Павел Тихомиров

ЕКУМЕНИСТИ

Различито се понашају у православним црквама деца различитих народа.

Пољак Јержи, улазећи у цркву, дубоко се поклањао, а француски војници су се фотографисали као поред «кича» пред иконостасима; многи Шпанци и Португалци су прилазили пулту и љубили иконе, а неки Холанђани чак ни капе нису скидали с главе. Најчешће смо сретали Италијане.

Једном, после доласка групе италијанских официра у манастир Високи Дечани на обред замонашења, досељеник из Бразила капетан Муче нам је потрешено говорио:

- Сада сам схватио да сте својим догмама успели да очувате оно што ишчезава из наше Римокатоличке цркве. 

За време богослужења капетан се крстио крсним знамењем по православном обичају, целивао раку с моштима и прилазио по архијерејски благослов. Но, екумениста у искривљеном смислу речи, он, разумљиво,  није био.

*

*     *

За екуменисте је потребан посебан разговор.

За разлику од наших екумениста, западни брижници уједињења хришћанства се не руководе индиферентношћу, напротив.

Ова прича се десила у манастиру уочи Божића. Тада су код нас учестале да долазе групе екуменистички расположених харизматичних људи из САД. Али, било је и група формираних овде на Косову. Једна од таквих група се појавила код нас.

Групица је и споља била веома комична – Американци црне коже на челу са Литванцем. Тако су га житељи манастира и прозвали: Литванац – шеф црнаца. Ја сам испричао Литванцу одакле сам, услед чега је разговор захладио, али је зато он прешао на руски језик:

- Знате шта! Време је да се заврши с претензијама на неке обреде. Потребно је уједињавање пред опасношћу новог непријатеља, одсечно је говорио «шеф црнаца», - New Age је опаснији од бољшевизма.

Пошто је преда мном био харизматичан човек, коришћење аргументације о апостолском наслеђу, односно аскетских појмова, би било бесмислено. Човеку, који догматизам не сматра једноставно превазиђеним, већ и опасном баријером, која је раздвојила оне који су требало бити у истом строју, нема сврхе да се говори о заштитном задатку догматике. Зато сам одлучио да искористим аргументацију другог нивоа.

- Разумете, трудим се да говорим веома полако и спокојно, једна од суштинских разлика између хришћанског Истока и хришћанског Запада – то је питање коначног циља и смисла историје. На Западу сада влада мит о бесконачном прогресу. Дакле, било који догађај се оцењује управо у тој перспективи: као онај који приближава, или онај који удаљава од глобалног планетарног царства љубави.

Ми, православни, то планетарно царство схватамо сасвим супротно. Јер, по православној есхатологији, то глобално царство ће бити припремљено за Антихриста – јудејског Мешијаха, којег ћете ви, екуменисти, дочекати раширених руку.

Ви већ сада правите за њега управљачки инструмент. Сами структуришете човечанство, па и том човечанству укључујете електроде у главу. Како се ми с вама можемо ујединити? У име чега? У име онога, кога ће Јевреји кобном грешком прихватити као Мошијаха?

Литванац је био дирнут. Није почео да ми наводи никаве цитате из зборника библијских изрека,  већ извученог из корица. Очигледно да се с таквом аргументацијом срео први пут. Замишљено је промрмљао само:

- О томе се не може говорити стојећи. О томе не треба говорити успут. Треба све онако како доликује одмерити...

Та епизода за мене лично је била јако важна. Многи чувари Православља у нашој земљи бркају феномен екуменизма с феноменом синкретизма. Суштина синкретизма је: свако је на свој начин у праву, јер је све релатвно. Манифестација синкретизма је култура New Age. Конкретан циљ сваког следбеника тог учења је боравак у посебном стању које се изазива различитим методама.

Ни у ком случају се не смеју мешати екуменисти са синкретичарима! Пошто то само води у недоумицу. Јер, све је далеко горе.

Екуменисти један од својих задатака виде управо у супротстављању ширењу неопаганства. И ради уједињавања својих напора покушавају да формирају општехришћански фронт отпора. Али, ствар и јесте у томе што принудно пријатељство против бајања води пријатељству у име лажи. Име те лажи је Месијанска религија. Месијанска религија је – религија чекања Месије. Уз то постоје на неки начин потпуно различите форме очекивања Месије, како ортодоксна – јеврејска, тако и различите нејеврејске форме месијанства. И када дође време лажног Мошијаха, није искључено да ће све те вештице из Сеула или пак рериховке из рејонских одељења народног образовања, бити жртвоване рукама самог Мошијаха. Неће му више бити потребне. 

*

*     *

Немци долазе у православне храмове окупираног Космета као у музеј. Но, с музејско-културолошког гледишта, за хуманитарца не могу бити интересантне баш све цркве.

Штавише, тако је било, на пример, у северном Кипру који контролишу Турци. Сви храмови који се налазе у том делу острва, претворени су у музеје. Ево како о томе прича историчар Николај Викторович Баландински.

«Такви ,музеји' се практично налазе у свакој неразрушеној православној цркви на северном Кипру. Урбанистички нису ни такнути, напротив, овамо су довезли штошта из већ затворених храмова.

Уопште, та појава је веома карактеристична за ова места. Паљење свеће дозвољено је само у неколико малих цркава, а уосталом, нема ни ко. Да се адаптирају у помоћне просторије или ресторане, у наше време је некако неприлично. Може се свашта помислити, а овако - музеј икона је сасвим културна установа. Ипак, лепше је него једноставно музеј атеизма. Ако постоји статус музеја, онда и вршење службе у музејском простору није згодно.

Постоји, истина, једна околност. С чисто уметничког гледишта експонати нису много интересантни. Већину икона су монаси израдили у ХIХ и ХХ веку. Оне могу да буду заиста вредне само православним верницима, који су истерани одатле. Ни служба «музеја»  не ради. У једном од планинских села које су заволели енглески пензионери, неочекивано сам срео земљакињу, коју су родитељи довели после револуције из Петрограда, а која је сачувала руско име Надежда. Она је, можда, последња која чува цркву... Надежда ми је и испричала о тихој, али најстрожој забрани  православне службе на северном Кипру из политичких разлога.

У крајњем случају, разлике нема: срушена црква или једноставно претворена у музеј. Молитве у њој свеједно нема.

Са руског превела Мирјана Драговић

Из књиге „ЗОНА ПРЕЋУТКИВАЊА“