„Посвећење ђаконисе“ Анжелике Молен у Александријској Патријаршији – велики корак ка прихватању женског свештенства

Као што знате, Александријски архиепископ се зове папа и «ХIII апостол»  апостол. По мом мишљењу, назив «ХIII апостол» је могао бити изостављен, јер је у православној свести 13. апостол Јуда, изнесен изван оквира дванаесторице апостола својим безбожним грехом.

Али отац може бити преименован у мајку због недавних поступака Александријске патријаршије.

Био сам шокиран када сам сазнао да мој познаник из 90-их, архимандрит Серафим (Кикотис), који је тих година постао митрополит, човек кога се сећам као живог православца, сада „хиротонише за ђаконицу“ жену Ангелику Молен.

Постојала је и још увек траје полемика у вези са „институтом ђакониса“. Питање: да ли су жене хиротонисане или једноставно уздигнуте као чтеци? Савремена црквена наука, посебно дела мог дубоко поштованог оца Михаила Желтова, јасно говоре да је ђакониса била очигледно неједнака са ђаконом. Ђакониса није вршила литургијске функције ђакона, није изговарала јектеније, није причешћивала, за разлику од ђакона. Улога ђаконисе се сводила на добротворно служење и на помоћ женама на Крштењу (због полних разлика, свештенику би било тешко да обавља одређене радње).

Како је све почело у Англиканској цркви? Мој ученик отац Артемије Кокош је већ написао и, надам се, ускоро ће одбранити дисертацију у којој приказује генезу англиканског свештенства, тачније лажног свештенства. Отац Артемије је приметио да је Англиканска црква, која је почетком 20. века. сматрана за једну од хетеродоксних цркава најближих Православљу, брзо је променила своју доктрину и одступила од апостолског предања. Први критични корак у том правцу био је пријем жена у чин ђакона.

Све је почело ђаконијом – генијалним оживљавањем „института ђакониса“. Тада су ђаконисе родиле жене презвитерке, а оне су, пак, рађале епископе, па је сходно томе израсло и тзв. женско свештенство.

Следећи корак био је хомосексуални „брак“. Надам се да протестантизам неће сићи ​​у људске жртве и ритуални канибализам. Иако се могу позивати на историјске примере – уосталом, то је учињено у Светој земљи. Заиста, од кога? пагански Ханаанци. Али то није много важно за наше владаре света.

Тужно је и застрашујуће да се све ово сели у Православну Цркву. И та иста Александријска Патријаршија, која се 2009. године оштро изјаснила против оживљавања „института ђакониса“, сада је не само локомотива, већ на ђаконисе преноси и оне функције о којима у древној Цркви није било ни трага. Надам се да је ово последњи корак у њиховом отпадништву и да неће ићи даље. Али чињеница да то себи дозвољавају је застрашујући знак. Не дај Боже ако следе англиканску цркву – поновиће сва своја безакоња, додајући им и сопствена безакоња.

Као што знате, канонски греси увек доводе до најтежих преступа против вере и морала. Почело је са признањем ПЦУ, наставља се са ђаконисама, али чиме ће се завршити? Од свег срца желимо нашој изгубљеној александријској браћи да не склизну у провалију.

На основу резултата интервјуа са афричким оцима који студирају или служе у Богословији Николо-Угрешкој, рекли су да су изузетно огорчени због „посвећења” Молен. Схватили су да су направили апсолутно исправан избор преласком у Московску патријаршију. Заиста, за сада је, хвала Богу, Патријаршија патријаршија. А ако Александријска патријаршија жели да постане матријархат, онда је, како кажу, застава у њиховим рукама. Питање је само: куда ће залутати са овом заставом, у које дубине подземља?

Сваки нормалан човек који се у животу сусреће са неопаганизмом заснованим на матријархату, савршено добро разуме нашу драгу афричку браћу и сараднике.

Протођакон Владимир Василик, доктор историјских наука, кандидат филолошких наука, кандидат богословља, професор, члан Синодалне литургијске комисије

Превод: "Борба за веру"

Извор: "Руска народна линија"