„Јуче сам био у једном селу, на терену. Знаш шта истражујем, али увек се чује и нека ненадана прича.

Комунисти су у државну номенклатуру уврстили много примитивног и сировог света. Свако село имало је по неколико сурових и задртих типова који су грубо спроводили државну власт и уживали у насиљу. Нису били способни за неку узвишенију потврду своје личности. Све то знамо, и много пута је описано.

Али, постоји један догађај из села које сам посетио, потврђен од више казивача, што говори о његовој истинитости и важности таквих прича за село, колективно памћење и васпитање будућих нараштаја.

После Другог светског рата у село се вратио један њихов земљак из заробљеништва у Немачкој. Брзо је приступио комунистима и постао је сурови извршитељ налога новог режима, укључујући и узима стоке и хране – „принудни откуп”.

Тако је једној четничкој породици узимао свиње. „Реакцију” је свакако требало казнити, ту није било дилеме. Нудили су му доброг угојеног вепра за „откуп”, али он је желео што више да их оштети, онако сељачки, па је отео супрасну крмачу. Несретна животиња прасила се док ју је водио, а он, крвник, шутирао је прасиће у канал када су испадали из мајке по путу.

Дуго је живео, онако тупав и бандоглав, као право оличење непроменљиве власти. А догађај са крмачом сви су запамтили и стално препричавали.

Када је умро, сахрањен је у селу. Непосредно после покопа, једног дана, свиње су улетеле у гробље и изровале само његову раку. Друге хумке нису дирале. Тако каже прича…“

M, Timotijević 2019