header image
Уредништво: Наша аналитика: додела нових титула и распад Српске Цркве Штампај Е-пошта
недеља, 16 јун 2024
            Ако неком није јасно шта се десило, нека чита текст Буловићевог постављеника Фотија Сладојевића, који је објавио на древном "православном" форму, Инстаграму, позивајући нас да се радујемо незнано чему. Ево шта је он написао:

Оно што је на овом Сабору било другачије и ново, и посебан дар Божији, јесте промена титула појединих епископа СПЦ. Титуле наших епископа нису из многих разлога дуго времена мењане, а на ранијим Саборима су наговештаване више пута. Историјске прилике у којима Црква живи се мењају. На то највише утичу ратови и друге животне недаће: земљотреси, поплаве, а код нас Срба - сеобе и прогони. Када би се земаљске и историјске прилике нормализовале, и Црква би се враћала свом уобичајеном животу и мисији и многе ствари су се враћале у канонски поредак. Тако је сада дошло до потребе да се наше историјске титуле врате, из једноставног разлога што имају своју дугу црквено-историјску традицију, али и из потребе мисије и сведочења Цркве. Наша нова титула, по одлуци светог Сабора, који је ево пре једног дана завршен, ће бити - Архиепископ и Митрополит зворничко-тузлански, али ће ова титула почети званично да се примењује када службено о томе добијемо писану Одлуку светог Сабора. Верујемо да ћемо од светог Синода добити и упутство, како и када нове титуле можемо примењивати и користити.У сваком случају добијање ове древне титуле, лично сматрам благословом Цркве, и гледам на то као на заједнички допринос свих црквених делатника и свих наших верника кроз историју, а посебно оних од 1920. године, када је наша Епархија из статуса Митрополије, зарад јединства Српске Цркве, враћена у статус Епархије“ (овде:).

Постављамо питања:

1.какав је дар Божји бесмислено дељење противуставних титула владикама? Са тим Бог није имао никакве везе, него је то иницијатива Иринеја Буловића (можда га његови следбеници доживљавају као бога?) из 2011, о чему смо већ писали (овде: ).

2. Титуле нису мењане зато што их је јасно дефинисао Устав СПЦ, који је покојни патријарх Иринеј спречио да се мења, а о чему су писали наши угледни каноничари попут Миодрага Петровића (https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--). Устав који није усвојен дефинисао је епархију као „самосталну Цркву“, а то је главни пут ка разарању СПЦ – сваки владика може да одлучује шта и како са својом епархијом, што ће бити искоришћено за прелазак под власт Фанара кад за то дође час. Миодраг Петровић је о томе писао:

Саборност у одлучивању при доношењу важних одлука догматске, канонске, литургијске и црквеноуправне природе није што и Света литургија, нити је ова замена за установу саборности. Тумачењем значаја Свете литургије у духу епископоцентризма, односно као „литургијске заједнице једног места, возглављене једним епископом“ (пасус 2) удара се, у ствари, на саборност као установу без које је Црква непостојећа. Не може Црква бити изражена или садржана у једном епископу без постојања више епископа са свештенством, и верујућег народа. Једно је, дакле, „литургијска заједница једног места“, а друго је саборност свих епископа уврштених, са својим епископијама, клиром и народом, у једну од одређених званих помесних православних цркава које свеукупно и саборно чине Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. (...) Опседнут идејом о епископоцентризму, епископ браничевски Игнатије, како је напред истакнуто, иде толико далеко да тврди како, тобоже, епископу ни Сабор епископа не може да суди, јер је епископ, по њему, као јединка сабор изнад сваког сабора, што сведочи да му је непознато право црквенодогматско, еклисиолошко и канонско учење Православне цркве.

3.  Фотије Сладојевић, Буловићев верни ђак, лупета о томе како су досадашње титуле наших епископа последице некаквих историјских околности, које су биле ванредне, па је давање титула повратак у „редовно стање“, што је, простонародно речено, баљезгарија прве врсте. Какве су то  биле ванредне околности, осим Другог светског рата, у којима је, да би све било нормално, требало давати титуле архиепископа и митрополита?

4. Какве ће се мисионарске потребе остварити давањем митрополитско – архиепископских титула владикама – нерадницима, који се на баве народом, него само терају паству да зија и причешћује се без припреме, а деца се не рађају, бракови се распадају (између осталог, и свештенички), села и градови изумиру, народ се расељава, туђини долазе, наша младост одлази? А они кулирају, уживају, возе аудије и купају се у ђакузијима, а митрополит шумадијски Јован снима дебилне народњаке себи у славу и фарба косу? Да имају стида, наше владике би се криле по келијама, и у сузама се молиле да им Бог опрости што су неспособни да народ пробуде на покајање. Али, шта њих за то брига? Они постају инвеститори луксузних зграда по Београду и шире, и продавци магле.

5. Сладојевић каже да је постао архиепископ и митрополит јер је његова епархија до 1920. била митрополија, па је постале епископија због потреба Цркве. И тиме открива лукавство читавог пројекта – зворничко – тузланска епископија била је митрополија док је Босна и Херцеговина била под окупацијом Аустро – Угарске, а била је митрополија у саставу Цариградске патријаршије. Кад је обновљена Српска православна црква, она је постала оно што је нормално – епархија СПЦ, а престала да буде митрополија. Митрополије су биле карактеристика фанариотске окупације српског црквеног простора.

На фејсбук страници „Тигањ“ је већ писано шта је циљ:

 http://borbazaveru.info/content/view/

Тако да паметни људи све знају и све виде.

Циљ наших непријатеља је потпуно разарање Светосавске Цркве. То ће бити спроведено у најскорије време, када се коначно формира НАТОвска фанариотска квазицрквена структура, на чијем ће челу стајати јудинска фигура Вартоломеја или Елпидофора или били кога ко, у име светских сатаниста, имитира православну јерархију. Језгро издаје биће признавање укронацистичке ништарије у мантији која се презива Думенко, а која нема никакву благодат – не само хиротоније, него ни крштења. Све грчкоговореће Цркве признале су Думенка, али није само то – признало га је и десет манастира на Светој Гори, и спремају да им дају скит, да скрнаве удео Пресвете Богородице. Патријаршија у Београду је у општењу са НАТО издајником који се води као цариградски патријарх, а Бугари су већ сасвим пролупали – после смрти часног патријарха Максима, ушли су у општење са Вартоломејем и позивају га избор свог новог патријарха, чиме признају да нису аутокефални.

СПЦ се налази на граници истока и запада, а сви Срби су за Русе. То нам ништа неће вредети –низ новопостављених епископа, као и оних претходних, су потенцијални издајници, које „боли уво“ за светог Саву и Србе, и они ће учинити све по налогу НАТО пакта и Фанара само да би сачували част, власт и маст (пошто слабо посте). Ту, пре свега, треба мислити на унијату Гргура, Максима Васиљевића, Иринеја Добријевића, али и на целу екипу Буловићевих „ковиљаца“, који ће, кад Буловић, звани „помоз Бог, чаршијо, на све четри стране“, умре, поћи тамо куд их срце вуче – а то је Стамбол на Босфору. Буловић је до сада повремено глуматао обрачуне са онима „с друге стране“, али то је била само глума – међу новим „архиепископима“, који скрнаве титулу Светог Саве, су и Гргур и Максим, против којих се, наводно, Буловић борио.

Чим крене притисак Фанара, „митрополити и архиепископи“ ће под скуте планетарне моћи. И имаће пуно право – они су „архиепископи и митрополити“, па је свака њихова епархија „аутокефална“, и може с ким хоће и како хоће. Срби или немају појма о устројству Цркве, или су кренули за својим „архиепископима и митрополитима“, чија је једина веронаука – ЗИНИ, ПРИЧЕСТИ СЕ И СПАСЕН СИ. А да ли је душа бесмртна, да ли је Црква православна, да ли су јеретици наша браћа, то нема везе. Ево, митрополит је и главни јересоид и прогонитељ оца Јустина, Игњатије Мидић. И он ће, што кажу Хрвати, „чим прије“ под скуте Вартоломојеве, који је, као што сви знамо, био више него у топлим братским односима са Зизјуласом, код кога је „архиепископ и митрополит“ Игњатије докторирао, и којим је потровао  духовно толике генерације на теолошком факултету у Београду.

Да и не говоримо каква је то срамота делити титуле док се народ и СПЦ налазе у овако тешком стању, пред слом.

ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ! МОЛИТЕ СЕ БОГУ ДА НАС СПАСЕ ОД ПРОПАСТИ, АЛИ ОВИМ СЛЕПЦИМА, КОЈИ ВАС У ЈАМУ ВОДЕ, НЕ ПОКЛАЊАЈТЕ ПОВЕРЕЊЕ!

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 17 јун 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.