао Собом, заменивши наше казне Својом казном, заменивши наше упрљано достојанство Својим најсветијим достојанством: из ове неизрециве љубави, у чудесном поретку и систему који су том љубављу установљени, Он нас позива на најтешње сједињење са Собом кроз причешће светим Тајнама, као у најтачнији и неопходни услов нашег спасења. Трудите се не за јело које пролази - вели Он - него за јело које остаје за живот вечни, које ће вам дати Син Човечији [30]. Отац Мој даје вам истинити хлеб са неба. Јер хлеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свету [31]. Ја Сам хлеб живота [32]. Ја Сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света [33]. Тело Моје истинско је јело, а крв је Моја истинско пиће [34]. Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи [35]. Причешћивање светим Тајнама установљено је као свакодневно [36]. Свакодневно присаједињење животу Христовом треба свакодневно да оживљава хришћанина духовним животом. Свети Василије Велики је рекао: „Шта друго значи често причешћивање животом, ако не често оживљавање?" [37] Шта друго значи често причешћивање, ако не обнављање својстава Богочовека у себи, ако не обнављање себе тим својствима? Обнављање, постојано подстицано и потхрањивано, бива усвојено. Од њега и њиме истребљује се овешталост добијена падом; вечна смрт се побеђује и умртвљује вечним животом који живи у Христу, и који истиче од Христа; Христос - живот настањује се у човеку.

 

Нарочито дејство речи Божије, које је описао свети апостол Павле, имају и свете Тајне. То је природно! Као што у речи Божијој делује Христос, делује Дух Свети, делује Христос и Дух Свети, садејствујући један другоме, делујући из једног начела, Које је с Њима једнако поштовано и исте природе - из Оца: тако Они дејствују и у светим Тајнама. Реч Божија је жива и делотворна објавио је велики Павле - оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца [38]. Исто то треба рећи о светим Тајнама! „Оне улазе у нашу суштину - говори свети Јован Дамаскин - да би нас сачувале и очистиле од сваке прљавштине, да би одбиле од нас сваку штету. Ако се у нама може наићи на лажно злато, чисте га ватром суда, да не будемо са светом осуђени у будућем веку; чисте болестима и свакојаким невољама" [39]. Онај ко се причешћује светим Тајнама треба да зна, да примајући их, он суд себи једе и пије [40], како је рекао апостол. Овај суд оправдава оне који живот проводе богоугодно и даје им духовне награде; он суди погрешке оних чије је богоугађање недовољно и лечи те погрешке привременим казнама како би спречио вечне; он погађа казнама, страшним казнама, оне који се усуде да приступе светим Тајнама, а добровољно воде греховни живот, противан заповестима Христовим.

На основу тога од оних који желе да приступе светим Тајнама тражи се најпажљивија припрема. Човек нека испитује себе - вели апостол - и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије [41]. Потребно је удубљивати се у самопосматрање, пажљиво испитивати и истраживати себе; потребно је чистити се од сагрешења, искорењивати их из себе исповешћу и покајањем; потребно је исправљати скретања са пута заповести Христових, чак и најмања, враћати се на тај пут и полагати у души намеру да се свим силама држи тог пута, утврђујући ту своју намеру читањем и изучавањем речи Божије, најусрднијим молитвама и што чешћим причешћивањем светим Тајнама. Потребно је разматрати с једне стране људску ништавност, духовно сиромаштво, греховност и пад, а с друге узвишеност Божију, неизрециву благост Спаситеља, Који је ради нас предао Своје тело на убијање и своју крв на проливање - неизрециву љубав Спаситеља Који нас храни Својим телом и крвљу, уводећи нас тиме у најтешње јединство са Собом. Услед таквог разматрања и суђења себи појављује се скрушеност срца, а хришћанин се припрема за достојно примање светих Тајни искреном свешћу о сопственој недостојности. Овакво испитивање себе свети оци су изложили у молитвама пред причешће, којима помажу нашој слабовидости и огрубелости, и којима облаче наше душе, као у свадбено рухо, у смирење које наш Спаситељ толико воли. Који себе понизује узвисиће се [42] - рекао је Спаситељ - и ко једе од овога хлеба живеће вавек [43].

Достојно причешћивање светим Тајнама могуће је само уз постојано благочестив живот или после одлучног кајања због греховног живота и одлучног остављања тог живота, посведоченог и запечаћеног принетим покајањем према учењу свете Цркве. Расејан, непажљив живот, који није озарен нити руковођен речју Божијом, већ усмерен по представама сопственог разума, по стремљењима грехољубивог срца и тела, оставља човеку само име хришћанина, лишавајући га темељног Богопознања и самопознања, лишавајући га потребног разумевања светих Тајни, одговарајуће припреме пре њиховог примања, одговарајућег расположења и стања приликом њиховог примања, и неопходног чувања након примања. Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега [44], не ценећи га довољно, не припремивши свој сасуд за примање највећег и најсветијег блага. Најспасоносније благо уједно је и најстрашније, због своје неизрециве светости. Суд Божији нас не би кажњавао уколико бисмо живели пажљиво, према заповестима Христовим, брижљиво их испуњавајући, и ако бисмо покајањем брижљиво лечили пропусте у њиховом испуњавању. Да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени [45]. Суд Божији, подстакнут недостојним примањем светих Тајни, кажњава лакомисленост и недостатак врлина у животу. Он кажњава с милосрђем, казнама у времену, с циљем спасења у вечности. Кад нам суди Господ, кори нас, да не будемо осуђени са светом [46]. Набрајајући казне којима су Коринћани били подвргнути због недостојног причешћивања светим Тајнама услед недовољно богоугодног живота, апостол каже: Зато су, то јест због недовољно достојног причешћивања светим Тајнама, међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире [47].

Другачији значај има недостојно причешћивање светим Тајнама уз добровољно и намерно грешни живот, приликом пада у смртне грехе, уз неверовање и зловерје. Они који се причешћују у таквом стању чине преступ и навлаче казне које се више не могу исправити, коначне казне које доносе вечно мучење [48]. Овај преступ раван је злочину који су починиле убице Богочовека [49], које су Га засипале увредама, ударале по образима, пљували Му у лице, кидали Његово тело жестоким батинама, гвожђем и распећем. Који једе овај хлеб - рекао је велики Павле - или пије чашу Господу недостојно, биће крив телу и крви Господњој [50]. Страшно је очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсијев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа [51]. Човек нека испитује себе [52], нека посматра себе пре но што приступи светим Тајнама и, ако је огрезао у греховној прљавштини, нека се удаљи од страшног причешћа, да не би употпунио и запечатио своје грехе најтежим грехом: изругивањем над светим Тајнама Христовим, изругивањем над Христом. Пре но што смело уђе на свадбу Сина Божијег, нека се постара о хаљини своје душе: уз наше покајање, неизрецивом милошћу Господа, она се може опрати и очистити од греховних мрља, ма какве те мрље биле. Преподобни Марко Подвижник приметио је следеће: „Између сетве и жетве постоји одређени период времена: и због тога многи од нас не верују у казну" [53]. Неверовању те врсте подвргавају се готово сви који се причешћују недостојни. Приступајући Христовим Тајнама из греховног смрада, враћајући се у греховни смрад након примања Тајни, пошто тренутно не виде казну над собом они сматрају да никакве казне никада неће ни бити. Погрешан закључак! Јудејима је била предсказана коначна казна за богоубиство; али она је уследила неколико деценија након што су починили ужасни злочин. Неизрециво милосрђе и дуготрпљење Божије још је чекало њихово покајање. Ово милосрђе и дуготрпљење чека и наше покајање. Казна се одлаже и одлаже, али она ће неминовно задесити непокајане, намерне и упорне грешнике. Њен зачетак видимо најпре у изненадној смрти, или у смрти од такве болести која одузима могућност покајања. А сама казна извршава се у загробној земљи. Не варајте се - вели апостол - Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети. Јер који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а ко сеје у дух, од Духа ће пожњети живот вечни [54].

Свету Тајну Евхаристије [55] Богочовек је установио на данашњи дан, после једења пасхе која представља њену праслику и вечере која је након тога уследила, пред излазак на за нас спасоносна страдања. Учесници вечере били су дванаесторица апостола. Сећајући се тог великог догађаја и празнујући га, света Црква на Велики четвртак сабира своја чеда у крило своје, на поподневну Божанствену литургију, необично, у вечерње сате, како би творење свете Тајне и причешће уследило баш у оно време када је Господ, први пут извршио Свету Тајну, и објавио позив ученицима да једу Његово тело и пију Његову крв. Тако се овај велики догађај, због околности у којима га се сећамо, живо одсликава у нашим душама, и завештање Господње, ово чините у Мој спомен [56], испуњава се нарочито тачно. „Господ - каже свети Василије Велики позајмљујући речи из Светог Писма и свештеног Предања - пре но што ће поћи на добровољну и преславну и животворну Своју смрт, у ноћ, у коју предаваше себе за живот света, узе хлеб у Своје свете и пречисте руке, и показавши га Богу и Оцу, и заблагодаривши, благословивши, освештавши, преломивши га, даде Својим светим ученицима и апостолима рекавши: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова. Тако исто узевши и чашу са родом виноградарским, и растворивши, заблагодаривши, благословивши, осветивши, даде Својим светим ученицима и апостолима рекавши: Пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих излива за отпуштење грехова" [57]. Ово тело и крв су истинско тело и крв Богочовека, које је Он позајмио од Пресвете Дјеве; ово тело и крв су божанствени, као истински сједињени са Божанством [58]. „Не силази вазнето тело са небеса - каже свети Јован Дамаскин - него се сами хлеб и вино претварају у тело и крв Божију. Ако питаш на који начин то бива, довољно ти је да чујеш да бива Духом Светим, онако како је Господ Духом Светим за Себе и у Себи саздао тело од свете Богородице. Више ништа не знамо: знамо само да је реч Божија истинита, делотворна и свемоћна. А начин Њеног деловања је - недокучив" [59].

Ово чините у Мој спомен - рекао је Спаситељ света Својим изабраним ученицима, осамивши се с њима у горњој одаји ради Тајне вечере. И до данас ова се заповест Господња испуњава по читавој васељени, у свим храмовима који припадају православној Цркви. Каква свемоћна заповест! Дата је дванаесторици простих рибара и цариника, током скромне вечере пред смрт, када је изговорено много горких предсказања која је требало брзо да се испуне; дата је у тишини и вечерњем сумраку, у усамљеној, одвојеној горњој одаји дома, а делује по читавој земљи, делује вековима, миленијумима. Божанствена литургија, све време свога постојања, свим својим обредима, представља низ и ланац успомена на Господа. Сама припрема хлеба и вина за освећење започиње од те успомене. Обучен у комплетну одежду свештеник, пре почетка Божанствене литургије, служи проскомидију; тако се зове приношење хлеба и вина и њихово припремање у оном облику који треба да имају за служење Литургије. Свештеник узима просфору и, трипут знаменујући на њој копљем знак крста, три пута изговара речи: „У спомен Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа" [60]. Уз даља дејства он говори да Господ као овца на заклање би вођен, и као невино јагње, немо пред оним који га стриже, тако не отвара уста Својих [61]. Затим се спомињу различити догађаји из страдања Господњег. Припремљени хлеб и вино, освештани најсветијим успоменама, добијају значење и назив предобразаца тела и крви Христове [62]. Потом започиње Божанствена Литургија. Након што архијереј или свештеник призову Духа Светог и по освештавању предобразаца, ови предобрасци тела и крви Христове претварају се у тело и крв Христову. За време творења ове велике Тајне пева се песма: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наше". Ова песма је понављање речи Господњих - благослова, благодарења и узношења хвале које је изговорио приликом освештања и претварања хлеба и вина у тело и крв Његову на Тајној вечери. Приликом обављања велике Тајне нема места за друге речи. Тајна је недокучива и необјашњива. Пред њом и људски ум, и ум анђела треба да ћуте у побожности, и да од обиља побожности тихују [безмолвствују]. Ако су допуштене речи и глас, њима треба да се изражавају само благодарење и славословље који су исте силе и истог значења као побожно ћутање. Драгоценост дара, његова светост, узвишеност и божанственост могу бити необјашњиво објашњени само благодарењем Богу и Његовим прослављањем.

Узвишеност Свете Тајне намеће нам одговарајуће обавезе. Дужни смо да не само душе, него и тела наша понудимо у жртву живу, свету, угодну Богу [63]. Тело је за Господа, и Господ за тело [64]. Тела су ваша удови Христови [65] - говори апостол. Назначење човека по души и телу јесте да буде обитавалиште Бога [66], сасуд Божанства [67]. У складу с тим треба да буде расположена душа и настројено тело. Немогуће је примити Бога у душу која је своје расположење позајмила од сатане. Немогуће је примити Бога у тело којим владају нечисте жеље. Бог је то забранио под претњом страшних казни. Они који газе забрану Божију, који газе узвишеност Божију, који газе Самог Бога, чине грех бескрајне тежине.

Ослободимо наше тело од дебљине, од греховних похота, стремљења и привезаности. Очистимо душу како од оних страсти које припадају искључиво њој, од гнева, среброљубља, сујете и других сличних, тако и од оних којима је зарази тело, као што су облапорност и сладострашће. Очистимо дух од прљавштине која му је својствена, од лажних и богохулних мисли, од неправилних осећаја који стварају самообману и заслепљеност, умртвљујући вечном смрћу. Наше ослобађање постиже се светом Истином [68]. Наше ослобађање и очишћење постиже се уздржањем од претеривања у храни и пићу, бдењем, стајањем на молитви и преклањањем колена, обуздавањем неопрезних и љубопитљивих погледа, додира, обуздавањем слуха и других телесних чула кроз која грех улази у душу, кроз која прља и тело и душу. Наше ослобађање и очишћење постиже се Речју Божијом [69]. Нахранимо се читањем речи Божије, оживимо је у себи, учинимо делотворном реч Божију деловањем по вољи Господњој и завештању Његовом, које нам објављује реч Божија. Нека се у нашем сећању, кроз благочестиво размишљање и сазирање, често обнављају страдања Спаситеља нашег, Његова смрт на крсту којом смо искупљени од вечне смрти, и Његов земаљски живот, тај постојани израз смирења и љубави, који је протекао у лишавањима и свакојаким невољама. Донесимо чврсту одлуку да наше краткотрајно земаљско странствовање проведемо благоразумно и богоугодно. Проведимо га припремајући се за вечност, припремајући се за суд Божији. За то је неопходно пажљиво надгледање себе, пажљиво управљање себе према учењу Јеванђеља, пажљиво исправљање пропуста и скретања покајањем. Страшно је - ликовање синова овога света, њихова непрекидна расејаност, велика брига око пропадљивог, њихова опијеност обманом сујетног света. Такво је стање - разлог погибељи. Вечна смрт већ је разјапила мрачну, адску чељуст на своје добровољне жртве, спремна да их првом приликом прождере и прогута по допуштењу Божијем, када мине Божије дуготрпљење које ишчекује покајање грешника, приликом одлучног одступања Бога од непокајаних грешника. Треба да страхујеш од пада у тако страшно стање! Устремимо благовремено, у времену, све наше силе ка Богу нашем, како би нас Он усвојио за вечност, и како бисмо у том усвајању пронашли своје спасење и блаженство, и у времену и у вечности. Уз такав живот, када он буде постојан и тиме докаже нашу верност Богу, осењује нас благодат Божија, утврђује наш колебљиви подвиг, мења га и препорађа, дарује нам нови подвиг, силан, духовни, небески: тим подвигом уводи нас у брзо и обилно духовно напредовање. И приликом сопственог подвига - а човековом сопственом подвигу садејствује благодат, но која се не показује - слуга Божији, мада се још бори са страстима, већ се достојно причешћује телом и крвљу Христовом, кад се њима причешћује у скрушености духа и уз потпуну свест о својој недостојности. Тело и крв Христова садејствују његовом подвигу, подвигу мученичком: они га очишћују и [поучно, нап. прир.] кажњавају по своме милосрдном, божанском суду, спаљујући и истребљујући у њему оне прљавштине које он сам по себи не може ни да види ни да уништи. Након што подвижник буде осењен благодаћу тело и крв Христова га оживљавају и подстичу у њему нове, до тада потпуно непознате, духовне, узвишене мисли и осећања, откривају му Божанске тајне, извршавају дејства Духа Светога, пружају смирење, које се по својој дубини и чудесном спокоју не може поредити са смиравањем и понижењем које пружају страдања под теретом страсти и палих духова. Ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме [70]. Господ је - Дух, и човека, који се прибија уз Господа, Господ сједињује са Собом, чини га духом, без обзира на то што човек остаје у телу; такав човек постаје духован, позајмљујући духовна својства од Духа Господњег, при чему се од њега одвајају и отпадају, као краста са зарасле ране, својства слична животињским, којима га је заразио његов пад. Живот према јеванђелским заповестима и молитва у скрушености духа уводе у јединство са Господом; ово јединство постиже се божанском благодаћу и причешћем свесветим божанственим телом и крвљу Христовом.

Бог је Свој изабрани народ, Израиљце, хранио манном која је пала с неба, док је овај народ путовао пустињом из Египта у Обећану Земљу: Кишу манне посла им да једу - говори Свето Писмо - и хлеб небески даде им; хлеб анђелски једе човек [71]. Овај хлеб представљао је праслику Христа, Који Својом речју [72], Својим телом и крвљу храни хришћане што лутају у долини изгнанства, путујући и узлазећи у вишњу отаџбину, уз најразличитије и многобројне препреке, страдања и невоље. Египат означава стање нашег пада, стање потчињености греху и палим духовима. Излазак из Египта представља одбацивање греховног живота, примање вере у Христа, почетак живота према заповестима Христовим. Обећана земља је - небо; ход кроз пустињу је - земаљски живот; хлеб небески је - Христос. Хлеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свету [73]. Оци ваши - говори Христос новом Израиљу о старом Израиљу - једоше манну у пустињи, и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре [74] вечном смрћу ни током земаљског живота, нити по разлучењу душе од тела приликом телесне смрт. Амин.

Преузето из књиге Аскетске проповеди, Образ Светачки, 2017.

Превод са руског: Младен Станковић

НАПОМЕНЕ

[1] Пс. 103,15.

[2] Преподобни Варсануфије Велики, одговор 41. Преподобни Касијан, Разговори, IX, гл. 21.

[3] Јн. 6,58,48.

[4] Јн. 6,51-56

[5] Јн. 6,60,66.

[6] Јн. 6,63.

[7] Јн. 6,53.

[8] Пост. 2,23.

[9] Јов 31,31.

[10] Поука 46. у беседама на јеванђелисту Јована.

[11] Свети Исак Сиријски, Слово 68.

[12] Тачно изложење вере православне светог Јована Дамаскина, књ. IV, гл. 13.

[13] Позајмљено из Тачног изложења вере православне, књ. IV, гл. 13.

[14] Јн. 3,6.

[15] Јн. 1,12-13.

[16] Мт. 19,28; Тит 3,5.

[17] Тачно изложење вере православне, кн>. IV, гл. 13.

[18] Јн. 6,56-57.

[19] Свети Јован Златоуст, Поука 45. у беседи на јеванђелисту Јована.

[20] Лев. 17,11.

[21] Мт. 26,27-28.

[22] Мт. 11,29.

[23] Лествица, Поука 25. Овде су последње речи светог Јована Лествичника донекле допуњене аскетским објашњењем.

[24] Пс. 22,5. Чита се пре молитава пред причешће.

[25] Алфавитни Патерик.

[26] Пс. 53,9.

[27] Пс. 22,5-6.

[28] Таква мисао постоји код светог Јована Дамаскина.

[29] Позивајући се на свете Калиста и Игњатија Ксантопула.

[30] Јн. 6,27.

[31] Јн. 6,32-33.

[32] Јн. 6,48.

[33] Јн. 6,51.

[34] Јн. 6,55.

[35] Јн. 6,53.

[36] Нова Таблица. Одељак: Свети дарови се приносе према заповести.

[37] Посланица 90. благородној Кесарији, књ. 3.

[38] Јевр. 4,12.

[39] Тачно изложење вере православне.

[40] 1 Κορ. 11,29.

[41] 1 Κορ. 11,28.

[42] Лк. 18,14.

[43] Јн.6,51.

[44] 1 Κορ. 11,29.

[45] 1 Κορ. 11,31.

[46] 1Κορ. 11,32.

[47] 1 Κορ. 11,30.

[48] Тачно изложење вере православне светог Јована Дамаскина.

[49] Свети Јован Златоуст, Поука 46. у беседама на Јована. Тачно изложење вере православне.

[50] 1 Κορ. 11,27.

[51] Јевр. 10,28-29.

[52] 1 Κορ. 11,28.

[53] Ο духовном закону, гл. 118.

[54] Гал. 6,7-8.

[55] Евхаристија - српски „благодарење". Света Тајна је тако названа зато што се обавља уз мноштво благодарења Богу.

[56] 1 Κορ. 11,24.

[57] Божанствена Литургија Василија Великог.

[58] Позајмљено из Тачног изложења вере православне светог Јована Дамаскина

[59] Тачно изложење вере православне.

[60] Служебник.

[61] Служебник. Ис. 53,7.

[62] Литургија Василија Великог. Тачно изложење вере православне светог Јована Дамаскина, књ. IV. гл. 13.

[63] Рим. 12,1.

[64] 1 Κορ.6,13.

[65] 1 Κορ.6,15.

[66] 2.Кор. 6,16.

[67] 1. Сол. 4,4.

[68] Јн. 8,32.

[69] 1 Κορ. 11,29.

[70] 1 Κορ.6,17.

[71] Пс. 77,24-25.

[72] Мт. 4,4.

[73] Јн. 6,33.

[74] Јн. 6,49-50.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 мај 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 6 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.