По Предању Српске Цркве сам српски поздрав потврђује да Бог Србима помаже, иначе зашто се поздрављати тако, ако Бог не помаже, јер тако српски поздрав бива празнословље и лицемерство, ако Бог не помаже.
А како Бог помаже другачије, него силом Својом, јер по Апостолу: „Царство Божије није у речи, него у сили“, и Сам Бог каже: „Сила Моја у немоћи се показује“ (2Кор.12:9). И због тога су Срби били пет векова у немоћи – у ропству, да би се показала сила Божија. Али сада видимо да Бог Србима ни у Цркви не помаже, па би морали да утврдимо: због чега Бог сада не помаже? Господ је заповедио: „Иштите најпре царство Божије и правду његову, и све то ће се приложити вама“ (Мт.6:33). Према томе, ако Срби не ишту најпре царство Божије и правду његову, онда Бог њима не помаже. Јер Срби сада ишту земаљско царство, Срби ишту сујетну славу и власт и богатство, и зато њима Бог не помаже. Ту видимо разлику између Апостола и Мироносица, и расуђујемо: зашто је Бог помогао Мироносицама да буду под Крстом на Велики Петак и да прве дођу на гроб Христов на Васкрс, док Апостолима тада није помогао? Зато што су Апостоли тада имали сујетне жеље, и иако мало, они су желели сујетну славу и власт и богатство, док Мироносице нису имале ни мало сујетних жеља, оне ни мало нису желеле сујетну славу и власт и богатство. И да би зауставио сујетне жеље у Цркви Господ је рекао у Јеванђељу: „Пастир добри душу своју полаже за овце“, али није успео Господ да заустави сујетне жеље и ми видимо данас како се многи у Цркви грабе за власт и богатство. И да би зауставио сујетне жеље у Цркви Сам Господ је прошао искушења од ђавола и у трећем искушењу ђаво је предложио Христу, као што стоји у Јеванђељу: „Опет Га узе ђаво (и однесе) на гору високу веома, и показа Му сва царства света и славу њихову; и говори Њему: све ово даћу Теби, ако паднеш и поклониш се мени“. Па иако је у Јеванђељу јасно речено да ђаво испуњава сујетне жеље људима, ако се поклоне њему, ипак јеванђеље није успело да заустави сујетне жеље у Цркви, јер многи се грабе за власт и богатство, и тиме се клањају ђаволу. Ево, славили смо светог Николаја Мирликијског, а свети Николај овако се слави у кондаку (превод на српски да би сви разумели): У Мири (Ликијској), Свети (Николаје), свештенослужитељ показао се јеси, јер Христово Јеванђеље испунивши, преподобни, положио си душу твоју за људе твоје, и спасио си невине (људе) од смрти. Тога ради посветио се јеси као велики тајник Божије благодати. Узалуд у Цркви певају кондак светом Николају и говоре: „Христово Јеванђеље испунивши, преподобни (Николаје), положио си душу твоју за људе твоје“, јер данашњи пастири неће да испуњавају Јеванђеље и да полажу душе своје за људе своје, јер верују да то Јеванђеље не важи за њих. Међутим, то Јеванђеље је основно васпитање за хришћане и то је као основна школа, док данас хришћани не стичу основно хришћанско васпитање у породици, и уче основну школу код безбожника, и одмах затим уче више школе и факултете и докторате, и тако усвајају демонску теологију. Добро је за њих рекао свети Максим Исповедник: „Теологија без Крста јесте демонска теологија“. Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|