Учење о Другом Христовом Доласку – Прва Солуњанима 5, 1–3 Описавши Други Долазак Господњи и оно што ће тада бити са онима који су уснули и живима који остану, свети Павле сада приступа поукама које саме по себи проистичу из овог учења. Главна поука је – да бдимо и будемо трезни, – пажење на себе и дела своја, чиме се руководи исправан живот (5, 4–11).
Као силу која подстиче и одржава будност и трезвење – учење о Дану Господњем можемо имати само у случају ако непрестано имамо на уму овај дан и непрестано га очекујемо, а ово последње се упечаћује у уму увереношћу – у изненадност јављања Господа, те мисао о томе св. Павле и ставља на првом месту, као прелаз на своју поуку (5, 1–3). Време последњег Господњег јављања није познато. Не удаљавај га, нити приближавај. Стој на стражи, јер ће Господ изненада доћи, – и дати свакоме по делима његовим. 5, 1. А о временима и роковима, браћо, није потребно да вам се пише. Одговарајући на њихово питање о његовом Другом доласку Господ је и св. Апостолима рекао: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Д. ап. 1, 7). Времена и рокови, – обе речи се употребљавају као истозначне (уп. Лк 1, 57 и 2 Тим 4, 6, Д. ап. 20, 18 и Лк 21, 36). Али тананији познаваоци језика разликују их тако што под временом, χρονος – подразумевају свако неодређено време, а под роком, – καιρος – одређено време у којем је погодно или треба да се деси нека ствар или догађај. Овде Апостол има на уму одређени тренутак Господњег јављања, тако да у погледу тога када ће се заиста Господ јавити, није потребно писати им [браћи, ученицима]. – Обе речи у Писму често стоје заједно (Д. ап. 7, 1, Дан 2, 21, Проп 3, 1). Оне су овде у множини да означе, како неки нагађају, околности у вези са јављањем Господа, припремне за њега, за које су одређени одговарајући моменти, управо због неодређености дана и часа тог догађаја. Није потребно да вам се пише, то не значи да о томе уопште не треба говорити и знати, него да није потребно да им се пише, није потребно да се сада пише поново, зато што им је о томе речено лично и они то знају. А знају да о томе нико ништа не може знати, нити, према томе, било шта одређено написати. Не види се да је међу Солуњанима о томе био ма каква препирка или недоумица, или погрешно мишљење. Напомиње им се да извуку поуку о трезвењу и будности и да ходе у светлости наде. Апостол као да говори: било је потребно да вам за утеху пишем шта је са онима који су уснили о доласку Господњем, и ја сам написао. А када ће сам долазак бити, о томе не треба да вам пишем. Јер, као што знате, о томе се ништа одређено не може рећи, и распитивати се о томе била би пука радозналост коју не треба задовољавати. Зато св. Златоусти, приступајући тумачењу овог места, пре свега прекорева за знатижељу. „Чини се да ни у чијој природи, казује он, нема толико радозналости и жудње за знањем невидљивог и скривеног, као у човечанској. У њој се ово обично испољава кад је ум још несавршен и необразован. Тако неискусна деца неодступно узнемиравају и васпитаче, и наставнике, и родитеље мноштвом питања у којима се не садржи ништа осим, на пример: када се збива баш то, а када – баш ово? То се догађа и са онима који одрастају и сазревају, из размажености или зато што немају одређено занимање. Тако образован, наш ум силно жели да да сазна, па чак и да схвати много тога, а нарочито време свршетка века. И шта је чудно ако то занима нас, када је и саме св. Апостоле то највише занимало? Тако су они пре страдања (Христова) приступили Христу говорећи: Кажи нам када ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века (Мт 24, 3)? А после његовог страдања и васкрсења из мртвих такође су Му говорили: кажи нам, хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево (Д. ап. 1, 6)? – И ни о чему другом претходно Га нису питали. Али тако није било после. Када су се удостојили Светога Духа тада не само да сами не питају, него одвраћају од тога и друге који пате од исте неумесне радозналости. Послушај шта сада говори блажени Павле: А о временима и роковима, браћо, није потребно да вам се пише. Ст. 2. Јер ви сами добро знате да ће Дан Господњи дођи као лопов у ноћи. Сами – не по свом сопственом поимању ове истине, него из пређашњих поука св. Апостола (Теод.). Добро знате, знате тачно, са таквом одређеношћу која не допушта било какве сумње и колебања, – не знате време, него знате да ће Господ доћи у невреме: изненада ће се појавити. Дан Господњи: – код светих Пророка то је дан за који је Бог обећао да ће у њему нарочитим начином показати своју благост, свемоћ и правду (Јл 2, 31, Мих 4, 6, Јез 13, 5, Ис 2, 12). У Новом Завету Дан Господњи је искључиво дан Другог Христовог Доласка, када ће Господ Христос поново доћи на земљу у слави својој да по васкрсењу мртвих изврши суд над свим људима и коначно заврши устројавање Свог вечног царства, – укључујући ту и страшна знамења на небу и земљи, која ће, по речи самога Господа, пратити овај долазак. Поред Дан Господњи (2 Пет 3, 10) он се назива још и: дан Господа нашега Исуса Христа (1 Кор 1, 8, 5, 5, 2 Кор 1, 14); дан Исуса Христа (Флп 1, 10, 2, 16, 2 Сол 2, 2). Као лопов. Упоређење је узето из речи Самог Господа и није уобичајено само за Ап. Павла (2 Пет 3, 10). „Уподобљава се лопову само изненадност Владикиног доласка” (Теод.). Када сви спавају уверени да нема никакве опасности, прикрада се лопов. Тако ће се прикрасти и Дан Господњи. Али то није скривено од нас и често се напомиње зато да нас час тај не би затекао изненада, као лопов безбрижног домаћина. За лопова је повољно време дубока ноћ. Можда ће и Господ доћи у поноћ, као женик у причи о десет девојака. Неки учитељи Цркве су сматрали да се то може догодити у поноћ Светлог Христовог васкрсења, као што је било јављање Анђела на прву пасху јудејску у Египту (Јероним, у тумачењу Ев. Мт 26, 6; Лаканције Instit. 7, 9). Није ли отуда свеноћно бдење на празник Светлог Христовог Васкрсења и у остале недеље (као на Атону). Да ће доћи, – грч. иде [долази, наступа, приближава се], у складу са очекивањем Његовог изненадног доласка, за који се може рећи да ће наступити у сваком тренутку: ево долази [иде], – или је ради изражавања несумњивости Његовог доласка дело приведено крају, – долази [иде], као у Посланици Римљанима: открива се гнев Божији с неба (Рим 1, 18). Под Даном Господњим у правом [ужем] смислу не може се разумети и час смрти сваког човека. Јер и он изненада сналази и после њега одмах следи претходно решење удела сваког, као тада коначно. Нека свако морално-поучно примењује на себе изненадан долазак Дана Господњег, као изненадно наступање смртног часа, које искушавамо посвуда и у не малом броју. Ишчекуј Господа, дошао Он у наставку твог живота, или не дошао. Ако и не дође, ипак ће доћи смрт, која је за тебе одлучујући тренутак. Ако дуготрајни недолазак Господа може да ослаби убеђење да ће Он сваког часа доћи, онда ништа друго није тако моћно да га обнови као убеђење да сваког часа треба да наступи смрт. Врло су честа подсећања на ово. Њу и очекуј. А уз њу је за тебе и Дан Господњи и страшна пресуда Господа о теби. Свети Златоусти пише: „Послушај шта говори Павле: ви сами добро знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи, – не само свеопшти дан, него и за сваког – сопствени. Јер овај последњи уподобљава се првом, зато што му је сличан и сродан. Значај који први има за све у целини [скупа], има и последњи за сваког појединачно. (И нешто већи). Није ли за сваког крај његовог живота свршетак века? Зашто показујеш тако много знатижеље за свеопшту кончину и ради чега тиме причињаваш себи жалост? Али, оно што се с нама збива у другим случајевима примећујемо и у садашњици. Као што и у другим случајевима, не обраћајући пажњу на сопствена дела, разматрамо туђа, говорећи: тај је такав блудник, а онај је прељубник, овај је украо, онај учинио неправду, а о својим не казујемо ни речи, – напротив, више се бринемо о поступцима свих других људи неголи о својим сопственим, тако и овде свако од нас, не бринући за своју кончину, жели да зна о општем свршетку. Ако се ти добро припремиш за свршетак свог живота, онда од свеопштег нећеш претрпети никакво зло. Био он далеко, или близу, то нимало неће утицати на одлуку о нашем уделу. Баш зато Христос и није казивао о њему. Послушај шта Он говори Апостолима: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Д. ап. 1, 7). После овога зашто бисте показивали своју љубопитљивост? Ето шта су чули они који су били са Петром кад су усхтели да сазнају више него што им је било потребно да знају”. Ст. 3. Јер када говоре: Мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненада погибија, као бол на трудну жену, и неће избећи. Господ долази тако неочекивано не зато што намерно хоће да све изненада затекне неспремним, него ће тако бити због безбрижности људи. У пророчанском духу св. Павле се мислено преноси у последња времена и види да ће се људи тада понашати исто као и у дане Ноја, уопште не мислећи да је страшна невоља спремна да се разбесни над њиховим главама. Господ казује: Како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт 24, 37–39). Можемо претпоставити да је овде Апостолово скривено поређење изненадног доласка Господњег са неочекиваним препадом непријатеља или са свим случајевима ненаданих несрећа – земљотреса, непогода и сличних. Када говоре: ко ће рећи? Они који ће живети пред долазак Господа, али који су очигледно заборавили на овај долазак, који презиру истину, не маре за спасење, који повлађују својим страстима, не мислећи о скором суду и одлуци о свом последњем уделу. Говоре, то јест који ће се сложити у свом уму и срцу и успокојити се у убеђењу да је трајан мир и сигурност, да је све спокојно унутра и да је ограда напољу поуздана, да су чврсти темељи благостања и безбедности; као људи који мирно живе на својим имањима и ни о чему другом не размишљају до о: једи, пиј и весели се. Слично разметање од стране лажних пророка и Божији суд за то износи на видело пророк Језекиљ (13, 10 и даље). Наићи ће изненада погибија – невоља која на све налеће, све руши и при том нема излаза из ње, нема се човек где склонити: и неће избећи. Можда би добро било једно средство – потпуно уништење: горе, падните на нас; али оно није при руци, остаје само ужас и очајање. У другој посланици Апостол описује да ће се Господ Исус јавити с неба и то са анђелима силе своје, у огњу пламеном, да би осудио оне који не познају Бога и не покоравају се јеванђељу Господа нашега Исуса Христа. Такви ће бити осуђени на вечну погибао од лица Господњега и од славе силе његове (2 Сол 1, 7–9). Апостол представља Други Христов Долазак са застрашујуће стране, подстичући Солуњане на будан и трезвен живот, да и они не би запали у безбрижност људи овога света, овде изражену речима: мир је и сигурност, у коме царује грех који привлачи гнев Божији, чега зацело нису свесни они који су безбрижни из самообмане. Сви ће гајити другачије наде и жеље, а ето шта ће наићи! Као бол на трудну жену. Затим се изражавају и изненадност, и безизлазан положај који се не може избећи, и крајња мучност невоље. Трудна жена зна да ће се ускоро породити, али тренутак рађања спопада је одједном – непредвиђено, а такав ће бити и Христов долазак (Теод. и Екум.). Сви ће знаци бити већ јасни, али тренутак доласка неће бити познат и доћи ће изненада. Јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији (Мт 24, 44). Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт 24, 27). Притом Свети Златоусти истиче једну недоумицу, коју и решава: „Треба обратити пажњу на следећу околност: ако антихрист дође, ако Илија дође, на који начин ће онда када говоре: Мир је и сигурност, наићи на њих изненада погибија? Ти догађаји, као знаци доласка (Христовог) обзнаниће о оном дану. Али Христос неће давати предзнамења о Себи, него ће доћи изненада и неочекивано. Тако ни трудној жени време да роди не долази неочекивано, говори Апостол; јер она зна да ће кроз девет месеци бити порођај. Међутим ово време јој није сасвим познато, јер једна рађа кроз седам месеци, друге пак кроз девет, а дан и час порођаја у сваком случају су неизвесни. Дакле, ето зашто је Павле говорио о томе. Заиста, он користи тачно поређење! Нема много предзнака рађања; зато су многе, не предвиђајући га, рађале на путевима и ван свог дома. Али Апостол је тим поређењем хтео да укаже не само на неизвесност времена, него уједно и на неумољивост страдања. Јер као што трудну жену, која се безбрижно забавља, смеје и ништа не предвиђа, изненада спопадају неизрецива страдања и муче порођајни болови, управо тако ће бити погођене душе тих људи по наступању оног дана. И неће избећи”. Удаљивши се мало од главног тока излагања и његове повезаности, поводом речи о боловима трудне жене, можемо прећи на размишљање о значењу садашњег стања човечанства. Оно личи на образовање детета у мајчиној утроби. Кад наступи тренутак његовог потпуног образовања, тада је крај и садашњем начину његовог постојања: родиће се ново. – За сваког Хришћанина крштење је почетак новог живота, дела доброчинства, подвизи самоисправљања, жалости трпљења невоља и гнусоба представљају период трудноће и образовања новог човека, а смрт ће бити рађање. Сав садашњи период до свршетка века за све и сваког период је трудноће. Друга Солуњанима 2, 1–12 Поуке о исправној вери Међу Солуњанима се распространило уверење да тобоже настаје Дан Господњи. Једни су о томе говорили у пророчком духу, други су се позивали на реч коју су наводно чули од Апостола, а нашло се и таквих који су указивали на посланицу коју је наводно написао св. Павле, у којој се потврђивала иста мисао. Слушајући то Солуњани се нису потрудили да оно што чују провере оним што су од Апостола чули, него су истог часа како су чули, поверовали и запали у пометњу: једни од страха, други од радости што ће, ево, ускоро угледати Господа и окупити се око Њега. Апостол им сада пише да тако не треба да губе главу ни због чега, ст. 1, 2, – знајући унапред да доласку Господа треба да претходи појава антихриста и са њоме повезаних околности, као што им је то лично Апостол говорио, док је био код њих, – ст. 3–5. Знајте, и држите се тог знања, да има нешто што задржава појаву антихриста. Када се то што задржава уклони, тада ће се јавити антихрист, а после њега Господ – да га убије духом уста својих и уништи сво његово дело, – ст. 6–8. Такав је поредак светских збивања, по преднамери Божијој, по плану Његовог промишљања о роду човечијем. Ту је видљив и унутрашњи, скривени закон који њима управља, и последњи циљ ка коме све иде. Овим су погрешна мишљења Солуњана била потпуно исправљена и њихова пометња требало је да буде стишана. Али св. Павле је благорасудио да реши још једно питање везано за то, а које је природно могло да настане поводом предсказања о јављању антихриста, и да поново узмути умиривану браћу, – наиме: ако тај антихрист буде такав богоборац, неће ли онда бити од њега и неке опасности за нас, за саму веру нашу и наду нашу? Не би ли он погубио и нас? Апостол одговара на то могуће питање: не узнемиравајте се. Човек безакоња заиста ће доћи, по дејству сатанину, наоружан свиме што може да прелести, али ће преварити и завести само оне који не примише љубав истине. Бог ће послати силу обмане да дејствује у њима и они ће поверовати лажи, ст. 8–12. А ви који сте поверовали и заволели истину немате чега да се бојите. Ви сте изабрани за спасење и за задобијање славе Господа, за то што сте поверовали и били освећени благодаћу Духа Светога, ст. 13–14. Стога, останите верни предању којем смо вас научили, што ће вам Господ и подарити, ст. 15–17. Свети Златоусти говори да се овде св. Павле дотиче „великих тајни”. Почевши у првој посланици своју реч о другом, поновном доласку Господа, Апостол је писао: Ово вам казујемо речју Господњом (1 Сол 4, 15). Иако овде то не говори, ипак, све што је казао није његово лично гледиште, него несумњиво откривење Божије. Апостол пише у пророчанском духу. У Апостоловим писаним делима надахнутим Духом Божијим допуштено је видети њему својствена лична мишљења и савете само онда кад она сама о томе говоре, а када не говоре, тада све што је њима речено треба да буде сматрано за богонадахнуте истине. Таква је и ова реч св. Апостола Павла. Ову примедбу изазвали су неки инославни на западу. Све мисли назначене у понуђеном кратком прегледу ове главе повежимо и сместимо под следеће тачке: а) исправљање погрешних мишљења о Другом доласку Господњем и откривење о антихристу, ст. 1–8.; б) описивање сплетки антихриста и указивање на то кога ће обманути, 9–12.; в) светли удео верних уколико се држе вере. Исправљање погрешних мишљења о Другом доласку Господњем и откривење о антихристу, – 2, 1–8. Ст. 1–2. Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њему. Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни речју, ни посланицом– тобоже нашом – као да је већ настао Дан Христов. Молимо. Моли, али у тој молби видљив је прекор. Све је било објашњено подробно, али, ево, појавиле су се туђе речи и све је заборављено, одмах су били заведени. Апостол сада говори: молимо вас да то не дозволите себи, молимо вас онако како попустљиви наставник може да моли свога ученика који се показао немарним. Јелинско ερωτωµεν наводи на овакав начин изражавања: као да питамо, подразумевајући: зашто је тако учињено? У погледу доласка Господа... и нашега сабрања у Њему. – У погледу, – у вези са доласком ... и сабрањем... Долазак Господа, код св. Павла увек је Његов лични долазак са неба ради завршавања Његовог благодатног царства царством славе и извршења суда над онима који се противе истини. Наше сабрање у Њему, и овде као и у првој посланици, – када ће сви верни и свети бити узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху (1 Сол 14, 17). У Њему – јелинско ὲπὶ, к Њему, око Њега. Он је центар; сви Његови се размештају око Њега, свако у свом чину, и чине једну целину која живи Једним Господом, свеблажена и свесветла. Такву утешну и светлу слику св. Апостол унапред успоставља у умовима Солуњана, јер је одмах после овога требало да говори о мрачном лику антихриста и делима његовим, да их овим последњим не би збунио, а уједно и зато да им саветује да не треба да брину о дану и часу јављања Господа, него о томе да постану достојни да Га сретну у ваздуху, о чему им је јасно говорио на крају претходне главе. Не дајте се лако. Не истог часа чим чујете реч, не одмах, не без размишљања. Они су већ дозволили себи да западну у пометњу. Зато је мисао Апостола ова: зашто је то допуштено? Он им скривено изражава свој прекор што су запали у пометњу чим су чули, не разабравши ко говори и да ли истину говори. Лако се поколебати умом, померити се са места, тачке ослонца, или потрести, поколебати темеље ума, губити главу, губити се, збуњивати се. Јелинска реч употребљава се за узнемиреност од страха, радости, жалости. – Нити уплашити, са јелинског – уплашити се од изненадног ударца. Поверовавши да ће се Господ појавити сваког часа, уплашили су се као громом погођени, не знајући шта да започну и чега да се прихвате. Ни духом. Подразумева се не дух лажи, него онај дух који се пројавио у члановима Цркве, дух пророштва, или откривења и прозрења у тајне Божије. Тако сви свети оци – Златоусти, Теодорит, Дамаскин, Екуменије и Теофилакт. На сабрањима Хришћана на неке је наилазио Дух и обузимао их, – они су устајали и почињали надахнуту реч. Та реч се највише тицала саздања Цркве у вери и љубави, али је могла да обухвати и прошлост и да прозире у будућност. Било је лица која су се нарочито одликовала даром прозирања у будућност. Када је св. Павле говорио да Дух свуда у црквама сведочи говорећи да га чекају окови и страдања (Д. ап. 20, 23), подразумевао је тај пророчки дух који се у тадашњим црквама пројављивао због чистоте вере и живота првих верујућих. Не може се тврдити да је неко међу Солуњанима у том духу говорио о настајању Дана Господњег. Можда нико и није говорио тако, и св. Павле, само предупређујући такав случај, говори: макар вам неко почео говорити и у пророчком духу, не верујте, да бисте спречили сваку могућност преваре. Тако и св. Златоусти: „Макар вам то рекао неко ко има дух пророштва, не верујте. Јер кад сам био код вас, објаснио сам вам све што се тиче тог предмета: зато не треба да мењате своје мишљење о ономе чему сте били јасно научени.” Из тога што су посланица, коју је тобоже Апостол писао, и реч, коју је тобоже он рекао, заиста били објављени ради потврђивања мишљења о наступању Дана Господњег, могло се са вероватноћом закључити да су то заиста била показивања и таквих утицаја пророчког духа. Али очигледност да се овде чини да реч и посланица припадају св. Павлу, а да речи: ни духом, никако не могу да се да се припишу њему, – знатно смањује ту вероватноћу, приморавајући нас да и у смислу ове изреке видимо неку нарочиту примесу. Као да је Апостол хтео да изрази ову мисао: не верујте не само када вам (лажно) објављују реч тобоже моју и посланицу тобоже моју, него и кад би неко међу вама, познат као пророк, заиста почео тако да учи, не примајте његове речи. Ово је по смислу слично Апостоловим речима Галатима: ако вам анђео с неба (1, 8). Ако неком буде угодно да прихвати да су Солуњани у ствари чули савете од оних који су говорили у пророчком духу, онда треба подразумевати: као да је, – као да је у пророчком духу, а не да је стварно у пророчком духу, јер овај истински дух није лажљив. Свети Дамаскин пише: „Нико да вас не плаши, ни онај ко изгледа да говори по Духу откривења”. То би могло да се догоди и без нарочите зле намисли. Имајући на уму да Дан Господњи неће доћи на видљив начин, и утврдивши се у одлуци да по речи Господа свакодневно очекује Његово јављање, неко је могао да преурани са закључком да тако већ заиста јесте: настаје дан, и да затим, одушевивши се том мишљу, каже о томе реч и на сабрању верних. Такав човек могао је да изгледа као онај ко говори у духу, док је говорио од себе. Није свака надахнута реч од Духа. Да се верујући поводом тога не би изложили опасности од заблуде, у Цркви обитава дар расуђивања духова. Ни речју, ни посланицом. Реч је овде, неки сматрају, реч Самог Господа, по предању пренета, или пак Његова реч у Еванђељу написана (Мт гл. 24, Мк гл. 13, Лк гл. 21). Али очигледно је да под речју овде треба разумети реч која потиче од Апостола Павла, као и посланицу, само лажно приписиване њему, као што показују речи: тобоже нашом. Своју реч и посланицу Апостол излаже ниже, у 15. стиху, као једини извор Божијег откривења за Солуњане. А сада, имајући лажна мишљења о настанку Дана Господњег, једни ду говорили: сам Апостол је тако реко; други: тако је написано у његовој посланици. Или су говорили, – један: чуо сам; а други: па, – ево и посланице. Речи: посланицом, нема у јелинском тексту, него стоји само: тобоже нашом. Зато скоро сви ту фразу приписују не само посланици, него и речи. Има и таквих који је приписују и духу, али то производи неред у речима и чини их нејасним. Као да је већ настао, са јелинског: као да је већ ту [као да је већ наступио], Дан Господњи (Христов), последњи дан, дан коначног решења удела свих и сваког. У томе је сва погрешност у мишљењима Солуњана. Свагда треба очекивати долазак Господа, по заповести Самог Господа, али не треба одређивати моменат доласка, јер њега нико не може знати осим Бога. Солуњани су га определили и тиме погрешили, присвојивши Божије право за себе. Апостол их уразумљује и као да говори: не треба тако да закључујете, и немојте тако чинити, ма ко вас убеђивао у то. Не види се да је било неких злонамерних ширитеља лажи, иначе би Апостолова реч била и силнија и одређенија. Као да је та мисао могла да се распрострањује нехотице, из непажње. Неко је рекао на сабрању: Господ тек што није дошао!, други је потврдио: па и Апостол као да је тако говорио, а трећи је додао: ма и у посланици је тако написано, – или: има и посланица о томе. И свуда је почело говоркање о томе и то их је све довело до забуне. Али нико није дошао на мисао да размотри ствар. Реч Апостола о изненадности доласка Господњег као да је оправдавала закључак да тек што није дошао и да је пред вратима! Екуменије наводи да су они били збуњени због незнања и плашљивости. Ст. 3–5. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог. Зар не памтите да сам вам ово казивао још кад сам био код вас? Да вас нико, – или им изражава своју жељу, или даје упозорење: пазите, чувајте се, или јасно заповеда да никог не слушају. – Не превари. Они су већ подлегли превари. Сада, исправивши њихов начин мишљења, говори да се убудуће непоколебиво држе истинитог начина мишљења, не подлежући обмани. Ни на који начин. Ни на који од показаних и разобличених начина, или ни на који други начин. „Тако их упозорава и одвраћа од заблуда са свих страна” (Злат.). Тим једним изразом „одбацио је све видове преваре у исти мах” (Теодор.). Јер неће... док... Јер док не дође отпадништво... А шта треба из тога да уследи, није речено. То треба да допуни сам читалац; и оно се само од себе допуњује, то јест док (ако) најпре [претходно] не дође отпадништво, неће доћи ни Дан Господњи. Екуменије пише: „За ове речи потребно је додати: неће бити ни доласка Господњег” (пре појаве антихристач; нап. В. Д.). Зашто је Апостол пропустио да наведе овакве речи? Не зато што је заборавио, проговоривши о својствима антихриста, него зато што је решио да употреби уобичајену фигуру прећуткивања, или прелажења преко, као што се види из петог стиха. Зар не памтите?... Апостол је рекао: док најпре не дође отпадништво и човек безакоња, такав и такав ... И још би можда требало додати нешто приближно тако; али он прекида реч и као да говори: ма зашто о томе много писати? Сетите се шта сам вам рекао... Присетивши се реченог, требало је да имају на уму и то да док се не појави тај човек безакоња, Господ неће доћи. „Ту им открива, а преко њих и нама, највећи знак доласка Господњег” (Теод.). Наставиће се... |