ПЦУ и саслужење са њеним јерарсима у замену за Томос. Може ли се говорити о новој тактици Цариградске патријаршије и шта нас даље чека?

Поглавар Македонске православне цркве архиепископ Стефан је пре извесног времена рекао да васељенски патријарх Вартоломеј, у замену за Томос, тражи признање ПЦУ.

Архиепископ Стефан је тада изјавио да су услови за добијање Томоса неприхватљиви, јер, поред признања ПЦУ, Фанар захтева и одрицање од дијаспоре, као и од назива „Македонска православна црква“.

Другим речима, Цариградска патријаршија, ступивши у евхаристијско општење са МПЦ, оставила је Македонце у лимбу, не слажући се са Томосом Српске цркве и не дајући свој.

У принципу, Македонска црква би могла да буде задовољна оваквом ситуацијом, али у самој Северној Македонији постоји огроман број људи који захтевају да статус МПЦ буде потпуно јасан у православном свету, и што је најважније, јасан у односу на Српску Патријаршију.

Политика и Томос у Северној Македонији

У том смислу, став архиепископа Стефана је донекле сличан ставу митрополита Онуфрија и УПЦ, када је на једној страни Српска православна црква (као Руска православна црква), која је мајка Црква, са друге стране је Фанар, који у замену за Томос преузима власт у Цркви, а на трећем су политичари који сматрају да национални интереси Северне Македоније не подразумевају никакве контакте или добре односе са СПЦ. Сходно томе, политичари гледају на Томос као на документ који би коначно требало да отргне МПЦ од Српске Патријаршије.

Заузврат, добивши Томос од Фанара, Македонска црква не наслеђује никакве додатне преференције осим оних које већ постоје. Али, за разлику од овога, Томос ће бити још један корак у тврдњи да само васељенски патријарх има право да располаже аутокефалијама других Цркава.

То значи да ће Фанарово гледиште да је цариградски патријарх први без премца добити још један бод у својој касици.

 Признање ПЦУ и дипломатија Фанара

Истовремено, не може се а да се не призна да по питању признавања ПЦУ, Фанар делује сврсисходно и доследно.

Признавши Думенка 2019. године, Цариградска патријаршија се суочила са крајње негативном реакцијом готово свих помесних цркава. Сетимо се како у почетку чак ни Грчке Цркве, попут Грчке, Кипарске и Александријске Православне Цркве, нису могле да се сложе са антиканонским кораком Патријарха Вартоломеја.

Јерархија, свештенство и мирјани ових Цркава оштро су се изјаснили против легализације украјинског раскола, с правом напоменувши да је једини начин да се раскол превазиђе не признавање да „не постоји“ – то је покајање и канонски начин решавања. Овај проблем. Током протеклих пет година, Цариградска патријаршија није много напредовала у признавању ПЦУ. Штавише, чак и у оним црквама у којима се Думенко помиње на литургији, још увек постоји прилично оштро противљење овој акцији.

И ту је на сцену ступила дипломатија Фанара. Видевши да уношење имена Епифаније у диптихе Помесних Цркава изазива унутрашње несугласице и расколе унутар ових Цркава, Фанар је одлучио да промени тактику и крене мекшим путем, уместо да пробије коленом.

На пример, пре две недеље били смо сведоци како је група бугарских јерараха служила са украјинским расколницима на Фанару. Касније је члан Светог синода Бугарске православне цркве, митрополит ловчански Гаврило, известио да су ови јерарси, а посебно митрополит Николај, митрополит старозагорски Кипријан и митрополит доростолски Јаков, учествовали у богослужењу на Фанару без дозволе Светог синода.

Неколико дана касније, Руска православна црква је објавила прекид евхаристијског општења са овим епископима, али не и са бугарском црквом. Ову одлуку су присталице Руске православне цркве назвали „Соломоновом“, али се испоставило да је реакција Москве очекивана од оних који подржавају Фанар.

Признање или заједничко служење: у чему је разлика?

Реч је о најновијем интервјуу са митрополитом струмичким Наумом из Македонске православне цркве, који је рекао неколико прилично занимљивих ствари.

Прво: рекао је да патријарх Вартоломеј тренутно не тражи признање ПЦУ. Према речима митрополита Наума, од стране Фанара говоримо само о саслуживању са „архијерејима“ ове структуре, а саслуживати могу само они који желе, односно то није обавезно.

Потребу саслуживања са Думенковцима митрополит објашњава очувањем јединства Православне Цркве. Наводно, саслуживање са ПЦУ не задовољава ни Фанар ни Москву, што значи да они који саслужују са расколницима заузимају неутралан став.

Јасно је да је такво сагледавање проблема не само лукаво, већ и цинично, јер митрополит Наум одлично разуме да саслуживање са расколницима крши црквене каноне.

У свом интервјуу он указује на ову чињеницу, оптужујући Москву за недоследност: „Захваљујући овом јединству, Москва ће саслуживати не са онима који су саслуживали са „епископима“ Православне цркве Украјине, већ ће са оним епископима који су саслуживали са епископи који су саслуживали са ПЦУ“, али „да је недостатак службе био доследан, онда Москва не би имала општење ни са онима који су служили са ПЦУ, нити са онима који су служили са онима који су служили у ПЦУ“.

„На пример, руски епископ неће саслуживати са васељенским патријархом Вартоломејем, зато што он саслужује ће са „епископима“ Православне цркве Украјине, али ће ипак саслуживати са нашим архиепископом Стефаном, који ће, заузврат, саслуживати са васељенским Патријархом. Дакле, ни Москва ни било ко други не жели или треба да жели потпуни раскол“, објаснио је он.

Митрополит Наум истиче да су неке Православне Цркве већ кренуле овим путем, очигледно мислећи на Бугаре, који нису признали ПЦУ на синодалном нивоу, али су већ саслуживали са њеним представницима. жж

Да ли Македонска црква признаје ПЦУ?

У сваком случају, речи митрополита Наума треба тумачити тако да ће врло брзо неки архијереји Македонске Цркве служити са ПЦУ.

То потврђује и недавни интервју са митрополитом Европске македонске православне цркве Пименом, који је изјавио да, прво, не разуме зашто Синод МПЦ не признаје ПЦУ, а друго, не види ништа лоше у саслуживању са Епифанијем или његовим представницима, па како „признање ПЦУ долази из истог извора одакле је и признање наше Цркве“, што значи да нема потребе да се „формирају комисије које би проверавале могућност, исправност, ваљаност“ саслужења са ПЦУ.

Тако постаје очигледно да је Фанар одлучио да искористи овај трик и, не позивајући се на признавање саслужења, постепено увлачи све Помесне Православне Цркве у општење са ПЦУ.

Цариградска патријаршија схвата да је, у суштини, служење заједничке Евхаристије са представницима друге Цркве потврда легитимности јерархије и каноничности ове Цркве, а синодско признање у овом случају уопште није неопходно, будући да се сама чињеница општења већ може сматрати признањем.

Претходно су ову чињеницу на сваки могући начин истицали и сами фанариоти и представници ПЦУ у Украјини. Штавише, чак и присуство јерарха на служби у којој је учествовао један од представника ПЦУ украјински расколници су сматрали признањем ПЦУ.

Међутим, недавно се реторика променила. На пример, Евстратиј Зорја је изјавио да саслуживање са Бугарима није признање, већ само „мисао у правцу признања“.

Закључци

Дакле, закључујемо да Фанар, бирајући тактику саслуживања, тренутно покушава да створи привид да саслуживање није признавање. Ово је, наравно, обична превара, која Цркви неће донети ништа добро.

Зашто? Хајде да то објаснимо на прсте.

Став Фанара, који се састоји у тактици увлачења Помесних Цркава у саслуживање са ПЦУ, продубљује раскол у православном свету, јер ће саслужење са ПЦУ и признање њене каноничности, заобилазећи саборске одлуке, на било који начин изазвати унутрашње несугласице и сукобе унутар Помесних Цркава.

Поред тога, однос према признавању ПЦУ и саслужењу са њеним представницима доводи до поларизације јерархије Помесних Цркава. Неки јерарси су спремни да ступе у контакт са ПЦУ, други су категорички против тога, што повећава унутрашње сукобе и поделе.

Одлуке Фанара и признавање ПЦУ доводе до погоршања односа између Помесних Православних Цркава, будући да су они који се не слажу са деловањем Фанара принуђени да прекидају евхаристијско општење са онима који следе ову линију.

Као резултат, све то подрива ауторитет како Цариградске патријаршије, тако и Православне Цркве у целини, што би могло довести до даљег распарчавања и слабљења православног света.

У сваком случају, треба да будемо спремни на то да ће у свакој Помесној Цркви бити јерарси који ће бити спремни да пруже руку ка ПЦУ, и колико год сами фанариоти причали о томе како саслуживање са ПЦУ наглашава јединство Цркве, уверићемо се да се Црква само даље цепа.

Превод: "Борба за веру"

Извор: "СПЖ"