(Док) не дође отпадништво. Реч отпадништво, сама, без појашњења зашто и како, не даје одређено, јасно значење. Зато само по себи настаје питање шта овде подразумева Апостол? Сви стари тумачи сматрају да је отпадништво овде употребљено уместо отпадник и да означава самог антихриста.

Свети Златоусти пише: „Овде говори о антихристу и открива велике тајне. Шта је то отпадништво? Отпадништвом он назива самог антихриста, јер ће овај погубити многе и довешће до отпадништва: да би преварио, како је речено, ако буде могуће, и изабране” (Мт 24, 24). Исто и Теодорит: „ Отпадништвом је Апостол назвао самог антихриста, давши му ово име по делима његовим, зато што ће овај покушати да доведе све до отпадништва од истине.” Тако и сви други; само Екуменије после тога додаје, нагађајући: „Или отпадништвом назива удаљавање од Бога, само дело (а не лице).”

Западни инославни тумачи ту не подразумевају лице, него нарочиту појаву у животу човечанства, – али не сваки од њих једно те исто. Ближе су, свакако, истини они који, као Екуменије, подразумевају одступништво од Бога, од вере и истине, које се помиње и на другим местима Писма. Пошто ова реч овде није објашњена неком додатном речју, онда њен смисао треба одредити према даљем току излагања. Речи које следе за њом: човек безакоња, који се преузноси изнад свега што се зове Бог и остале, упућују на разумевање да ће се и отпадништво приближно тако десити, то јест, у религиозно-моралној области. Према томе, видети у том отпадништву било шта политичко, на пример устанак Јудејаца или пад западне Римске Империје, значи удаљавати се од онога што је хтео да каже свети Павле. Отпадништво папе и његових од истините Цркве, а затим још дубље отпадништво Лутера и Калвина од истине, отпадањем од папске отпале цркве, дешавала су се у религиозној области, али како је код Апостола са отпадништвом тесно повезана појава антихриста, а њега нема, онда под њим [отпадништвом] не треба подразумевати и те догађаје.

Апостол очигледно говори о оном одступништву које ће се десити у последње дане пред Други долазак Господа. Ово он помиње у другим посланицама. У Првој посланици Тимотеју пише: А Дух изричито говори да ће у последња време одступити неки од вере слушајући духове преваре и науке демонске (1 Тим 4, 1). Слично томе у његовој 2 Тим 3, 1 и у другој посланици св. Петра 3, 1. Свети Јуда сведочи да су сви Апостоли о томе говорили једнако: Сетите се речи које су већ казали апостоли Господа нашег Исуса Христа, јер вам говораху да ће се у последње време појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама. Ово су они који стварају раздоре... (Јуд ст. 17, 19). И Сам Господ је предсказао да ће на свршетку века изићи многи лажни пророци и превариће многе, и да ће охладнети љубав многих, зато што ће се умножити безакоње (Мт 24, 11–12), тако да када он дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18, 8).

По овим сведочанствима мислено се оцртава веома неутешна слика морално-религиозног стања људи у последња времена. Јеванђеље ће бити свима познато. Али један део људи му неће веровати, а други, највећи, подлећи ће јересима, не држећи се богопреданог учења, него ће се, састављајући за себе своју веру, поводити за њом, мада на основу речи Писма. Тим самоизмишљеним верама неће бити броја. Започео их је папа, а његово дело наставили су – Лутер и Калвин. А то што су ови потоњи утемељили своје лично схватање вере само из Писма, дало је јак подстицај измишљању вера. Њих је и сада већ веома много, а биће их још више. Свако царство има своје исповедање, а у њему свака област, а даље, сваки град, а пред свршетак, можда ће и свака глава имати своје исповедање [вероисповест]. Тамо где сами себи стварају веру, а не прихватају богопредану, другачије и не може бити. И сви такви ће присвајати себи име Хришћана. Међу њима ће бити и оних који ће држати истиниту веру, како је она је предана од светих Апостола и како се чува у православној Цркви, али велики део њих ће само по имену бити правоверни, а у срцу неће имати оно устројство које вера захтева, јер ће заволети садашњи век. Ето каква широка област отпадништва се очекује. Иако ће се хришћанско име чути свуда, и свуда бити видиви храмови, поредак и обреди црквени, ипак ће све то бити само привид, а унутра истинско отпадништво. На основу тога ће се појавити антихрист и одрастаће и показати се у том истом духу привида без суштине ствари. Затим ће, покоривши се сатани, отворено отпасти од вере и, наоружан његовим варљивим лукавствима, све оне који се не држе истинитог хришћанства, завести на отворено отпадништво од Господа Христа, нагнавши их да њега самог сматрају за бога. Неће бити обманути изабрани, али он ће покушати да превари и њих, ако буде могуће. Да се то не би десило, скратиће се ти зли дани. Доћи ће Господ и уништиће антихриста и сво његово дело појавом свога присуства.

Ето какво отпадништво, треба претпостављати, подразумева Апостол! Оно је заправо дело, чињеница, а не лице [личност], али такво да је у тесној вези са лицем [личношћу], са човеком безакоња и сином погибли. То ће бити отпадништво у које ће људе одвући главни отпадник – антихрист. Одступништво људи у лажне вере и у нехришћанске склоности срца припремиће тле за изопачење антихриста и поприште за његово деловање. Али ту се не подразумева ово отпадништво, него оно које ће изазвати антихрист. Он ће се појавити и настојати да тим видљивим отпадништвом заврши унутарње отпадништво. То ће бити бучно и разметљиво отпадништво, једино сасвим достојно таквог имена, због чега код Апостола и стоји са одређеним чланом. Можда зато оно није објашњено код њега ни неком другом додатном речју, – као што су касније Јулијана назвали Одступником, не појашњавајући због чега. Дакле, у речима Апостола: док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, не означавају се два периода, него једно последње време у коме ће се десити и једно и друго. Свети оци су то и изражавали разумевајући под отпадништвом отпадника, антихриста, који ће изазвати свеопште отпадништво. И сам Апостол Павле ставља отпадништво у зависност од овога, као што се види из ст. 9 и даље, а св. Јован Богослов у Откривењу 13, 4 и даље. Инославни западни тумачи одступили су од мисли св. Павла, подразумевајући овде то – припремно – одступништво.

Човек безакоња, пребезакони, прожет безакоњем, чија је суштина – безакоње. Безаконо ће се родити, безаконо ће живети, сам безаконујући и ширећи безакоње свуда, у безакоњу ће и погинути. Он ће бити потпуно остварење безакоња, и у њему неће бити ничега осим безакоња. Неће га одликовати само богоборство, иако ће оно бити очигледније од свега, него сваки грех. „Он је назван човеком безакоња зато што ће чинити мноштво безакоња и друге ће довести до тога да их чине” (Злат.). „И сам ће много нагрешити и многе друге ће завести у многе грехове” (Екум.).

Али он ће бити човек као и сваки други, који се састоји од душе и тела, само ће бити потпуно оружје сатане. Не сатана у обличју човека, и не ваплоћење сатане, него човек у коме ће живети сатана и дејствовати кроз њега као своје свепослушно оруђе. Свети Златоусти пита: „А ко ће он бити? Зар сатана?” И одговара: „Не, него неки човек који ће примити сву његову силу [енергију].” Исто и Екуменије: „Неће сатана бити антихрист, него човек којим је овладао сатана и у коме овај дејствује. Он ће бити неки Јеврејин вешт у магији и у справљању мелема.”

Син погибли, погибељан, који је себе својевољно предао пропасти и који ходи у њу, свестан да ће пропасти [погинути]. Код нас су сличне томе фразе: пропао човек [пропалица] или очајник. Такав је био и Јуда (Јн 17, 12), таква је и она звер из бездана која ће после свог богоборства отићи у пропаст (Отк 17, 8 и 11). Израз син погибли можда означава и крајњу развраћеност, али то је за антихриста већ речено у изразу човек безакоња; овде се већ указује на његов жалостан крај. Али неће само он погинути, него ће и многе друге довести до пропасти. Завешће их да се поводе за његовом вољом и учењем и тиме ће их погубити [упропастити], како се ниже говори (ст. 12). Налазиће задовољство у томе да заводи друге на свој погибељни пут; сва његова брига биће о томе како да упропасти што више људи. „Назван је сином погибли зато што ће и сам погинути” (Злат.); „и сам ће погинути и друге ће повући у пропаст” (Екум.); или ће „бити за њих узрок пропасти” (Теод.).

Који се противи. Не указује се на то коме и чему ће бити противник. Следеће речи и сав даљи ток излагања дају могућност да се то одреди. Из њих се види да ће се он противити Богу и Господу Христу. Можда: противник сваке истине, а нарочито хришћанске истине, па према томе и – спасења човечијег рода; али то је једно те исто. Свети Златоусти га назива – ὰντιθεος – богопротивник, који се код св. Јована Богослова назива aнтихристом (1 Јн 2, 18 и 22, 4, 3, 2 Јн 7). Αντιθεος може да значи још и „уместо-Бог”, то јест онај ко поставља себе уместо Бога, исто као што aнтихрист може да значи и – онај ко уместо Христа себе истиче. Следеће речи Апостола то оправдавају. Он ће по свему бити противник Бога и Христа, свега Божанског и хришћанског, да би уместо њих поставио себе или приморао да њега сматрају за бога и христа. Ево речи св. Златоустог: „Он ће бити неки богопротивник ὰντιθεος τὶς – одбациће све богове и заповедиће да се поклањају њему уместо Богу.” Теодорит опширније: „Погубитељ [упропаститељ] људи [сатана] подражава очовечење Бога и Спаситеља нашег; и као што је Господ, узевши човечанску природу, извршио наше спасење, тако ће и он, изабравши човека способног да прими у себе сву његову делотворност, покушати да њиме превари све људе, називајући себе христом и богом и разобличавајући лажност такозваних богова које је сам подржавао у протеклим вековима.”

И преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња. Пишући Коринћанима, Павле је употребио реч: такозвани богови, у том смислу што их називају боговима, а они нису богови. Тамо је било потребно да истакне истину да ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега (1 Кор 8, 5–6). Овде Апостол има други циљ. Он хоће да покаже не истинитост једног Бога против свих лажних богова, него дух преузношења противубога и антихриста изнад свега што се сматра богом. Зато је овде „све што се зове Бог” свако створење које у то време људи буду сматрали богом. Како ће у то време бити истинских поштовалаца једног Бога у Тројици обожаваног, то ће и он бити обухваћен истим појмом. Антихрист ће се узвишавати изнад свега тога, дајући на знање, наравно, да је сваки поштовани бог ништа у поређењу с њим и да само њега треба поштовати као Бога. Ове изразе Апостол је могао да позајми од Пророка Данила, који пише: подигнуће се и узвисиће се изнад свакога бог, и чудно ће говорити на Бога над боговима... Неће марити ни за богове својих отаца (неће обратити пажњу на њих) ... нити ће за кога бога марити [неће хтети да зна за њега], него ће се узвишавати нада све (Дан 11, 36–37). – Светиња, то је предмет побожног религиозног поштовања, предмет или поштован као божанство или ради Бога поштован, то јест или божанство, или храм, свештене ствари и радње, све што улази у чин [обред] спољашњег богопоштовања. У првом смислу светиња биће исто што и „све што се зове Бог”. Апостол као да говори: који се преузноси изнад свега што се зове Бог, или што је исто, светиња. У другом (смислу) даје се ново обележје преузношења, да ће противубог и антихрист сматрати недостојним себе сваки вид богопоштовања који затекну међу људима, да ће сваки презрети, одбацити и коначно завести свој нови: јер ће себе истаћи као бога, а бога нема без богопоштовања. Прва мисао овде је умеснија, али ни друга не треба да нам буде туђа; јер то да ће он сести у храм као бог јесте већ део чина богопоштовања, као што се види, главни, изворни, по коме ће бити утемељено и све друго, и чиме ће се заменити свако друго богопоштовање.

Тако да ће сам сести у храм Божији као Бог. Црква је овде храм – νάος, здање. А какав је то храм? Ево одговора древних тумача, – св. Златоустог: „Засешће у храму Божијем, не само јерусалимском, него и свуда у црквама.” Теодорита: „Црквом Божијом Апостол назива храм у коме ће антихрист отети за себе председавање, покушавајући да изда себе за бога.” Теофилакта: „Сешће у храм, не у јерусалимски строго узев, него једноставно у цркве Божије и у сваки храм Божији.” А негде ће бити централно место деловања антихриста и биће, разуме се одређени моменат у коме ће се он појавити као такав. Главни храм тог места и подразумева Апостол. У тај храм ће засести као Бог, а затим ће у том смислу сести и у сваки други храм који ће лично посетити. Или ће можда у један храм лично засести, а у другим ће своје заседање посведочити на неки други начин. У Откривењу се говори о лику звери. Неће ли њега поставити свуда у храмовима? Само по себи се разуме да ће он, кад изазове широко отпадништво од хришћанства, отети од Хришћана и храмове. Пошто ће после тога у њима бити неумесно да остане хришћански поредак и устројство, то ће завести нешто ново, по духу новог бога. И ту ће прво место заузимати оно чиме ће се обележавати заседање антихриста у храм. А у које место сам дође тамо ће сам лично засести, као Бог. У сваком случају, у речима Апостола предсказује се чињеница, а не изражава се идеја. – Зато неки неумесно претпостављају да овде заседање у храму значи да ће антихрист прогласити себе богом и да ће га сви признати за таквог.

Тврдећи за себе да је Бог. Окружиће себе таквом помпом у храму, створиће себи амбијент посредством варљивих знамења, да ће сви који му приђу видети у томе тобоже пројављивање Бога, као што је некада Ирод, обукавши се у царску хаљину и севши на престо да суди пред народом, изгледао овоме као нешто необично, тако да се чудио што ни његов глас као да није био људски, него божански (Д. ап. 12, 21 и 22). Свети Златоусти је говорио: „Трудиће се да се покаже као бог; јер ће учинити велика дела и показати велике знаке.” Екуменије: „Користиће сваки покушај – делима, знацима и чудесима објавиће да је наводно бог.”

Зар не памтите да сам вам ово казивао још кад сам био код вас? Апостол је прекинуо своју реч, као што је већ истакнуто, и, изостављајући закључак да док се све то не догоди Господ неће доћи, скреће пажњу Солуњанима на оно што им је лично говорио и пружа им могућност да сами допуне неокончану реч. Ово сам казивао, – говорио је о томе, о оним околностима које ће претходити доласку Господњем. Казивао је, али они су заборавили: осећају се прекор и поука у речи која излази из богонадахнутих уста. Заборавили су или су можда на свој начин тумачили, будући збуњени распрострањеним лажним речима, и побркали схватање о непрестаном очекивању Господа са пресудним наступањем Дана Господњег. Тако св. Павле у свему што је споменуто о појави антихриста ништа ново није рекао. Он је све то објашњавао у првој проповеди. Дакле, учење о свршетку века и околностима које ће му претходити и после њега уследити, то јест реч о Другом Христовом доласку, суду, рају и паклу, чинила је неотуђиви део првобитне проповеди јеванђеља и неопходан предмет најранијег веровања. Према томе, убудуће верни не треба да се лакомислено односе према овим стварима и, држећи се других чланова вере, да допуштају себи стварање својих личних гледишта о томе, мимо учења преданог од Апостола и у Цркви чуваног.

Приметимо узгред да се о антихристу нигде не говори тако одређено као овде. Али да није настала недоумица код Солуњана, св. Павле не би писао о томе, задовољавајући се личном, непосредном речју Солуњанима, верујући да они добро и верно памте оно што им је казивано. Да Апостолова реч о антихристу није дошла до нас у Писму, него кроз предање од Солуњана, реч заиста апостолска и богонадахнута, и ми се држали овог учење само по овом предању, са каквом би дубокомисленом надменошћу сада иступали против нас они који не прихватају предање – инославни, обличавајући нас за веровање у нејасне гласине предања, како имају обичај да се изражавају? Они су већ овде успели да натуре понешто од својих измишљотина. Свети Павле само овде говори са таквом одређеношћу, а у другим посланицама то више и не помиње. Дакле, кажу да је Апостол изменио начин поучавања из прве проповеди, а да се затим већ уздржавао да говори о околностима Другог доласка. У ствари, из тога проистиче само то да Апостол више није писао са таквом одређеношћу, мада је то помињао на многим местима; а није писао зато што је све подробно објаснио у првој проповеди, помињући и могућност одступања од истине као што се то догодило са Солуњанима, и тиме спречавајући заблуду, а стога и повод да пише о томе.

Ст. 6. И сад знате шта га задржава да се не јави (антихрист) до у своје време.

И сад, – неки овако: знате да ће се сада, у ово време појавити оно што антихриста спречава; а други овако: сад знате шта га задржава. Првом у прилог говори то што се и у седмом стиху говори слично: онај који сад задржава, и при том као да је тако једноставније и јасније; а у прилог другом – ред речи у јелинском тексту, по коме ово место не може да се преведе другачије него: сад знате. Прихватили један или други склоп, главна мисао текста остаје једна те иста, јер сила речи није у томе. Наш словенски и руски превод има другу варијанту преведених речи: сад знате. Сад, то јест сетивши се оног што сам вам казивао лично, и имајући на уму оно што је написано пре овога, ви знате. Ту као да је код светог Апостола својеврсно прећуткивање. Давши Солуњанима да схвате и оно што је тек написано и лично протумачено, – он из тога изводи закључак: и ево, ви сад знате шта га задржава, и отуда лак је прелазак на главни предмет овог дела посланице: а оно што га задржава узрокује и да Господ одлаже свој долазак. Само тиме он је већ расејао све њихове недоумице.

Шта га задржава – „оно што спречава, зауставља” (Екум.). „А шта је то што га задржава да се не јави, или што га зауставља, спречава?” (Злат.). Питање није на одмет. У том изразу главна је мисао Апостола (заједно са другим: тајна безакоња већ дејствује). Али ипак сама он не даје јасан појам и отвара широко поље за нагађања. За нас је најбезопасније да се придржавамо отачких мишљења. Наведимо их и изведимо из њих општи закључак. Свети Златоусти пише: „Једни сматрају да под тим треба разумети благодат Светога Духа, а други – Римску државу.” Исто понављају Теодорит, Екуменије и Теофилакт, иако неки од њих претпостављају и друга мишљења. Тако Теодорит пише: „Под оним који задржава неки разумеју римско царство, а неки благодат Духа, то јест антихрист неће доћи док буде благодати Духа.” И даље: „Сматрам истинитим оно што су други утврдили. Богу је благоугодно да се антихрист јави у време свршетка (света и века). Зато Божија одлука не дозвољава да се он јави сада. Али сматрам да овај израз садржи у себи још и други смисао. Пошто је Божанствени Апостол знао да је Господ рекао да ће се јеванђеље проповедати свим народима и да ће тада доћи крај (Мт 24, 14), али је такође видео да још увек преовладава служење идолима, то је, држећи се Владикиног учења, рекао да ће се најпре уништити моћ сујеверја и свуда засијати спасоносна проповед, и да ће се тада јавити противник истине.” Фотије код Екуменија: „Јавиће се у своје време, односно кад настане време које му је Бог одредио и допустио, или изволео да буде.” Севир код истог Екуменија: „Дух Свети задржава и не допушта безаконику да се јави. Када се Овај, због умножавања зла у људима, удаљи и одступи, тада ће тај безаконик добити слободу да се појави и ступи на сцену, – неће имати ко да то спречи.”

Из наведених мишљења свако и сам може лако да изведе закључак: када се јеванђеље пронесе по свим народима који живе на земљи, и изабере из њих све оне који су способни да га приме, и ради тога буду овештани и препорођени благодаћу Светога Духа, тада садашњи поредак ствари више неће имати ради чега да остане и наступиће ће крај света [свршетак века] или последњи дани, у којима је Господ предодредио да поново дође да суди свима живима на земљи, да би једне увео у царство славе Своје, а друге предао горком уделу којега су сами изабрали. Овом доласку Господа, по Апостолу, претходиће јављање антихриста, у коме ће Бог допустити злу да се открије у свој ширини и сили да би се показали и сами себе разобличили они који су његови удеоници. Дакле, пошто род човечији већ преда све оне који су Божији и више се од њега не буду могли очекивати, а сви они који нису Божији, збацивши маску, изађу на видело, тада ће жетва бити спремна. Господ ће послати жетеоце – а затим ће бити крај свему. Као што сазревање жетве има свој одређени рок, тако ће и те последње појаве имати своје Богом одређено време. И добро и зло већ су посејани, развијају се и расту. А сазреће и једно и друго у своје време. Пре тог одређеног рока ово се не може догодити. Сада, као што је на питање зашто се жетеоци не појављују на пољу прави одговор да време још није дошло и да жетва није спремна, тако је и на питање: зашто се не виде та очекивана светска збивања, прави одговор: још није дошло Богом одређено време за њихово пројављивање. Али овамо спада и појава антихриста. Дакле, ни он се неће појавити из истог разлога. А ево шта га задржава. Божија одлука, како су казивали блажени Теодорит и блажени Фотије после њега, која једина уводи догађаје на светску сцену, или их повлачи са ње, не да угоди било коме, него по свом плану управљања светом, за нас несхватљивом.

Богу је било угодно да нам у Својој речи открије неке од циљева управљања светом. Ако их применимо на наш предмет, можемо и у њима видети оно што задржава антихриста. Свет се одржава [траје, опстаје] зато да би сила спасења коју је Господ уложио у наш род, – као квасац у тесто, – извршила своје дело. Сила спасења је Божанска Реч [Слово, Логос] и благодат прихватива вером и остварива у животу самоодричућом ревношћу за богоугађање. Слово Божије ходи по земљи, буди успаване и доводи их до извора благодати, – и они, бивајући препорођени, постају делатници [судеоници] свог спасења у славу Господа, Који свима устројава спасење. Такве појаве су свуда, – и међу невернима и међу заблуделима, и међу правоверујућима. Jер ни сви звани нису изабрани, као што ни све рибе које су се нашле у мрежи нису погодне за трпезу. Онима, рођеним одозго, који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога, ... даде власт да буду чеда Божија (Јн 1, 12–13). Управо од њих Господ и гради Своје духовно царство. Они су материјал који се на земљи припрема за небо Речју Божијом и благодаћу, када им се предају својом слободном вољом. Када ове силе изаберу са земље сав погодан материјал и царство Божије се потпуно сазда, тада ће спасење Господње извршити Своје дело и садашњи поредак ствари неће имати разлога да остане. Свет се одржава зато што сви погодни за царство Христово још нису ушли у њега, или их још није ушло онолико колико је потребно. И друге овце имам, рекао је Господ, које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој и биће једно стадо и један пастир (Јн 10, 16). Када се то догоди, тада је крај, и тада ће се појавити антихрист. Зато ће појава која га задржава бити то што сила спасења, коју је Господ уложио у наш род, још није сасвим завршила своје дело. Њено продужено дејство задржава га. Кад она престане да дејствује, тада ће и он ступити на сцену. Ако раставимо то опште на делове који га чине, добићемо: антихриста спречава да се појави то што још нису сви чули јеванђеље и што га нису сви примили, и што благодат Духа Светога још пребива у роду човечијем и још има посла у њему. – Као што смо видели једни оци и учитељи Цркве су истицали једну, а други другу страну силе која дејствује у нашем спасењу и која задржава појављивање антихриста. Али то је исто као да сваки од њих указује на обе, јер су оне нераздвојне.

Наши тумачи сматрали су, између осталог, и Римско царство за силу која задржава антихриста. У њихово време, када је Римско царство још постојало, могло се на то указивати на основу Даниловог пророчанства. У наше време некој сличном мишљењу може се придавати важност само у случају да под Римским царством разумемо царску власт уопште, – и то овако: царска власт, имајући у својим рукама средства да задржава народна комешања и сама се држећи хришћанских начела, неће допустити народу да се удаљи од њих, и задржаваће га (антихриста). Како ће главно дело антихриста бити да све одвуче од Христа, то се он и неће јавити док царска власт буде имала моћ. Она му неће дати да се разграна и спречаваће га да делује у свом духу. Ето то и јесте оно што га задржава. А када царска власт падне и народи свуда заведу самоуправу [републике, демократије], тада ће антихрист несметано деловати. Сатани неће бити тешко да припрема гласове у прилог одрицања од Христа, како је то показало искуство за време француске револуције. Неће имати ко да каже: veto – као онај ко има власт. А смирено исказивање вере неће хтети ни да чују. Дакле, када свуда буде заведен такав поредак који ће бити погодан за ширење антихристовских стремљења, тада ће се и антихрист јавити. А до тог времена ће почекати и биће задржан. На овакво размишљање наводе речи светог Златоустог, који је у своје време царску власт представљао под видом Римске државе. „Када, вели, престане постојање Римске државе (то јест царске власти), тада ће доћи антихрист. Дотле док се буде бојао те државе [те царске власти], нико се неће брзо потчинити антихристу, али након што она буде срушена [та власт престане], успоставиће се безвлашће – и он ће се устремити да уграби сву власт, и човечанску и божанску.”

Може се оправдано приговорити да ће сам народ чувати своју веру. Али, како смо напред већ говорили, тешко је претпоставити да ће вера током времена све више јачати. Пријатно је наилазити на светлу слику хришћанства у будућности коју дају неки писци, али она није оправдана. Христово царство као да се благодатно шири, расте и испуњава, али не видиво на земљи, него невидиво на небу, лицима тамо и овде, у земаљским царствима, припреманим спасоносном силом Христовом. А предодређено је да на земљи буде владавина неверја и зла. Оно се очигледно и шири, а када буде већ сасвим преовладало, тада ће ствар бити тек на почетку. Нека само неко утицајан да пример или неко моћан свој глас, и отпадништво од вере почеће да се дешава. Тај подстицај ће дати и антихрист. Зато се може сматрати да је оно што задржава антихриста уједно и то што у људима још нема одговарајуће спремности да га прихвате, што још нису превагнули неверје и безбожност и што је у роду човечанском још увек много вере и добра.

После свега што је речено саме по себи су разумљиве речи: да се не јави до у своје време. „Да се не јави” не Господ и не отпадништво, него човек безакоња – антихрист. Своје време – не оно које би он хтео да изабере, него оно које му је предоодређено Божанском Промишљу. Он се неће јавити против воље Божије. У Божијим плановима управљања светом стоји и он, и припрема за њега и последице тога. То није зато што Бог хоће такво зло људима, него зато што ће људи сами себе до тога довести. Бог је одложио тај тренутак до последње могућности, очекујући да се јави још неко ко жели да се обрати к Њему и да Му служи. Кад више не буде било могуће таквог неког очекивати, Господ ће удаљити руку која задржава и зло ће се раширити и антихрист се јавити. Бог је дао слободу и не жели да је одузима, али свагда је уоквирује упутствима и заповестима, а човек, ако их слуша, може да је добро усмери својим избором. Али Он не приморава и чека да слобода сама изабере добро. Ако изабере зло сама је крива. Ипак, то не нарушава Божије добре намере. Господ ће добити све Своје, и неће претрпети никакав губитак због одступања многих. А они ће добити своје: заволели су пропаст и она ће доћи на њих.

Ст. 7. Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава.

Безакоње, грех дејствовао је у роду човечијем још од доба Адамовог преступа, и мада није сасвим разумљив ни по свом пореклу ни по сили обмане људи, сви су га већ искусили и упознали колико је он велико зло. Зато треба сматрати да под речју тајна безакоња Апостол подразумева нешто нарочито. И сатана има своје дубине (Отк 2, 24), своје скривене замисли и планове, све у сатанском духу. Његова погубна дејства су видива, а његови даљи циљеви скривени. Као да Апостол наговештава: оно чему је до сада стремио сатана очигледно се већ показало. А шта је сада замислио још се не види. Тајна је у томе што се његове замисли још нису откриле. Раније је дејствовао тако, сада је почео другачије, а како, још се не види. Он је почео да дејствује другачије зато што је и Бог другачије деловао на род човечији у Господу Исусу Христу. До Христовог доласка он се већ прилагодио како да људе скреће са пута, а сада, видећи како га крст Христов одасвуд притешњује, тек је почео своје нове подвале.

Ако узмемо у обзир тајну побожности, о којој исти Апостол говори на другом месту, онда по начелу супротности можемо навести и у чему је тајна безакоња. Тајна побожности је у ваплоћењу Бога: „Бог се јави у телу” (1 Тим 3, 16), – а то је Исус, звани Христос, Бог Реч [Логос] Који је примио на Себе човечанску природу. Вера у ово уништава царство греха, сатанско. Тајна безакоња, коју је сатана измислио, биће сатанина лукавштина којом ће подривати и изопачавати ову веру. Ради тога је он, нашавши се пред лицем хришћанства, незнабошце држао у њиховим прелестима, представљајући им Христа са крајње понижавајуће стране, као распетог на крсту. У предањима о мученицима то је свагда био први приговор против вере и обличавање верујућих од стране незнабожачког разума. А у онима који су се, видећи у Христу не обичног човека, обраћали к Њему, он је на све начине покушавао да засени и изврне тајну ваплоћења Бога Речи у Њему. Он (сатана) је то већ и почео да изазива код јудејствујућих Хришћана, код евионита и докета. Ни касније се није зауставио, него је у сваком веку измишљао нову превару ради превлашћивања верујућих и слабљења или изопачавања њихове вере у Боговаплоћење. И сада је, на западу, тушта и тма христобораца и сви они, ма како различити у појединачним гледиштима, слажу се у једном, – у неверовању у ваплоћење Бога Речи у Христу Исусу. Управо ово зло ће расти, и Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк 18, 18). Ето каква ће се тајна тада открити и постати стварност!.. Тајна безакоња, разуме се, претпоставља морално развраћење, а његово преовладање у последња времена у Откривењу се представља у виду жене велике блуднице на чијем је челу написано: тајна (Отк 17, 5), али морална исквареност Хришћана биће споља, а унутра ће бити неверовање у Господа. Моралном кварењем они ће бити довођени до неверја, а када неверје буде овладало срцем, тада поплава неморала више неће имати граница. Неверје је скривена покретачка сила безакоња, тајна која се у њему крије.

Овако тајну безакоња схватају наши стари црквени тумачи. Блажени Теодорит пише: „Мислим да је Апостол овим означио настале јереси, зато што њима ђаво многе доводи до одступања од истине и до отпадништва. А назвао их је тајна безакоња, зато што је у њима скривена замка безакоња. Управо зато је и долазак антихриста Апостол горе назвао откривање, јављање. Јер оно што је свагда припремао тајно тада ће прогласити отворено и јавно.” Исто говори и св. Дамаскин: „Апостол назива тајном безакоња учења јеретика и њихове лажне догмате. Јер они претходе њему, пробијајући му пут и припремајући време обмане. Јереси су изашле на свет од времена апостолских. Слично говори и Јеванђелиста Јован: Као што чусте да антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи (1 Јн 2, 18), подразумевајући јеретике.”

Тајна безакоња већ дејствује, – скреће пажњу да сатанина превара већ дејствује и да су се јавили антихристи претходници [претече]. Апостол овим хоће да расуди: могао би се јавити и главни антихрист, али има неко ко га задржава. Ко? Бог и Господ наш Исус Христос. Његово ваплоћење још није завршило Своје дело. Његова спасоносна сила је почела да дејствује тек од времена силаска Светога Духа. Треба јој дати времена да свуда продре и оживотвори све оне који су способни да приме њено животворно дејство. Када она заврши своје дело тада ће и том сину погибли бити дозвољено да наступи. Ови моменти су скривени у одлукама Божијег промишљања. Зато можемо рећи да управо те замисли и одлуке Божије задржавају антихриста.

Претходно је рекао: оно што га задржава, а овде говори: онај који сад задржава; подразумева једно исто, само са две стране: тамо одлуку Божију, а овде – Самог Бога и Господа, Који извршава своју одлуку. Речи: док се уклони, не значе: уништи, престане да постоји, него да се уклони, одстрани, удаљи, сиђе са сцене, да прекине своју задржавајућу делатност. Сад – не само у време Апостола, него у сва времена, докле год то „данас” траје (Јев 3, 13). Тиме Апостол обухвата све време док онај који задржава буде задржавао.

Екуменије пише: „Према томе, кад настане врхунац Божијег опредељења, и време одређено за дејство оног који сад задржава буде истекло, тада ће се већ сасвим незадрживо јавити безаконик.” Исто и Теофилакт: „Када се испуни Божије опредељење које сад задржава да се не јави антихрист, настаће њему одређено време и тада ће се он јавити.”

Ст. 8. И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства.

И тада, када нестане онај који задржава, или буде уклоњен, повуче се, удаљи, јавиће се, изаћи на видело, доћи на свет и почети да дејствује, безаконик, који неће хтети да зна ни за какав закон, и који ће дејствовати само по саветовању погубитеља рода човечијег, да би угодио својој развратној, злој и гордој нарави. Јавиће се као светски владар, коме ће се сви поклонити, како је горе назначено. Апостол не описује цео ток догађаја – како ће то он постићи, иако начине које ће користити, показује ниже. Овде пак само унапред казује да ће Господ, ма како велик се онај покаже, само дахнути – и онај ће нестати.

Којега ће Господ Исус убити, лишити живота, задати смртоносни ударац, усмртити као човека смртног, достојног сваке казне. Духом уста својих, или речју, или дахом: рећи ће реч, или ће само дахнути, и живот онога ће престати. По Екуменију, дух уста је заповест и наредба, и као да је дување. Још је Исаија провидео да ће изаћи изданак из корена Јесејева... и да ће духом усана својих убити безбожника (Ис 11, 1 и 4). И у Откривењу Христос Господ, звани Логос [Реч] Божији, приказује се тако што из уста његових излази мач оштар са обе стране, очигледно као знак одлучности, брзине и беспоштедности праведног суда Божијег и гнева који га прати, услед чега ће и звер и лажног пророка њеног, који је многе преварио чудесима и знацима својим, Он бацити у језеро огњено, које гори сумпором (Отк 19, 15 и 20). Зато можемо сматрати да и овде код Апостола убијање духом уста његових значи коначно решење удела безаконика његовим бацањем у пакао.

И уништити, упразнити [укинути] његово место, искључити га [избрисати] из живих, – исто што и убити. Јелинска реч даје наговештај и да ће уништењем безаконика Господ изружити и разорити и дела његова. Сва помпа његова, сви обмањиви привиди ишчезнуће и сви ће увидети његову ништавност и лажност његове притворности. Појавом свога присуства или чином доласка, самим доласком, или начином доласка, видом у коме се он буде дешавао. И једно и друго означава да, као што ишчезава дим пред лицем ветра и као што се топи восак пред лицем огња, тако ни пред лицем Господа Који долази да суди безаконик и сво дело његово неће опстати, и све ће бити развејано као прах. Долазак Господњи ће бити тако величанствен, свемоћан и страшан за човека безакоња и за све грешнике! Блажени Теодорит пише: „Апостол је, колико је то било могуће, показао величину Владикине моћи, јер, дошавши с небеса, вели, само ће рећи реч и погубитеља ће предати коначној погибији. Ово је предсказао и Пророк Исаија, јер рекавши: изаћи ће изданак из корена Јесејева, и описавши какав је то изданак, додао је: и духом усана својих убиће безбожника.” (Ис 11, 1 и 4).

Али мислимо да се у овој слици може видети и свеочишћујућа сила Другог доласка Господњег у огњу пламеноме, како је горе поменуто (2 Сол 1, 8). Сада се сваки грех и безакоње, самоуверено делатни, шире по улицама и раскршћима света, помешани са врлином и правдом, па чак и преовлађујући над њима. А тада ће се разлучити праведници од грешника, и ови потоњи ће бити затворени у једно безизлазно место. На сцени света остаће само чистота, светост и правда. То што има да се збуде, очишћење свега што постоји, Апостол и описује под видом уништења безаконика и дела његових појавом присуства Господњег. Доћи ће Господ, – и као што светлост изгони таму, а ветар маглу, тако ће и Он осујетити сваку неправду и грех и прогнати их у место које им је предодређено. И настаће свесветло царство истине и добра.

О тој ништавности безаконика и свој његовој привидној помпи пред величином и силом Господа, Апостол казује пре описивања његових обмана, варљивих и опасних за немоћи наше, да бисмо уздање и наду на Господа будно и крепко одржали, и да сликом антихристових лукавстава, која следи, не изазове униније и страх код Солуњана. Он им им саветује: доћи ће се син погибли, али не бојте се, ето у каквог Господа верујете! Свети Златоусти пише: „Јавиће се безаконик. А шта ће бити потом? Одмах после тога код Апостола следи утеха, јер додаје: којега ће Господ убити. Као што огањ, чим се појави близу, још пре него што се сасвим приближи доводи до обамрлости и уништава мале животиње које се чак и далеко налазе, тако ће и Христос самом својом појавом и доласком убити антихриста. Довољно ће бити само то што ће се Он појавити и све то ће погинути. Тек што се Господ појави, већ ће учинити крај обмани.”

Опис антихристових превара и указивање на оне које ће обманути – 2, 9–12.

И речено је довољно за успокојење Солуњана. Али Апостол је видео могућност да одатле извуче поуку и побуду да се строго и искрено држе примљене Божанске истине. Зато је наставио реч о антихристу, изображавајући његову лажност и љубав према лажи оних који ће се прилепити за њега на своју пропаст. Ту се решавају следећа питања. Како ће антихрист успети? Посредством лажних знакова и обмана (ст. 9, 10). Како ће му поверовати? Повероваће лажи зато што у њима самима нема истине и искреног односа према њој (ст. 10 и 11). Шта ће се због тога десити? – Сви, неверни и неправедни биће осуђени (ст. 12). Отуда закључак: радујте се што сте примили истину и што се ње држите. Само то ће вас избавити од подвала антихриста, од повођења за њим и од погибељних последица тога. Под Христом Господом ви сте у безбедном уточишту. Само се држите.

Ст. 9 и 10. Онога је долазак по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли.

Такав ће бити антихрист! Он ће се доћи наоружан свим лажним знацима и сваком обманом, варљивим речима, измишљеним предањима и лукавим супротстављањем лица и ствари.

Онога је долазак. Није реч о самом доласку, него о томе какво ће он бити. Је – стоји уместо несумњиве будућности. Ствар је решена – његов долазак ће бити онакав какав се овде изображава. Тако је пресудио и благоизволео Свепромислитељ Бог.

По дејству сатанину – неће (такав) бити његов долазак, јер он ће доћи на свет по општем закону настанка људи, него наоружавање његовим знамењима. Он ће дејствовати сатанином силом. И у Откривењу се говори да му аждаја (стара) даде силу своју и власт велику (Отк. 13, 2). Сатана ће на њега утрошити сву своју силу, јер је крај и њему самом.

Са сваком силом и знацима и чудесима лажним. Све је то једно те исто – привидна задивљујућа чудеса. Он ће подражавати Господа и свете Апостоле. Само у њима је било све истинито и ради истине, а код њега ће бити све привидно и лажно ради лажи, да би јој дао маха. У Откривењу се приближно показују нека од ових чудеса: учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима, начини лик звер и даде му дух, тако да он проговори (Отк. 13, 13–15), и слична. Али све ће то бити магијска чудеса и трикови. Свети Златоусти пише: „Он ће показати велику силу, али у томе неће бити ничега истинитог. Са чудесима лажним, говори, – или обмањивим, или оним која доводе у заблуду. Циљ свега ће бити да се чини превара. Апостол је то предсказао да се не би преластили (они који ће живети) тада.” Теодорит додаје: „Чудеса неће бити истинита, него ће таква заводљива чудеса творити и спретношћу руку, јер ће приказивати као злато оно што уопште није злато и чинити штошта друго што ће ускоро бити разобличено.” Екуменије нешто одређеније: „Биће лажних знакова и чудеса или зато што ће их он показивати привидно и одвлачити пажњу, или зато што ће њима доводити у заблуду, – тако ће представљати ствари да може преварити и верујуће.”

Са сваком преваром неправде. То је други вид његових метода, – обмањивање, довођење у заблуду речима и разним смицалицама и лукавствима. Пустиће у оптицај свакојаке обмане и речју и делом, – преваре неправде, једно представљати за нешто друго. Чудесима ће изазивати опчињеност, а тим завођењем ће придобити људе да поверују лажи и да отпадну од истине. Превара је у његовој руци, по Пророку Данилу, и преваром ће погубити многе (Дан 8, 25).

Међу онима који пропадају. Ма како велика и разноврсна буду настојања и методи антихриста да би преварио и завео у своју лаж, ипак ће он имати успеха само у кругу оних који буду истога духа са њим, то јест оних који су отпали од Бога и Господа, срцем презиру Његове проповеди и, знајући да њихов пут води у пропаст, не скрећу са њега, предавши се својој судбини у очајању. Пошто је сам он – син погибли, успеће да привуче к себи само не који пропадају. И ти који пропадају погинуће не по Божијој одлуци, него зато што су заволели погубни начин живота и имају такву нарав. Бог све употребљава да би уразумио и обратио грешнике, и када их више ничим не може освојити, нити се очекује да је то могуће, предаје их у руке њихове самовоље. А свако у свом животу среће људе који, ма шта им говорили, стално терају по своме, као скамењени и обезнањени. За време своје проповеди свети Апостоли су свуда наилазили на такве и посведочили устима св. Павла да је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1 Кор 1, 18), и да су они сами овима (који пропадају) мирис смрти за смрт, а другима (који се спасавају) мирис живота за живот (2 Кор 2, 15). А за време антихриста његова лудост ће онима који пропадају изгледати као мудрост, а његов погубни смрад – као миомирис. Тада ће бити исто као приликом епидемија колере, које захватају само оне који су јој склони.

Зато што не примише љубав истине да би се спасли. Ето зашто су међу онима који пропадају! Зато што нису примили спасоносну истину. Бог је видео да пропадају људи који су пали у бездан греха и у погибељне узе робовања страстима и њиховом сејачу, ђаволу. Због тога је послао Сина Свог Јединородног да им приправи пут излаза и да покаже да је то вера у Њега и благодат која се прима по вери. Благовест о овоме свуда су пронели свети Апостоли. Они који су је примили ушли су међу спасаване, а они који је нису примили остали су међу онима који пропадају. Такви су били за време Апостола, такви су и после њих све до сада, такви ће бити и у последње дане. Апостолско богопросветљено око ума види сво то мноштво и даје им натпис: они који пропадају. Пред лицем Солуњана били су ти који пропадају због неверја. Апостол као да говори: ево међу онима који нису примили нашу спасоносну реч он ће имати успеха, али не међу вама који сте поверовали и међу онима који ће као ви поверовати. Достојно је пажње да апостол својом речју обухвата не само оне који нису примили хришћанску истину јер нису хтели да је слушају, него и оне који су је чули и разумели у чему је ствар, али је нису примили, па чак и оне који су је примили умом, али је нису заволели срцем. Обухвата не само невернике, – нехришћане, него и Хришћане по имену, али не и у срцу, који су равнодушни према вери коју исповедају и не труде се да буду послушни њеним захтевима и да, постајући Хришћани, оправдају име које носе. Јер говори: не примише љубав истине, нису заволели истину, ње нема у њиховим срцима, мада је и увиђају. Увиђају истину, а срце држе на страни противној истини. Зато су сами у себи лаж и, будући такви, заволеше лаж.

Суштинска спасоносна истина је да је Бог послао у свет Сина Свога – Спаситеља света. Зато свети оци речи: не примише љубав истине, тумаче овако: не примише Христа Господа. Јер Он је и љубав безгранична и истина свесавршена. Свети Златоусти пише: „Љубављу истине он назива Христа, јер Христос је био и једно и друго, и дошао је ради једног и другог из љубави према нама и да би открио истинито значење свега”. Тако исто Теодорит и сви други. Али то је једно те исто. Јер потребно је не само примити јеванђеље него и сјединити се са Господом, или – у том сједињавању је и право примање јеванђељске истине. Само онај ко се прилепљује за Господа Исуса Христа, ко постаје један дух са Њим, само онај ко се прицепљује Њему као једином истинитом живом чокоту, тај се и истрже из мноштва оних који пропадају.

Ст. 11. И зато ће им Бог послати силу обмане да верују у лажи.

Ово је страшна морално-поучна казна Божија! Послаће, – не тако што ће намерно послати оно што не желе, него ће дозволити да на њих дође оно што желе и ишту. Зли дух преваре и лажи стално настоји да завлада свима, да све помрачи и увуче у лаж, али Бог му то не дозвољава кад међу онима који се не држе истине има још таквих који дају наде на обраћење, који се још нису сасвим предали и препустили лажним путевима и још се спремају да једном напусте лаж и стану на страну истине, – не допушта да они изнутра [у себи] претрпе насиље од њега (злог духа), јер он може да поколеба и тврде у вери, а не само оне слабе. А када они најзад сасвим клону и предају се путу пропасти који су изабрали, пристану на њега и сједине се срцем, а о томе да га напусте престану и да размишљају, тада ће Бог склонити Своју руку, која задржава злог духа преваре, и он ће се, пуштен, устремити на њих и продрети у њихово срце и тамо почети да испољава дејство обмане, да примамљује у лаж, и – привући ће их. Они ће прихватити лаж свим срцем, а затим ће је показати и изван себе, напољу, и очигледно да ће поћи за антихристом. Али тиме ће се десити само то да ће изаћи на видело оно што се скрива унутра. Свети Златоусти пише: „Зашто је, кажеш ти, Бог допустио да се све то догоди? Не бој се, возљубљени, него послушај шта говори (Апостол): (антихрист) ће преовладати само над онима који пропадају, који, макар он и не дошао, не би поверовали.” Теодорит додаје: „А ово: послаће им Бог силу обмане, Апостол је рекао уместо – допустиће да се појави лаж да би се показали љубитељи лукавства. Јер ову обману Бог неће послати, него ће је уништити речју уста својих.” Екуменије: „Послаће, – не схватај тако као да је Бог послао, него Апостол тако обично изражава оно што је Бог допустио.” Теофилакт: „Послаће, – уместо да допусти да дође. Пази, најпре су одбацили истину, и тада их је Бог оставио, а лаж овладала њима.”

Ст. 12. Да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду.

Да буду осуђени, – праведно ће бити подвргнути осуди. Бог ће допустити и откриће се њихов зло морално-религиозно устројство, и они ће сазрети за суд. Лаж је саморазобличавајућа и они који се држе лажи сами себе разобличавају. Они ће бити без одговора на суду, само због тога што су поверовали очигледно погибељној лажи а нису поверовали очигледно спасоносној истини. – Сви који не вероваше истини, него заволеше неправду. Са јелинског, – сви ти који, сви који нису поверовали, као и остали који нису живом вером примили у срцу јеванђељску истину, а живот свој, своја осећања и склоности нису успоставили по њеним захтевима, него, напротив, срцем својим нису марили, – благоизволели су да чине сваку неправду, погрешна мудровања и неваљале обичаје и водили грешан начин живота, налазили задовољство у томе да чине неправедна дела и да грезну у њима.

Најочигледније њихово разобличавање биће то што ће поверовати антихристу. Свети Златоусти пише: „Биће затворена уста оних који су осуђени на пропаст. На који начин? Не би поверовали у Христа и кад антихрист не би дошао, али он ће доћи са циљем да их разобличи. Ради тога да они тада не би рекли да, пошто је Христос (по свој прилици човек) назвао себе Богом, – онда управо због тога и нећемо поверовати у Њега, јер смо чули да је Бог један, и да је од Њега све, и услед тога нисмо поверовали. Тај њихов изговор (ради оправдања) одузеће им антихрист. Јер кад он дође и, без обзира на то што неће заповедити ништа праведно, него само безакоње, а они поверују у њега само због његових лажних чудеса, – тада ће им се затворити уста. Јер ако не верујеш Христу, утолико пре не треба да верујеш антихристу. Први је говорио да је Он послан од Оца, а овај последњи (ће говорити) сасвим друго. Управо зато Христос и говори: Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн 5, 43). Али зар смо ми, рећи ће, видели знамења? – И Христос је учинио много великих чуда, зато би пре требало поверовати у Њега. Поред тога, о антихристу је било много тога предсказано: да је безаконик, да је син погибли, да ће његов долазак (са помпом) бити по дејству сатанину, док, напротив, о Христу, – да је Он Спаситељ и да ће донети неизмерна добра.” – Исто казују Теодорит, Екуменије и Теофилакт.

             Са руског превео Мирослав Голубовић