Ватикан ће сутра објавити документ о папском примату и екуменизму, у којем ће бити садржани предлози за „обновљено вршење службе јединства бискупа Рима". О томе пише (https://www.ncregister.com/cna/vatican-) National Catholic Register.

Документ под називом „Бискуп Рима: првенство и синодалност (саборност) у екуменском дијалогу и одговори на енциклику "Ut Unum Sint" биће објављен уз одобрење папе Франциска.

Саопштава се, да је Дикастериј Ватикана за унапређење јединства хришћана припремио истраживачки документ, у коме се резимирају резултати екуменског дијалога по питању папског примата у последњих 30 година.

Конкретно, у документ су укључени одговори различитих „хришћанских заједница“ на енциклику папе Јована Павла II "Ut Unum Sint" („Да сви буду једно“), објављеној 1995. године.

Како је саопштила прес-служба Ватикана, документ износи предлог (очигледно свим хришћанским конфесијама) да се призна примат римског папе у форми „обновљене службе јединству“, о чему је говорено у своје време у поменутој енциклици.

Примећујемо, да је главна „новина“ овог документа употреба речи „синодалност“ (саборност), која одсуствује у енциклици из 1995. године.

На конференцији за новинаре, посвећеној представљању документа, узеће учешће представници Англиканске цркве и Јерменске апостолске цркве.

Коментар „Правблога“:

Овај документ је још једна пузла у припреми уније Фанара са Римом. Подсетимо, само пре неколико дана Мешовита теолошка комисија за православно-католички дијалог је саопштила, да је завршила рад на расправи о питању првенства и саборности и прешла на дискусију о доктринарним несугласицама („филиокве” и „непогрешивост”).

У завршном документу комисије, посвећеном питању првенства и синодалности, донесен је закључак да је „међузависност саборности и првенства основно начело живота Цркве“! Зато, „начело саборности-првенства у служби јединства се мора (!) употребити да би се задовољиле потребе и захтеви Цркве у наше време“.

Као што видимо, формулације су скоро идентичне.

Мора се нагласити, да су православни верници припремани да прихвате овакве формулације више од годину дана. На пример, од 2004. године постоји такозвана православно-католичка група по имену Иринеј Лионски, која је укључивала Кирила Говоруна и садашњег копредседседавајућег Мешовите богословске комисије са православне стране митрополита Јова (Гечу)!

2020 године, је поново објављена студија ове групе, која је била спроведена 2018 године, у чијем закључку се наводи: „Чланови наше групе су убеђени, да римски бискуп може и треба да игра већу улогу у изражавању хришћанског јединства у данашњем свету."

Исти тај Геча је уочи Критског сабора објавио документ, који се може сматрати програмским за Фанар, у којем је тврдио да између католика и православних нема раскола, већ само „јаза у евхаристијском општењу“.

То је било учињено са циљем да се прогура документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, који замагљује православну еклисиологију.

Све ово (и много других чињеница) указује на то, да је Фанар годинама планирано радио на зближавању са католицима и склапању уније са њима под условима признавања примата римског папе.

Поставља се питање, зашто су православне помесне Цркве (са изузетком појединих јерарха) толико пасивне и не виде директно претећу опасност? Зар оне заиста не виде дрско и грубо изопачење православне еклисиологије? Како то, да Православна црква, која је вековима одбацивала претензије Рима на црквену власт, у садашњем моменту мирно посматра како је Фанар гура у нову унију? И ово ће заиста бити унија, јер римокатолици ни за јоту не одустају од свог учења о власти римског папе, садржаног у многим документима Католичке цркве. У ствари, нама се нуди само лукава интерпретација ове власти, без било каквих измена у канонском праву Католичке цркве!

*) У време своје, ово оглашавање није преведено на српски. Колико смо могли да видимо сада - тако и остаде? То је један од многих феномена који пројављују постојање системских проблема. Они на крају резултирају општом црквено-богословском некултивисаношћу клира и лаоса СПЦ, по стратешким питањима данашњег Православља. Култура неинформисаности и одсуствовања богословског дијалога, неизграђеност црквеног јавног мнијења, прво се обија о главу - епископату.