За нас је изузетно важно да схватимо да пакао и рај нису негде другде и некада тамо, већ већ овде и сада; да су вечно загробно рајско блаженство и паклене муке природни плодови и логичне последице нашег земаљског живота: наших намера, мисли, одлука, речи и дела, наших осећања, воље, ума, нашег односа према Богу и ближњем.

Сваки човек својом вољом, речју и делом сеје у себи или пакао, или рај, или живот, или смрт. Сва одговорност за то што је човек сам својим гресима створио своје безбожно, болно стање и завршио у паклу, а не у рају, сноси само он сам.

Паклено стање је стање хладне, празне таме, испуњено само мукама савести, свешћу о бесмислено и мрско проживљеном животу, с једне стране, и неутаживом жеђом за задовољством, која се више не може задовољити, с друге стране; као и застрашујући страх од бескрајне вечности страдања.

За такав пакао нема потребе за телесним мукама. Он је тако страшан и ужасан. Штавише, он је у потпуности творевина „људских руку“, свеукупност његових свесних и вољних тежњи, веровања, говора и акција усмерених против Бога и његових ближњих. Он апсолутно нема никога да криви осим себе.