Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

ПРЕ СЛОБОДЕ...

Нисмо тада покушавали да спасавамо своје животе - живота само ради, јер смо се у прошлости научили вазда спремни за смрт да будемо.

Нисмо помишљали шта ћемо и да ли ћемо икада ишта имати, чак ни кров над главом, јер смо иза себе остављали оно што је најдраже и најскупоценије: отаџбину и породице.

Постојала је само једна идеја водиља, само један сан и једна жеља: да наставимо борбу до часа ослобођења поробљене отаџбине. Чак и данас, када многи од нас мање личе на борце, а више на печалбаре, када су основна мисао и једини смисао нашег странствовања за моменат уткани у безбројна влакна личних интереса и свакодневних брига, та мисао је жива и тај смисао је неизмењив. Наша чежња, ма и ублажена, наша љубав, ма и разводњена, наша обавеза према отаxбини је она иста која нас је у странствовање одвела. Плам се, можда, код многих у тихо тињање претворио, али искра је ту...

Међутим, остаје једна преважна чињеница које морамо вазда бити свесни ако истинску слободу отаџбини желимо: не можемо никоме истинску слободу донети док сами себе не ослободимо!

Потребно је најпре да се гњева и мржње ослободимо како бисмо моћ сагледања стварности добили и стварног непријатеља препознали и победили.

Да се ослободимо грехова прошлости великих и малих.

Да се ослободимо братске неслоге, која је главна снага оних који нам отаџбину у оковима држе.

Да се ослободимо и уско-партијских и ситно-људских схватања и да све подредимо једном превасходном интересу: добру отаџбине наше..

Да у брату тражимо најпре брата и у човеку човека.

Да човека не судимо само по партији којој припада, већ и по квалитетима које поседује.

Да научимо стварни смисао и суштину демократије, на коју се често позивамо, па да не захтевамо, у име демократије, да свако мора да мисли као ми.

Да престанемо једни друге блатити.

Да се мање у јуначка прса лупамо, а чешће у смирености своје недостатке  исправљамо.

Да ређе шаку у претећу песницу стежемо, а чешће је братски брату пружамо.

Да мање друге а строжије себе судимо.

Да један другог за опроштај молимо и, искрено, братски један другом праштамо.

Да се отресемо болесних амбиција и жеље за господарењем, а да се учимо истински народу своме служити.

Да се ослободимо бесплодног надмудривања, а да се истинској мудрости и братском договарању научимо.

Да одбацимо бескрајна  пребацивања и оптуживања, како бисмо се у чвршће борбене редове збили.

Да не мислимо о освети и разарању, јер доста је разореног, премного ојађеног.

Да се мање на заслуге позивамо, а више на дужности мислимо.

Да будемо градиоци, истински јунаци и прави људи, јер то је оно што је Отаџбини најпотребније.

Тек тада, истински ослобођени, можемо борбу за ослобођење Отаџбине са успехом водити и стварну јој слободу донети.

Колумбус, Охајо                                                                  

СРБИЈИ

И сада кад на крсту разапета

Злобом и мржњом исконских душмана

Знаш  да те свако ружи и клевета,

Ти си за мене земља обећана.

И сада кад си подсмех целог света,

Када душмани кажу да си клета,

Кад им и само твоје име смета,

Ти си за мене и чиста и света.

И сада кад си од свих остављена,

чак и од својих бивших пријатеља,

И без кривице од њих понижена,

Ти си још увек земља светитеља.

Твоја Голгота неће бити вечна!

Не клекни никад пред врагом охолим!

И сада кад си јадна и несрећна,

Ја те, Србијо, неизмерно волим!

Барбертон, Охајо

1993