БЕСЕДА У ВЕЛИКИ ПЕТАК НА ВЕЧЕРЊУ

И сав народ који се беше скупио да гледа овај призор,
кад виде шта би, врати се бијући се у прса [1].

Какав је то био призор, који је посматраче доводио у потпуну недоумицу? Какав је то био призор, пред којим је мук запечатио уста посматрача и уједно потресао њихове душе? Долазили су да виде како би удовољили знатижељи, а одлазили су бијући се у прса и односећи са собом страшну збуњеност... Какав је то био призор?

Тај призор нису гледали само људи; са ужасом и најдубљом побожношћу посматрали су га и сви Анђели Божији; небески предмети нису више привлачили њихову пажњу; погледи су им били приковани за призор који се открио на земљи. Сунце је угледало оно што још није видело и, не издржавши то што види, сакрило је своје зраке, као што човек заклања очи пред каквим неподношљивим призором: оно се оденуло у дубоки мрак, изражавајући мраком тугу, толико горку, као што је горка смрт. Земља се поколебала и затресла под догађајем који се збио на њој. Старозаветна Црква раздерала је своју велелепну завесу, као што се у великој и неизбежној несрећи цепа и не штеди најдрагоценија одећа. Сав народ који се беше скупио да гледа овај призор, кад виде шта би, врати се бијући се у прса... Какав је то био призор?

То је био призор који ми сада сазиремо у успоменама на служби у Цркви, у свештеном Изображењу које видимо пред нама. Тај призор био је Син Божији, Који је сишао са небеса, очовечио се ради спасења рода људскога, био изложен поругама и убијен од људи.

Какво осећање, ако не осећање ужаса, треба у потпуности да обузме срце пред таквим призором? Какво стање, ако не стање потпуне недоумице, треба да постане стање ума? Која се реч може изговорити пред таквим призором? Неће ли свака људска реч замрети у устима пре но што из њих изађе? Сав народ који се беше скупио да гледа овај призор, кад виде шта би, врати се бијући се у прса.

Они који су долазили да виде Спаситеља како виси на крсном дрвету попут зрелог и руменог плода, долазили су с помислима љубопитљивости, из надувене и лажне умишљености, а враћали су се ударајући се у груди, у недоумици и ужасу. Вера је ћутала у њима. Обратило им се помрачено сунце, обратила им се земља која је задрхтала, обратило им се камење што се уз тресак распадало и подизало над гробовима мртваца који су изненада оживели смрћу Спаситеља. Они који су претходно били сујетно радознали, сад су се враћали ужаснути; ужаснути не због почињеног богоубиства - ужаснути због страшног призора и гласа задрхтале безосећајне природе која је изразила своје БОГОПОЗНАЊЕ пред људским родом који Га није препознао. Враћали су се бијући се у прса, у страху за себе, за своје тело и крв, јер је ради угађања њима проливена крв и измучено тело Богочовека.

У време док су се Јудеји - који су почивали на Закону и хвалили се свеобухватним и тачним познавањем Закона - налазили у недоумици видећи догађај који су прорекли Закон и пророци, гледајући добровољну Жртву којој су били несвесни жречеви; у време док су Јудеји, враћајући се, били у недоумици, узнемирени опасним и мрачним предосећањем сопствене несреће - пред крстом и Жртвом стајао је незнабожац, капетан. Стајао је непомично. Он није могао да се удаљи јер је био на челу страже која је чувала Жртву. Та срећна немогућност била му је дата зато што се у његовом срцу тајила вера која је Срцезналцу била позната. Када је природа објавила исповедање Бога, капетан је одговорио на њен тајанствени глас - на тајанствену исповест природе, одговорио је јавном исповешћу, пред народом. Заиста овај беше Син Божији [2] - рекао је о кажњенику, о странцу који је висио пред његовим очима, препознавши у Њему Бога.

Јудеји, који су се дичили познавањем слова Закона и својом спољашњом обредном праведношћу, нашли су се у недоумици пред распетим на дрвету Сином Човечијим и Сином Божијим.

С једне стране, поражавала су их знамења - земљотрес, цепање црквене завесе, дубоки мрак који је наступио у сред дана; али с друге стране били су заслепљени и разјарени телесним разумом и гордом самообманом, који су им Месију представљали у сјају земаљске славе, као богатог цара, као освајача васељене на челу многобројне војске, окруженог раскошно одевеним дворанима. За то време војник незнабожац исповедао је кажњеног луталицу као Бога; за то време Њега је као Бога исповедао и злочинац разбојник. Сиђи с крста! - подсмешљиво су Богочовеку говорили заслепљени јудејски првосвештеници и књижевници, не схватајући какву су свесвету Жртву, какву свесвету и свемоћну Паљеницу принели Богу: Сиђи с крста, па ћемо веровати [3]. За то време груби и неуки разбојник признао Га је као Бога, као Онога који је узашао на крст по Својој божанској праведности, а не због Свога греха. Телесним очима он је видео беспомоћног сиромаха, обнаженог, распетог близу себе, подвргнутог истој судбини, осуђеног од стране духовне и грађанске власти, измученог и кажњеног, и још увек мученог и кажњаваног свакојаким испољавањима мржње; но, очима смиреног срца видео је Бога. Силни, славни, мудри и праведни у свету обасипали су Бога поругама и подсмесима - разбојник му се обратио благовременом и успешном молитвом: Сети ме се, Господе, кад дођеш у царству Своме [4].

Поред крста, и на њему распетог Господа, стајала је Свагдадјева Богомати. Испуњавало се пророштво светог старца Симеона - Њено срце било је прободено тугом као мачем [5]. Но, Она је знала да се на крсту извршава искупљење рода људског; Она је знала да је њен Син, Син Божији, благоизволео да се попне на крст и принесе Себе као жртву помирења за одбачени људски род; Она је знала да ће Господ, извршивши смрћу искупљење људи, васкрснути и са Собом саваскрснути људски род; Она је то знала - и молитвено је ћутала. Занемела је пред узвишеношћу догађаја; занемела је од преизобиља туге; занемела је пред извршавањем воље Божије, против чијих одлука нема гласа.

Поред крста стајао је љубљени ученик Господњи. Он је посматрао висину крста и у недокучивој љубави добровољне Жртве сазирао је Божанску Љубав. Божанска љубав је источник богословља. Она је - дар Духа Светога; и богословље је - дар Духа Светога [6]. Она је апостолима открила тајанствено значење искупљења. Јер нас љубав Христова обузима - богословствује ученик и посланик Христов - па овако мислимо: да ако један за све умре, то сви умреше [7]. По бесконачној љубави коју Господ има према људском роду, и коју је кадар да има једино Он, на крсту је у лицу Господа пострадао и умро читав људски род. А ако је људски род пострадао у Њему, онда се у Њему и оправдао; ако је умро у Њему, онда је и оживео с Њим. Смрт Господња постала је извор живота.

С крста се неочекивано зачуо глас распетог Господа Који се обратио Приснодјеви: Жено, ето ти сина, а потом љубљеном ученику: Ево ти мајке [8]. Уништавајући на крсном дрвету грех праотаца, који су они починили покрај рајског дрвета, рађајући људски род за нови живот Својом животворном смрћу, Господ постаје Родоначелник људског рода и показује Своју Мајку по људској природи као мајку Свога ученика и свих ученика Својих - читавог рода хришћанског. Старога Адама замењује Нови Адам, а палу Еву - непорочна Марија. Преступом једнога - рекао је апостол - помреше многи; много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човека Исуса Христа изобилно изли на многе [9]. Посредством Господа нашег Исуса Христа на људски род су се излила безбројна и неизрецива доброчинства: извршено је не само искупљење људи, него и њихово усиновљење од стране Бога.

Пошто смо се озарили виђењем великог догађаја, вратимо се, љубљена браћо, у наше домове, и понесимо са собом дубока, спасоносна размишљања, рањавајући тим размишљањима наша срца. Ми смо се сећали, ми смо живо гледали дело љубави Божије, дело које превазилази речи и недостижно је разуму. На ову љубав мученици су се одазвали потоцима своје крви, коју су пролили као воду; на ову љубав одазвали су се преподобни умртвљивањем тела са страстима и жељама [10]; на ову љубав одазвали су се многи грешници потоцима суза, уздасима срца, исповедањем својих сагрешења, да би из ње поцрпли исцељење за своје душе; на ову љубав одазвали су се многи притиснути невољама и болестима, и та је љубав ублажила њихове патње божанском утехом. Одазовимо се и ми на љубав Господа нашег према нама, саосећањем са Његовом љубављу и животом по Његовим свесветим заповестима. Такво знамење љубави Он захтева од нас и само такво знамење љубави од нас прима. Ако Ме ко љуби - казао је - реч Моју држаће: ко Ме не љуби, речи Моје не држи [11]. Ако се на љубав Господа према нама не одазовемо љубављу према Њему, није ли онда узалуд крв Богочовека проливена за нас? Зар је узалуд за нас измучено Његово свесвето Тело? Зар је узалуд на крсни жртвеник положена и заклана велика Жртва? Свемоћно је њено заступништво за наше спасење, свемоћна је и њена туга за онима који је пренебрегавају. Глас крви праведног Авеља подигао се са земље на небо и стао пред Бога с оптужбом против онога који је ту крв пролио: глас велике Жртве разлеже се сред самог неба, на самом престолу Божанства, на коме седи велика Жртва. Глас жалости њезине уједно је и одлука Божија која изриче вечну казну непријатељима, онима што презиру Реч Божију. Каква је корист у крви Мојој, кад будем сишао у трулеж? [12] - објављује свесвета Жртва, оптужујући хришћане које је искупила, хришћане који су цену Њену примили у себе, и заједно са собом одбацили је у греховни смрад. Овај ужасни преступ чини свако ко узима удове Христове, своју душу и тело, које је Христос искупио и који припадају Христу, и од њих начини удове блуднице [13] сједињујући се на најразличитије начине са грехом. Не знате ли - вели апостол - да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог [14]. Амин.

Преузето из књиге Аскетске проповеди, Образ Светачки, 2017.

Превод са руског: Младен Станковић

НАПОМЕНЕ

[1] Лк. 23,48.

[2] Мт. 27,54.

[3] Мк. 15,30,32.

[4] Лк. 23,42.

[5] Α и теби самој пробошће мач душу - рекао је свети Богопримац пресветој Дјеви (Лк. 2,35).

[6] Рим. 5,5.

[7] 2 Кор. 5,14.

[8] Јн. 19,26-27.

[9] Рим. 5,15.

[10] Гал. 5,24.

[11] Јн. 14,23,24.

[12] Пс. 29,10.

[13] 1 Κοр. 6,15.

[14] 1 Κοр. 3,16-17.