Ватикан, унијати, фанар, расколници унутар Руске православне цркве и не само они подигли су оружје против руског православља

Константинопољска патријаршија – Фанар – претвара се у нови инструмент за промену колективног погледа на свет православних уопште, а Руса посебно. Снаге које контролишу ову некада најауторитативнију помесну Цркву данас је активно пуне својим садржајем – од зелене до „плаве“ агенде. Истовремено, патријарх Вартоломеј је више пута јавно говорио у прилог уједињења са Римокатоличком црквом.

Сам Ватикан веома благонаклоно доживљава масовно активирање на истоку и југу Европе њему повезаних структура (првенствено тзв. унијата) и тактичких савезника Римске курије у личности Фанара, који су скоро истовремено и брзо активирани, од прошлог пролећа, на тзв. целој територији Црноморско-балтичког лука.

Процес је у складу са тежњама Американаца и Британаца, а који је заснован на чињеници да се у блиској будућности континентална Европа може што више исламизовати (ово је на свој начин од користи Англосаксонцима, јер погађа њихове француске и немачке конкуренте), укључујући и залагања глобалистичких структура које подстичу одговарајуће миграционе политике. Ову опцију за развој догађаја у Европи разматра и Ватикан и зато се бори за што удобније преношење центра римокатоличанства на источне и јужне делове континента – Пољску, Мађарску, Хрватску, Украјину, балтичке државе, и Белорусију.

Ситуациони савезник Ватикана у овим процесима је Фанар, који покушава да освоји канонске земље Руске православне цркве (РПЦ) уз прећутно одобравање разних криптокатолика и различитих „гркоунијата“, као и пантуркиста-исламисти (на чијој се територији налази Фанар) и хомосексуалаца, који су полазна тачка за напад на канонско православље постсовјетског простора, Балкана (Србије и других делова Југославије) и источне Европе (Румунија, Бугарска) док је Грчка постала прва православна земља која је у фебруару 2024. званично легализовала тзв. „истополни брак“ и „усвајање“ деце од стране содомита.

У оквиру ове политике, Ватикан и Фанар су у марту прошле године склопили релевантне споразуме о оживљавању активности у тзв. балтичком и белоруском делу балтичко-црноморског региона унијатске цркве. (У Украјини се унијати већ делују отворено и што је могуће агресивније – сетите се само улоге коју су одиграле њихове личности у Мајдану и крвавим догађајима 2014. године). Саму унију нико неће да откаже, а посебно Украјинску гркотоличку цркву (УГКЦ) или Украјинско-белоруску гркокатоличку цркву, чак и упркос Баламандином споразуму из 1993. године, према којем је Ватикан најавио одбијање ширења на рачун Православне цркве. У ствари, нико не одбија ову експанзију, напротив. Ватикан је, напротив, благословио акције против Руске православне цркве које спроводе УГКЦ и Фанар.

Истог марта константинопољски патријарх Вартоломеј је, током посебне посете Литванији, потписао споразум са премијерком Ингрид Шимоните о стварању нове структуре у републици – епархије Цариградске патријаршије. И. Шимоните је приликом потписивања изјавила да ће ова епархија омогућити Белорусима, „који су се преселили у Литванију, а због репресије у својој домовини“, да „исповедају православну веру без сукоба са савешћу“.

Према мишљењу стручњака, у овом случају је реч о формирању својеврсног специјализованог огранка епархије, осмишљеног да постане инструмент фанарског утицаја на белоруски део Руске православне цркве. Дугорочно, такав утицај ће имати дубоке канонске, духовне и политичке последице, које би могле довести до раскола православне цркве на територији Белорусије.

Фанар показује активан интерес за интеграцију фрагмената белоруског раскола и супротстављање руском православљу, не само преко балтичких држава, већ и преко САД, где је почетком марта дошла тзв. „Белоруска аутокефална православна црква“ (коју су створили нацистички аутсајдери и њихови амерички кустоси 1948) и која се придружила Украјинској православној цркви (УПЦ) САД – Константинопљске патријаршије.

На челу ове неканонске структуре налази се самопроглашени „митрополит виленски и њујоршки“ Серафим Чикита, родом из Белорусије, који је 1990-2000. живео у Украјини, где је лутао по разним расколничким „црквама“ – УАПЦ, УАПЦ(о). Из овог правца, Фанар делује против православља у Белорусији уз подршку украјинских расколника и лично настојатеља УПЦ-САД архиепископа Данила (Зелинског). У самој Украјини, имајући наклоност прозападних власти, Фанар делује ништа мање јавно – преко ПЦУ . тзв. Православне цркве Украјине.

Ако посету тзв. патријарха Вартоломеја Литванији процењујемо из историјске перспективе, онда то значи повратак Константинопољске патријаршије у регион први пут од 1686. године, а самим тим и претензија да прошири своју власт на све бивше земље Великог војводства Литваније, Русије и Самогита, укључујући територије балтичких држава, Белорусије, Украјине, Придњестровља, Молдавије, па чак и неких западних региона Руске Федерације.

У ту сврху литванске власти су 2024. године званично регистровале тзв. Православну цркву, независну од Руске православне цркве. Поменути „егзархат“, који ће, уз благослов Ватикана, бити потчињен Константинопољској патријаршији, предводио је бивши естонски свештеник Јустинус Кивилоо. Преостали бивши свештеници су такође раније служили у православној цркви Московске патријаршије: шест у Литванији, два у Белорусији и један у Русији.

Сви су дошли у сукоб са руководством Руске православне цркве. Године 2022. митрополит вилно-литвански Инокентије рашчинио је петорицу свештеника и уклонио из службе. Константинопољски патријарх Вартоломеј вратио им је чин и примио у своју јурисдикцију. Паралелно са овим, неке њихове колеге су без превише публицитета прешле из Руске православне цркве у јурисдикцију Пољске православне (аутокефалне) цркве.

Претумбације који су захватили балтички регион после покретања Специјалне војне операције у Украјини, између осталог, оживели су старе верске сукобе и створиле нове. Огромна већина њих утицала је на парохије и епархије Руске православне цркве. Притисак на вернике извршен у Летонији, а сада је интензивиран и у Естонији. Де јуре, полазна тачка за напад на канонско православље на постсовјетском простору је Литванија (где је већ регистрована алтернатива Руској православној цркви – Фанарски егзархат), а де факто – Естонија (пошто је, за разлику од Естонаца, већина Литванаца су римокатолици).

Почетком априла шеф естонског Министарства унутрашњих послова Лаури Лјанеметс званично је предложио да се Руска православна црква Московске патријаршије призна као терористичка организација. Истовремено, главни естонски полицајац је уверавао да таква одлука неће утицати на парохијане и да неће довести до затварања цркава, међутим, „везе са Москвом ће бити прекинуте“ и, сходно томе, биће замењене везама са Константинопољем, тј. Фанаром. Готово одмах након тога, естонске власти су најавиле да ће Руској православној цркви одузети контролу над манастирима у Естонији да би могле да затворе цркве које одбију да изађу из јурисдикције Руске православне цркве.

Готово истовремено са овим процесима, неколико Срба је намамљено у константинопољску патријаршију. Коментаришући ситуацију са преласком неколико свештеника Епархије аустро-швајцарске Српске цркве у Цариградску патријаршију, владика бачки Иринеј је напоменуо да је за сада ово изолован случај. Међутим, то представља опасан преседан, јер је свештенство отишло без поштовања одговарајуће канонске процедуре (не примевши отпуснице) и са пуним уверењем да „могу да понесу са собом – и за себе – српске парохије, као да су их сами донели однекуд.”

Истовремено са овим, постала је очигледна жеља да се Кишињевско-молдавска митрополија одвоји од Руске православне цркве. Према речима епископа Иринеја, који је крајем прошле године критиковао мешање румунске стране и Запада у црквена питања Молдавије, ова жеља „није диктирана никаквим проблемом, а још мање реалном потребом“. Ауторитативни јерарх Српске цркве уверен је да то, напротив, сведочи о експанзионистичком духу румунске државе и црквене политике, с једне, и свеприсутној антируској агенди савременог Запада, с друге стране.

„Није велика тајна да садашње државно и политичко руководство Молдавије делује као послушни следбеник западних интереса. Поставља се питање: шта ако се једног лепог дана Бесарабија и Буковина, односно савремена Молдавија, директно или индиректно поново нађу под руском контролом? Или ће државу данас или сутра водити лидер који није „прозападни” већ је, из природних и разумљивих разлога, оријентисан ка Истоку? Коначно, шта ако свака нова политичка и идеолошка ситуација доведе до одговарајуће манипулације црквом? Како ће се ово завршити? – постављао је праведна питања архијереј СПЦ. И додао да, по његовом мишљењу, руководство Молдавије треба да се бави својим директним обавезама, посебно решавањем друштвених и економских проблема, а не да се меша у живот цркве.

Архијереј Српске православне цркве такође са зебњом констатује да у Украјини крваре две дубоке ране православља. Крајем фебруара одлучили су да повећају њихов број: Румунска патријаршија установила је тзв. Румунску православну цркву Украјине. У одлуци Синода Румунске православне цркве, одржаног 29. фебруара (2024) се наводи: „…да благослови, подстакне и подржи иницијативе румунских православних заједница Украјине да обнове заједницу са мајком Црквом, Румунском Патријаршијом, кроз своје законске организација у верској структури која се зове Румунска православна црква Украјине“.

Тако су се данас сам Ватикан, њему потчињени унијати, фанариоти, расколници унутар Руске православне цркве, па чак и у деловима који су се већ отцепили или се од ње одвајају, наоружали против руског православља и делују јединствено. Сходно томе, у овом контексту, постаје све релевантније и хитније да се уједине напори помесних православних цркава да се супротставе напорима Фанара и Ватикана који имају за циљ подривање црквеног јединства.

Извор: https://www.fondsk.ru/news/

Преузето са: "Наука и култура"