Поглед на град из правца бомбардовања био је застрашујући. Порушене куће, спаљене баште и изгореле вишеспратнице изгледале су веома тужно. Украшени и весели бели град је потонуо у небиће, као и сав прошли живот. Матушка и ђакон су нас с љубављу загрлили и захвалили за мед, који смо донели.

Од радости што видим вољене људе живе, сузе су ми текле из очију, ма колико се трудио да их задржим. Ипак земаљске несреће (беде) нису мимоишле ове људе. Током бомбардовања улица њихов помоћник је погођен гранатом и убијен је на лицу места. Другог помоћника, који нам је помагао у скиту пре рата, убили су Грузијци кад је настојао да заштити две девојке од напада избезумљених војника.

„А ми ево живимо...“ уздахнуо је ђакон.  Све време рата ишао сам на службу у Храм под паљбом. А кад су Абхазци нападали Сухуми, уопште догађало се нешто непојмљиво. На једној страни улице су седели Грузијци, а на другој Абхазци. Идем улицом, а Абхазци и Грузијци вичу: „Хеј, оче, иди кући! Убиће те!“ А ја им одговарам: „Момци, ваш посао је да ратујете, а мој посао је да служим Богу!" И тако сам ишао на службу до победе...

„А ти имаш писмо од оца Виталија! Пред сам рат је дошло, рекла је домаћица сијајући очима. „Сад ћу донети, прочитај у углу.“

 Ја сам отворио писмо и удубио се у садржај: „Љубљени у Христу, оче Симоне, на твоја питања, шта је најважније у духовном животу, одговарам: најважнија је молитвена пракса. Шта је то молитвена пракса? Умети да припремиш душу за митарства, да би она прошла њих без задржавања. Како то можемо учинити? Ми можемо то учинити, ако на митарствима споменемо о Христу.

Како ми да споменемо о Христу у тај страшни тренутак? Ако за живота стекнемо Исусову молитву. Како је стећи? Покајањем. То је прво, чему је почео Господ да учи: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско!“ А сјединити ум са срцем – значи усмерити га на прави пут, да би се он ум вратио у место свога постојаног пребивања. Ако он одлази, враћај га тамо поново и поново.

Постепено он ће навикнути да се враћа у срце и почеће да пребива у свом природном стању, то јест у срцу, где живи Христос. Ако се у таквој трезвености вежба упорно, онда ће ум временом остајати тамо без икаквих напора. С љубављу у Христу грешни архимандрит Виталије“.

Узбуђен овим, што сам прочитао, ја сам поделио са матушком одушевљење од ове чудне проницљивости великог подвижника. „Ја имам још писама од њега. Ја их нисам никоме показивала. Али пошто си ти заволео нашег драгог старчића, можеш их прочитати.“

Она ми је донела гомилу писама од оца Виталија, написаних њој пре рата. До вечерњег сумрака читали смо их заједно за столом, изнад којег је слабо сијала лампа без абажура. Овде је било разлога о чему ваља размишљати.

Отац Виталиј је саопштавао, да ће по завршетку рата Грузија поново покушати да заузме Абхазију, али то неће успети (и то се догодило 2008. године). После бекства Грузијаца, на обали ће се појавити Турци. После распада Совјетског Савеза почеће рат на Северном Кавказу.

Али највеће катастрофе (беде) треба очекивати у Русији, где ће избити жесток грађански рат, у који ће бити увучене све велике земље. Катастрофе ће бити невероватне. Остаће врло мало људи. Русија ће преживети, иако ће постати веома мала по размерама. Светлошћу Православља она ће светлети свим људима (свим народима).

Главе из књиге монаха Симеона Атонског „Птице небеске“

(http://www.isihazm.ru/?id=384&iid=2152).

Пророчанство о. Виталија (Сидоренка)

(http://vvv.isihast.ru/?id=2027).

Горе описано путовање монаха Симона у Сухуми догодило се 1994. године, одмах по завршетку грузијско-абхазијског рата.