- Извод из Православног тумачења Новог Завета -

 (Јн 18:12-23; Мт 26:57-60; Мк 14:53-65; Лк 22:54,63-65)

Ухвативши Господа Исуса, непријатељи су Га повели свезаног (ово спомиње само свети Јован) у дом у коме су живели првосвештеници. Допуњујући оно што саопштавају прва тројица јеванђелиста, свети Јован једини каже да су Господа довели најпре код Ане, који Га је испитао и затим послао Кајафи.

Свети Јован одмах појашњава зашто су Господа прво одвели код Ане, а не код Кајафе, који је те године био главни првосвештеник - јер Ана (или Анан, како га зове Јосиф Флавије), беше таст Кајафи. Они који су ухватили Господа, мислили су да тиме укажу посебну пажњу и почаст угледном рођаку главног првосвештеника, а осим тога, стари лисац Ана уживао је велико поштовање у својој средини. Ипак, треба претпоставити да је Ана и након смене са дужности првосвештеника остао да живи у првосвештеничком дому, тим пре што је нови првосвештеник Кајафа био његов блиски рођак, тако да су станови Ане и Кајафе имали заједничко двориште, иако су се налазили у различитим деловима великог првосвештеничког дома.

Допуњавајући повести првих јеванђелиста, свети Јован каже да је за Исусом ишао не само Петар, ο чијем одрицању причају сва четворица јеванђелиста, него и други ученик, несумњиво он сам. Свети Јован беше познат првосвештенику, коме тачно и зашто, није познато: по предању - по своме риболову. Зато је ушао са Исусом у двориште првосвештеника, а затим је вратарки рекао да уведе унутра и Петра. И ту је, према светом Јовану, дошло до првог Петровог одрицања. У време док је Ана испитивао Господа, Петар је стајао покрај ватре наложене у дворишту и грејао се.

Лукави Ана, не оптужујући Христа ни за шта, почео је да Га испитује само ο томе чему је Он учио и ко су били Његови ученици. Овим је намерно дао опасан тон читавом даљем току ствари, изазвавши подозрење према Исусу као према вођи некакве тајне завере, са тајним учењем и тајним циљевима. Али Господ је разобличио ово његово лукавство: Ја говорих јавно свету: Ја свагда учих у синагоги и у храму... и ништа у тајности не говорих. Господ је предложио да, као доказ за ову тврдњу, испитају сведоке који су слушали шта Он говори. Без обзира на то што у оваквом одговору није било ничег увредљивог за првосвештеника, један од слугу, вероватно у жељи да угоди првосвештенику, удари Исусу шамар и рече: Зар тако одговараш првосвештенику? Да је Исус ово ћутке поднео, неко би могао да помисли како Он овај шамар који Му је ударен сматра за оправдан, а претерано ревносни слуга би се још више погордио због таквог прећутног одобравања његовог поступка. Стога је Господ, да би пресекао зло у самом зачетку и уразумио слугу, приговорио: Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? - то јест, ако можеш да докажеш да Сам учио народ било чему што је лоше, онда Ме оптужи за то, и докажи, а не да удараш без икаквог основа.

Даље свети Јован каже да је Ана Исуса свезаног послао првосвештенику Кајафи (ст.24). Господа су вероватно само спровели кроз унутрашње двориште исте куће, где је била запаљена ватра покрај које је стајао Петар и грејао се. Ту се он још једном одрекао Господа. Ο ономе што се догађало код Кајафе детаљно причају прва двојица јеванђелиста, свети Матеј и свети Марко. Код Кајафе су се сабрали сви првосвештеници, старешине и књижевници - једном речју, готово читав Синедрион. Без обзира на дубоку ноћ, сви су они журили да што пре сакупе сведочанства против Исуса, како би припремили све што је неопходно за јутарње заседање Синедриона, на коме би могли званично да Му изрекну смртну казну. Зато су почели да траже лажне сведоке, који би могли да оптуже Исуса за било какво злочиначко дело, и не нађоше. На крају су дошла два лажна сведока, јер је закон тражио управо двојицу за осуду окривљеног, не мање (Број 35:30: Понз 17:6). Они су указали на речи које је Господ изговорио у Јерусалиму, приликом првог истеривања трговаца из храма, при чему су те речи злонамерно преиначили и дали им другачији смисао. Господ је тада говорио: Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи (Јн 2:19), а није рекао: могу развалити храм Божији. Он је рекао: За три дана ћу га подићи - "пробудити", грчки "егеро", а не: за три дана ћу га саградити, што се изражава сасвим другом грчком речју - "икодомисо". Јер Он је тада говорио ο храму Тела Свога, а лажни сведоци су те Његове речи представили као некакво хвалисање, у коме заправо такође није било ничег злочиначког, зато свети Марко и каже да ни ово сведочанство није било довољно (Мк 14:59). Исус је на све ово ћутао, јер није било потребе да одговара на тако бесмислене и нелогичне оптужбе (други сведок је, према светом Марку, говорио нешто другачије). Ово је наљутило Кајафу, па је решио да изнуди од Господа такво признање, које би пружило повод да буде осуђен на смрт као богохулник.

Према судским обичајима оног времена, обратио се Господу са одлучујућим питањем: Заклињем Те Живим Богом да нам кажеш јеси ли Ти Христос, Син Божији? Заклињем Те - то је била уобичајена формула заклињања када је суд тражио да оптужени неизоставно одговори на питање тужилаца, и оптужени је одговарао само истину, призивајући Бога за сведока. На овако директно постављено питање, па још и под заклетвом, Господ није могао да не одговори, тим пре што сада више није имао никакве потребе да скрива Своје месијанско Божанско достојанство, него напротив, требало је да га посведочи. Он дакле одговара: Ти каза, то јест: "Да, тако је: Ја Сам Христос"; и додаје: Од сада ћете видети Сина Човечијега где седи с десне стране Силе и долази на облацима небеским. Ово је свакако указивање на речи Псалма (Пс 109:1), у коме се Месија представља како седи с десне стране Бога, а такође и на пророштво Данилово (Дан 7:13-14) ο Месији као ο "Сину Човечијем", Који долази на облацима небеским. Овим је Господ хтео да каже како ће ускоро све Његове безбожне судије видети пројаву Његове Божанске силе као Сина Божијег, кроз многа знамења и чудеса. Тад првосвештеник раздре хаљине своје Говорећи: Хули на Бога! - цепање одеће је код Јудејаца представљало уобичајени израз туге и жалости. Првосвештенику је било забрањено да цепа своју одећу (Лев 10:6; 21:10), па је тако Кајафа цепањем својих хаљина хтео да изрази нарочити бол, који га је чак натерао да заборави ову забрану. Наравно, ово је било само лицемерје са његове стране, како би признање Господа прогласио за богохуљење. Шта мислите? - пита Кајафа присутне и добија жељени одговор: Заслужио је смрт! Као већ осуђеног злочинца Христа су почели да грде и вређају: пљували су Му у лице као знак крајњег презира и понижења, шамарали су Га, ударали по глави и исмевали, питајући: Прореци нам, Христе, ко Те удари? - то јест, "ако си свезнајући Месија, назови по имену онога ко Те удара, иако га не видиш или не познајеш". Ово показује да је читаво суђење било само груба фарса, иза које се крила крвожедна зверска злоба. То нису биле судије, већ звери које нису умеле да сакрију свој бес.

Преузето из књиге Архиеп. Аверкије (Таушев): Православно тумачење Новог Завета, Образ светачки, 2006.

Превод са руског: Младен Станковић