|
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић ПРЕ СЛОБОДЕ... Када смо ми, Срби разбацани по свету, напуштали тло своје Отаџбине, водила нас је једна мисао и једна жеља: да јој се вратимо са слободом.
Нисмо тада покушавали да спасавамо своје животе - живота само ради, јер смо се у прошлости научили вазда спремни за смрт да будемо. Нисмо помишљали шта ћемо и да ли ћемо икада ишта имати, чак ни кров над главом, јер смо иза себе остављали оно што је најдраже и најскупоценије: отаџбину и породице. Постојала је само једна идеја водиља, само један сан и једна жеља: да наставимо борбу до часа ослобођења поробљене отаџбине. Чак и данас, када многи од нас мање личе на борце, а више на печалбаре, када су основна мисао и једини смисао нашег странствовања за моменат уткани у безбројна влакна личних интереса и свакодневних брига, та мисао је жива и тај смисао је неизмењив. Наша чежња, ма и ублажена, наша љубав, ма и разводњена, наша обавеза према отаxбини је она иста која нас је у странствовање одвела. Плам се, можда, код многих у тихо тињање претворио, али искра је ту... Међутим, остаје једна преважна чињеница које морамо вазда бити свесни ако истинску слободу отаџбини желимо: не можемо никоме истинску слободу донети док сами себе не ослободимо! Потребно је најпре да се гњева и мржње ослободимо како бисмо моћ сагледања стварности добили и стварног непријатеља препознали и победили. Да се ослободимо грехова прошлости великих и малих. Да се ослободимо братске неслоге, која је главна снага оних који нам отаџбину у оковима држе. Да се ослободимо и уско-партијских и ситно-људских схватања и да све подредимо једном превасходном интересу: добру отаџбине наше.. Да у брату тражимо најпре брата и у човеку човека. Да човека не судимо само по партији којој припада, већ и по квалитетима које поседује. Да научимо стварни смисао и суштину демократије, на коју се често позивамо, па да не захтевамо, у име демократије, да свако мора да мисли као ми. Да престанемо једни друге блатити. Да се мање у јуначка прса лупамо, а чешће у смирености своје недостатке исправљамо. Да ређе шаку у претећу песницу стежемо, а чешће је братски брату пружамо. Да мање друге а строжије себе судимо. Да један другог за опроштај молимо и, искрено, братски један другом праштамо. Да се отресемо болесних амбиција и жеље за господарењем, а да се учимо истински народу своме служити. Да се ослободимо бесплодног надмудривања, а да се истинској мудрости и братском договарању научимо. Да одбацимо бескрајна пребацивања и оптуживања, како бисмо се у чвршће борбене редове збили. Да не мислимо о освети и разарању, јер доста је разореног, премного ојађеног. Да се мање на заслуге позивамо, а више на дужности мислимо. Да будемо градиоци, истински јунаци и прави људи, јер то је оно што је Отаџбини најпотребније. Тек тада, истински ослобођени, можемо борбу за ослобођење Отаџбине са успехом водити и стварну јој слободу донети. Колумбус, Охајо СРБИЈИ
И сада кад на крсту разапета Злобом и мржњом исконских душмана Знаш да те свако ружи и клевета, Ти си за мене земља обећана. И сада кад си подсмех целог света, Када душмани кажу да си клета, Кад им и само твоје име смета, Ти си за мене и чиста и света. И сада кад си од свих остављена, чак и од својих бивших пријатеља, И без кривице од њих понижена, Ти си још увек земља светитеља. Твоја Голгота неће бити вечна! Не клекни никад пред врагом охолим! И сада кад си јадна и несрећна, Ја те, Србијо, неизмерно волим! Барбертон, Охајо 1993
|
