Павел Тихомиров

 ЦАР

''А да ли ви када идете на пијацу купујете покварено месо?'' Ја сам се својевремено доста најео. Можда међу бајатом трулежи има и неко парче које завређује пажњу, но ја га нећу тражити''.

(http://www.rusk.ru/monitoring_smi/2009/11/20/petr_mamonov_ispolnitel_roli_ivana_groznogo_v_fil_me_car_my_boga_prevratili_v_byuro_dobtyh_usl)

Играни филм Цар по замисли аутора је призван не само да предложи посетиоцу пијаце ''нетрулежно парче''. Лунгин и дружина су себи задали мало виши циљ. Својим стваралаштвом он жели да из свести руског човека истреби ''остатке самодржавне свести''.

ТРУЛО МЕСО У УЛОЗИ УСИЈАНОГ ГВОЖЂА

Појављивање псеудоисторијског спектакла ''Цар'' изазвао је на ''Руској Линији'' живахну дискусију. Веома плодотворну дискусију. Јер ''Руска линија'' је већ поодавно превазишла чисто информационе ресурсе и претворила се у терен на коме се оцртавају контуре савременог Руског Православног погледа на свет.

Те контуре се пројављују не као последица академског размишљања него као усклађени одговори на изазове епохе.

Лунгинов филм је један од таквих изазова. И није он уперен само против личности првог руског цара Ивана Васиљевича Грозног. Ствараоци и пропагатори филма су покушали уделити своју лепту у подривање самих темеља руског православног есхатолошког погледа на свет.

Последица такве подметачине може постати претварање руског православља у нешто друго, у нешто, о чему се доста говорило и о чему ће се и у будућности доста говорити.

У вези с тим, хтео бих вас упознати са једном занимљивом репликом која се појавила на форуму ''Руске линије'' поводом злогласног филма и оних процеса друштвеног живота савремене Русије чије је олицетворење и оваплоћење постао феномен ''усађивање лунгиновског ,,Цара,,''

   Али, идемо редом.

 ***

''Цар'' почиње гласом који изван кадра саопштава да ће бити речи о догађајима који почињу 1565 године по Рођењу Христовом. ''Избор датума наравно није случајан, те године је створена Опричнина. Истина, те исте године почиње штампање књига али то није смештено у кадар. У њему се ионако мало шта може наћи осим акцента на запуштеност и неуредност Руса, који су на голо тело навукли рашивене азијатске кафтане. Руски азијати су запањујуће сујетни. Жестоки покољ између плота са немарно отесаним брвнима и подрума за мучење. (Подли људи, Александар Горбунов, ''Руска Линија''). (http://www.rusk.ru/analitika/2009/12/19/podlye_lyudi_/)

И ево, на екрану се појављује Цар...

И најсуморније претпоставке су се обистиниле.

Бивши глумац и вођа шизофреничне рок групе ''Звуци МУ'', Петар Николајевич Мамонов, који је прешао тежак пут покајања од ђавоиманости до јуродивости, нашао се увучен у стварање још једне карикатуре.

У вези са тим подсећам, да се лик Ивана Грозног појављивао у совјетској кинематографији више пута. Много тога је већ речено о филмовима Ејзејштајна који су рађени директно по Стаљиновој наруџбини. Сећамо се и филмске комедије режисера Леонида Гајдаја. Но, док је Ејзејштајн предузео не баш неуспешан покушај стварања лика самодршца који извлачи Русију из каљуге свађа и интрига, а Гајдај једноставно направио веселу карикатуру која је потпуно у духу народних анегдота, дотле Лунгин наставља потпуно другачију традицију.

Та традиција излази из руске ''дворске'' историографије по чијим је канонима допетровска Московска Русија осликана најцрњим могућим бојама. Са неизбежним медведима који лутају по градским улицама. ''За време Екатерине II родила се ''Петровска'' легенда о мудром цару-преобразитељу који је отворио прозор у Европу и који је открио Русији утицај, једино вредне, западне културе и цивилизације. Та легендарна, измишљена верзија, која је крајем 18 века постала званична, официјелна верзија, на жалост није оповргнута ни у 19 ни у 20 веку. Пропагандна измишљотина руске царице немачког порекла, која је узурпирала трон, до дан данас се код огромне већине људи сматра за историјску стварност''. (Лав Гумиљев. Од Русије ка России).

О томе ћемо говорити посебно, али не овде и не сада.

Уметничко оваплоћење карикатуре коју су створили ''историчари дворске школе'' представља слика Иље Рјепина ''Иван Грозни убија свога сина''. То осликано платно добро је познато. Мање је познато то да се Рјепину после завршетка слике осушила рука а да је писац Всеволод Гаршин који је уметнику позирао полуделог Цара Грозног, ускоро сам полудео.

Мамонов, који је позирао Лунгину, уопште није грозан. Он је пре свега хистерично-злобан. Ни поступци му нису грозни и нису одлучни, него хистерични, малтене слабашни. Покајање је неискрено и као омађијано. Природно да је логичан резултат предложеног разматрања само један- историја Русије представља својеврсну свирепу тиранију, притом најбеднију и најварварскију...

Апотеоза фантастичних предрасуда на тему ''мрачног средњег века'' постаје сцена у којој опричници, као најјароснији бољшевици, убијају Филипа, спаљујући живе монахе који су штитили његово тело, заједно са црквом у којој су се они склонили. Међутим, у време Ивана Грозног, за паљење грађевине са људима била је прописана (као и за издају државе) смртна казна... Наравно да није било никаквог својевољног ''скидања са дужности'' митрополита од стране цара, као ни дивљачких сцена пребијања светитеља у храму. Митрополит је био расчињен у складу са важећим правним нормама свога времена, на Сабору, уз то по оптужби ''духовних лица'' која су га оклеветала''. (Подли људи. Александар Горбунов, Руска линија)  

***

Разуме се да није проблем у томе што је неко приказао Ивана Грозног као безумног и крезубог клошара. Карикирано је представљен унутрашњи свет противуречне цареве личности, растрзане између сталне претње издајом од стране бојара и са друге стране страха од Божије казне.

''Цар није био сујеверан и сујетно побожан као што је приказано у филму, већ је био дубоко религиозан. Потпуно поимање постојања Бога и Његовог суда, имало је, између осталог, за последицу његово свакодневно преживљавање духовних катастрофа, духовних мука погубних за његову душу. Општепознато је његово дубоко кајање због тих злочина који су се одиграли током суђења издајницима отаџбине. Истина, у таква стања су га доводиле више од свега, управо издаје... Решење да учврсти опричнину прелазећи на суровије мере, није дошло одједном, него услед непрекидног низа државних издаја''.

Говорећи о жестокости Грознога цара, хтео бих споменути да су ''добри европски краљеви'' у XVI веку погубили по десет пута више људи него што је било погубљено у време цара Ивана Васиљевића. На крају крајева, само за једну, вартоломејску ноћ, која је постала појам за злочин, било је погубљено онолико душа колико за све време постојања Опричнине.

О томе је већ много тога речено...

Али авај, русофобски митови се показују задивљујуће жилавим.

Међутим, и сам цар је ''крив'' због тога.

Јер, шта су радили ''цивилизовани европејци'' побивши своје противнике?

Тачно, организовали су ватромете и илуминације, прослављајући уништење јеретика-хугенота.

А шта је радио Иван Васиљевић после сваке наредне казне над противницима?

Горко се кајао, покушавајући да се помоли за намножене грехе, које је он узимао на своју душу.

И баш то, јавно покајање, на западу је примљено у својству ''необоривог доказа посебне суровости руског цара''.

***

Очигледна антиисторијска димензија филма је тема за посебан разговор.

Сада бих хтео нешто рећи не о могућем тумачењу прошлости, него о могућој будућности. Предлажем вашој пажњи горе наведену реплику:

''Да либерализам умире већ је јасно не само његовим противницима. И најпроницљивијим  присталицама које прате шта се дешава, то је такође јасно. Сви ти псеудоправославни Лунгинови филмови били су први симптоми надолазеће беде.

Због чега је он одједном почео снимати такве филмове?

Он је први побегао са њиховог брода.

И он је побегао на НАШ брод.

Они ће ''прећи'' у православље<.....> са циљем ПРЕПРАВЉАЊА православља по својој мери. Да би ишчупали из вероучења и створене праксе православља, оно што је за њих неприхватљиво.

Први циљеви су већ видљиви: оцрнити монархију илити симфонију Цркве и државе или оно што је Иван Иљин назвао ''православним мачем'', чији симбол може бити свети благоверни кнез Александар Невски.

За њих је такво православље једнако смрти.

Ми уопште нисмо спремни за такав развој догађаја.

Чак још ни претњу не схватамо''.

У таквом преправљеном ''православљу'' више нико не може забранити свештенику да игра у филму кревељећи се, дочаравајући демонске пошалице, и може да снима серије глумећи бандите! Нас уверавају да је то ''мисија'' о. Охлобистина међу кинематографима.

Сам сам гледао репортажу на телевизији: свештеник Охлобистин (који у филму игра дворску будалу-оп.П.Т) полунаг са тетоважама, у прекидима се заједно са Мамоновим кревељи Лунгину, а у следећим кадровима он је већ у свештеничкој одори и са кадионицом иде око крстионице вршећи Свету Тајну Крштења.

На такву антирелигиозну пропаганду никакав Јемељан Јарославски није могао ни помислити.

Двадесетих година, на антирелигиозним ноћним скуповима вештица, плесало се одевено у свештеничке одежде. И сви су знали ко су они и осећали шта ће се десити.

Свештеник може бити и камионџија и таксиста, као што су многи у емиграцији радили, били радници, учитељи, као што су се многе наше баћушке трудиле у годинама прогона да буду научници и тајни свештеници као отац Глеб Каледа који је био чак хирург, као и свети Лука Војно-Јасеницки. Руски сеоски свештеници су углавном сами обрађивали земљу.

Но није се смело бити притворан.

Руски човек је знао да свештеник може бити грешник у свом приватном животу, али је његова служба нешто друго. Он предстојава Божијем Престолу. То природно страхопоштовање, које ипак, упркос десетлећима, обновљенци из заједнице о.Георгија Кочеткова и њиховог тражења рушилачких реформи црквеног живота са почетка деведесетих година су дечија игра у поређењу са оним духом који уносе у Цркву многи ''нови мисионари'' (Време подвала, Виктор Саулкин, Руска линија).

***

Зато, да би ПРЕПРАВЉЕНО ''православље'' било прихватљиво за највећи број људи који се баш не разумеју у све појединости и замке на које иду ''нововерци'', ствара се фантомско ''православље са људским лицем'' и његов антипод ''мракобесје''. Ти фантоми су снабдевени одговарајућим атрибутима.

Тако ''фантом православља са људским лицем'' подсећа на некакву разноврсност ''респектабилног хипи покрета'' и непрекидне пропаганде пацифизма и политичког либерализма.

Изјашњавајући се поводом филма ''Цар'', председник синодалног Оделења за узајамне везе цркве и друштва, протојереј Всеволод Чаплин је изјавио да је лик митрополита Филипа, кога игра Олег Јанковски, нема ништа заједничко са прототипом:''Митрополит Филип у филму ''Цар'' није митрополит Филип већ Андреј Димитријевич Сахаров, човек кога ја поштујем''. (совјетски научник, јарки заступник либерализма-оп.преводиоца)

Протојереј Всеволод је приметио да ''светитељ Филип у филму није хришћанин него пацифиста који устаје против свега што предвиђа принуду човека у овим или оним ситуацијама, неизбежним у овом нашем исквареном грешном свету а посебно у држави. Она ионако мора принуђавати људе, на овај или онај начин, за једну или другу ствар, да би ограничила зло и подржала добро...

Хришћанство се припрема за идеологију ненасиља и одрицања од државности. Мислим да светитељ Филип није носилац те идеологије.''

По речима пастира, данас се често морамо сретати са полемиком, у току које покушавају да утврде да би ''Христос све одобрио, све подржао, у други план би ставио питања о религиозној истини а у први план би ставио питања о томе како да се уреди да свим људима буде комфорно, весело и пријатно да живе у овом свету, не бринући ни о чему осим о тим пријатним и за савременог човека природним стварима као што су благостање, духовно спокојство и тиха радост уз созерцање по телевизору каквих тв сапуница или рекламних спотова'',-рекао је отац Всеволод. Али све то -приметио је он- нема никакве везе са хришћанством..(http://www.rusk.ru/news_rl/2009/12/30/protoierej_vsevolod_chaplin_eto_ne_svyatitel_filipp_a_andrej_saharov/)

***

Антипод таквог ''православља'' у свести људи треба да постане лик ''незналице мрачњака-обредоверца'' ''криптодиомидовца''. Тај фантом оптерећује целом хрпом одбачених карактеристика, од којих ћемо ми, у вези са предметом данашњег разговора, поменути тзв.''царебожије''.

У почетку је термин ''царебожије'' значило ревносно, не по разуму, поштовање светог государа у својству ''човека који је принео искупитељску жртву за Руски народ''.

Но сада та реч у устима ''нововераца'' значи нешто сасвим друго.

''Узгред, ко су то ''царебожници'' којима нас они упорно плаше? Људе који поштују Цара уместо Христа Спаситеља ја нисам срео чак ни међу болесним. Испада да су ''јеретици царебожници'' сви они који поштују сећање на Свете Царске мученике или сви они који воле и поштују сећање на наше цареве? Или су то они који се придржавају православног учења о Богоустановљености Самодржавне Царске власти и о Помазанику Божијем?'' (Време подвала. Виктор Саулкин, Руска Линија).

   После укорењивања слика из филма ''Цар'' у масовну свест људи ''царебожци'' ће се третирати у својству оних ''који желе баш таквог цара и стреме баш таквој Русији''.

***

   ''Главна Лунгинова мисао је да покаже да је у Русији државна власт увек била и биће уперена против Цркве и да међу њима не може бити никакве сагласности''- изјавио је у интервјуу Руској Линији о.Александар Шумски. (http://www.rusk.ru/news_rl/2009/12/19/zadacha_filma_car_vbit_klin_mezhdu_cerkovyu_i_gosudarstvom/)

На отворено деструктиван карактер филма -у односу према руској државотворној идеји- указивао је и познати историчар Вјачеслав Мањагин у својим отвореним јавним обраћањима председнику Руске Федерације. У свом другом обраћању Димитрију Медведеву он упоређује Ивана Грозног са Џорџом Вашингтоном и предлаже да се размисли: да ли је таква ситуација могућа у САД? Да 4. јула, на велики амерички празник, буде организована премијера филма у коме се Отац Нације приказује као психички поремећен човек? (У Русији је премијера филма организована на празник -Дан националног јединства- оп.преводиоца).

''Ако су наш народ и наша власт сагласни са тим да се тај филм и даље приказује слободно у киносалама широм земље, онда цео свет може помислити да се ми слажемо са том клеветом на Руску Државу, која је садржана у том филму''.  (http://www.rusk.ru/news_rl/2009/11/27/vyacheslav_manyagin_fil_m-car_podryvaet_osnovy_rossijskoj_gosudarstvennosti/)

И на крају, јављају нам наша православна српска браћа, да ће филм ''Цар'', на жалост, бити приказан у Руском Дому у Београду, са преводом на српски језик, 27. јануара, 2010 г., на дан највећег српског празника Светитеља Саве! Српске патриоте, искрени пријатељи братске Русије, који читају Руску Линију, били су спремни да протествују ако нека српска телевизија или биоскоп почне са приказивањем тога антируског филма али на жалост, тај филм први у Србији приказују они који би требали да промовишу руску културу у Србији а не русофобију. Надамо се да још није касно да Руски Дом у Београду одустане од приказивања ове очевидне антируске провокације на велики српски празник, празник Светитеља Саве Српскога.

                                                                                                   (Са руског превео: Ранко Гојковић)