header image
НАСЛОВНА СТРАНА
"Расколам.нет": Вирус хрибридног признавања ПЦУ је ушао у Српску патријашију Штампај Е-пошта
уторак, 11 јун 2024

 Како смо раније најављивали, у блиској будућности црквена криза ће се прелити и на Балкан. Судећи по последњим догађајима, Фанар планира да појача притисак на СПЦ, која је најближи савезник РПЦ (ово је заблуда аутора текста, али и већине Руса, који не знају да врх Беградске патријаршије чине неофанариоти – нап. „Борба за веру“). „Болне тачке“ СПЦ су већ идентификоване и, што је најзанимљивије, међу њима има и сасвим неочекиваних.

Црна Гора

Невиђена активност уочава се у црквеној средини Црне Горе, која је и даље једна од највећих заграничних територија Српске Цркве. Неколико година касније, након акције „Не дајте се светиња“, која је демонстрирала невиђени успон Српске Цркве у Црној Гори, црногорска власт је променила приступ црквеном питању, узимајући у обзир украјинско искуство. Пошто је директан притисак СПЦ у овој фази неодржив случај, Црна Гора је одлучила да искористи постојећи потенцијал и све већи сукоб црквеног Београда и Фанара.

Влада Црне Горе је узела у оптицај непризнату Црногорску православну цркву, коју предлаже да призна управо онакву каква је била са ПЦУ. Истовремено, за развој таквог сценарија заинтересован је и Фанар. Не зна се са сигурношћу да ли има контаката СПЦ и Грка по том питању, међутим, по свему судећи, на дневном реду је и питање Црне Горе, јер се све више порука на овај рачун појављује у медијској сфери.

На пример, шеф ЦПЦ Борис Бојовић дао је опширан интервју украјинској грко-католичкој публикацији РИСУ, у којем је врло искрено открио детаље своје будуће политике како би добио признање од Фанара. И не ради се само о саучесништву, већ о давању Томоса о аутокефалности. Оно што је карактеристично, Бојовић је дао „пас“ Фанару, рекавши да им формат са обезбеђивањем аутокефалности, као у случају Македонске цркве, није интересантан. Црногорски расколници одлично схватају да ако им се нешто деси, то долази искључиво из руку цариградског патријарха.

Истовремено, пажњу скреће и сусрет председника Црне Горе Јакова Милатовића са поглаваром Кипарске цркве, који је потпуно одан политици патријарха Вартоломеја. Иако се македонски медији разликују у информацијама о томе да ли је о питању признања ЦПЦ расправљала Црква у Лимасолу, могуће је са сигурношћу претпоставити да су консултације са архиепископом Георгијем одржане управо по овом питању. У принципу, то треба очекивати, с обзиром на досадашње покушаје црногорских власти да истисну српску патријаршију са територије земље.

Македонија

У садашњој ситуацији, позиција Македонске православне цркве, која је буквално тек недавно изашла из статуса црквеног раскола, одмах је добила аутокефалност од Српске цркве. Може се смело тврдити да је СПЦ пожурила са аутокефалношћу Македонске цркве, јер се сазнања архијереја МПЦ показују као очигледно незрела за одговорност која је уследила после великодушног корака Београда.

Један за другим, представници МПЦ демонстрирају не само незадовољство аутокефалним статусом који им је доделила Српска Патријаршија, већ и спремност да почине отворене канонске преступе зарад лојалности Фанара, што је очигледно блокирало признање новог статуса МПЦ на стране осталих Помесних Цркава. У Македонској цркви све су гласније изјаве да су њени представници спремни да сарађују са ПЦУ, уколико им Фанар гарантује слабљење стеге и наставак легализације аутокефалног статуса на свеправославном нивоу.

Забринутост оваквог стања није само у томе што МПЦ, једва изашла из раскола, већ показује спремност да учествује у новој расколничкој политици Фанара. Главно питање у овом случају је незадовољство аутокефалношћу коју је добила од Српске Цркве. Управо овај моменат је суштински у потврђивању цариградског патријарха у улози „источног папе“. Иако каноничност Томоса о аутокефалности МПЦ од стране Српске Патријаршије не би требало да изазива сумњу, Македонска црква својим кокетирањем са Фанаром показује потпуну одвојеност и непознавање све већег проблема узурпације црквене власти у православном свету, којим се сада активно бави Цариградска патријаршија.

Дијаспора и друго

Вреди напоменути да осим очигледних проблема, у Српској Цркви постоје и „успавани вулкани“. Поред малобројних хрватских расколника, значајну пажњу привлачи и српска дијаспора. Поред локалних сукоба које Грци организују у Помесним Црквама које се не слажу са њиховим политичким курсом, Цариградска Патријаршија изјављује своје претензије на све, без изузетка, националне дијаспоре које се налазе у САД и Европи. Поједностављено речено, Фанар толерише присуство других Помесних Цркава на наведеним територијама, ручно регулишући њихово постојање посредством амбасада Сједињених Држава, у оним државама где је то неопходно.

Пошто је Српска Црква у украјинској црквеној кризи изабрала, према Фанару, погрешну страну, Цариградска патријаршија је почела да тражи слабе тачке у српској дијаспори. За сада, овај процес има природу мониторинга, али је очигледно да је овај „успавани вулкан” прилично у опасности од ерупције када се изврше неопходне манипулације.

Украјински контекст и „хибридни вирус признавања“

Још један важан аспект у овом питању је проширење зоне ПЦУ хибридним признавањем. Састоји се у томе да јерарси Помесних Цркава, на овај или онај начин, ступају у општење са онима који су до тада имали сличан контакт са представницима ПЦУ. На пример, недавно је дошло до отвореног и чак најављеног сапричешћивања између представника ПЦУ и Бугарске патријаршије у Истанбулу. Руска Православна Црква је већ објавила немогућност општења са оним јерарсима БПЦ који су на овај начин показали лојалност ПЦУ. Истовремено, поставља се сасвим легитимно питање – како реаговати на оне помесне црквене јерарсе који не обраћају пажњу на овај детаљ?

Ствар је томе, што у складу са православним канонима, они који су саслуживали са одлученим такође подлежу одлучивању аутоматски. Односно, по овој логици, ако је РПЦ признала да је немогуће општити са наведеним архијерејима Бугарске Цркве, сходно томе је немогуће општити са онима који нису избегли да ступе у општење са њима након чињенице шта се десило у Истанбулу. Истовремено, такво искуство су недавно имали архијереји Македонске и Српске Православне Цркве. Дана 9. јуна 2024. године, током Саборне Литургије у Охриду, забележена је чињеница саслуживања Предстојатеља Македонске Цркве Архиепископа Стефана и Архијереја Српске Патријаршије Епископа нишког Арсенија са недавно саслужућућим са представницима ПЦУ у Истанбулу, митрополитом старозагорски Кипријаном, Бугарска Православна Црква. Да ли то значи да је вирус хибридног признавања ПЦУ сада ушао у српску Патријаршију?

Превод: "Борба за веру"

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 11 јун 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.