Молећи се за преминуле уједно морамо и сами да се припремамо за прелазак у други свет, размишљајући чешће о свом смртном часу и јачајући веру у будући загробни живот. Нажалост, у наше време неки одбацују постојање бесмртне душе и будућег загробног живота, мада је вера у бесмртност душе за сваког човека извор његовог разумног и моралног живота.

У зависности од тога како се човек односи према вери у будући живот код њега се ствара одређени поглед на свет, поглед на сопствено земаљско постојање. Ако човек чврсто верује у будући живот, он се труди да живот на земљи проведе врлински, без греха, клонећи се сваког зла. А кад заборави на вечност он корача у тами и не зна куда иде. И за таквог човека је земаљски живот дар узалудан и случајан, и понекад се овакви људи разочарају и завршавају самоубиством. У то да живот после смрти постоји не треба нимало да сумњамо, јер има много суштинских доказа за ову истину.

Пре свега, у сва времена и код свих народа, поред вере у божанство, увек је постојала и вера у загробни живот.  Грци, Римљани, Персијанци, Арапи, Хиндуси, чак и урођеници из различитих племена – сви су на овај или онај начин веровали и верују да се човеков живот не завршава његовом смрћу. Ова свеопштост вере у постојање загробног живота за нас има веома поучан значај, зато што красноречиво говори о томе да будући живот заиста постоји, зато што је вера у њега јасно усађена у саму природу, у свест сваког човека.                      

Други суштински доказ постојања будућег живота јесу сведочења здравог разума, која нас уверавају у то да осим овог живота постоји и онај други. Обратимо пажњу и на видљиву, Богом саздану, природу. "У целом свету," каже митрополит московски Филарет (Дроздов), „не може се наћи пример и доказ да било каква, чак и најнебитнија, творевина ишчезава; нема прошлости која не би припремала за будућност, нема краја који не би водио ка почетку. Сваки  живот силази у гроб који му припада, само да би тамо оставио своју похабану стару одећу, а сам тај живот усходи у сферу обновљеног битија, да би се обукао у нову, предивну одежду. Сунце залази да би поново изашло, звезде ујутру умиру како би увече поново заискриле. Реке се сахрањују у мору, а васкрсавају у изворима; цео свет земаљског растиња у јесен умире, а у пролеће васкрсава. Зрно, које је бачено у земљу, у земљи умире како би васкрсло у ново биље. Умире црв који гмиже, а васкрсава крилати лептир. Ако нижа створења нестају само да би била пресаздана,  зар је човек – ова круна творевине, лепота целе васељене – гори од црва, или од зрна горушичног?"

Још један доказ за постојање бесмртног живота црпимо из својстава наше душе. Бог постоји,  и у то верујемо и знамо да је Он и праведан и свесвети. Господ је у суштину наше природе уткао тежњу ка добру и одвраћање од зла. И многи људи се заиста труде да чине добро, узимајући на себе тежак подвиг самопожртвовања. Али, видимо да се често у овом животу безбожни људи наслађују блаженством, а праведни пате до саме смрти, и врло често страдају од безбожних и бездушних. Кад не би било другог живота и будуће плате по делима, чинило би се да је Бог неправедан и да није свети, да је немилосрдан према праведницима и да је попустљив према непокајаним грешницима. Међутим, ово је незамисливо, то баш зато што ће наступити други живот, у којем ће свако добити награду по својим делима.      

За верујућег човека као суштински доказ постојања будућег живота служи Свето Писмо. Писмо је за православног човека извор сваког познања, укључујући и познања о будућем животу. Ова тајна је људима била објављена још у Старом Завету, и људи су поверовали у оно што им је откривено. Премудри Соломон каже: И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати к Богу, Који га је дао (Проп. 12, 7).

Ова истина се у Новом Завету открива с још већом јасношћу. Сам Господ нас у Светом Јеванђељу више пута уверава у постојање загробног живота: Заиста, заиста вам кажем, да долази час... када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће... и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5, 25, 29). Свети апостоли су имајући чврсту веру у будући живот све своје посланице градили на овој непоколебивој вери. Свети Апостол Павле је говорио: Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети... и као што носисмо слику земљанога [Адама], тако ћемо носити и слику небескога [Адама] (Христа) (1 Кор. 15, 22, 49).                      

На крају, постоји и искуствени доказ стварног постојања будућег живота – јављање душа умрлих. У хришћанској Цркви постоји мноштво сведочанстава о јављању из оностраног света, како светих људи, тако и најобичнијих смртника. Почевши од јављања светих пророка Мојсија и Илије, који су се јавили у слави на Тавору приликом Преображења Господњег, свеци су се често по Божијој вољи јављали људима на земљи и објављивали им ове или оне истине ради спасења људских душа. Било је примера и да се из оностраног света јаве грешници. Ево шта о томе говори свети Григорије Двојеслов. Он каже да је у његово време живео један презвитер, који је често одлазио у парно купатило. Једном је дошавши у парно купатило видео како му прилази незнанац који је почео да му служи; он му је служио и после купања. То се поновило неколико пута. Презвитер је желећи да се захвали незнанцу, у парно купатило једном приликом понео две просфоре. Незнанац му је пришао и овог пута и почео је да помаже презвитеру да скине чизме и додавао му је пешкир после купања. Презвитер му је за ову усрдност и љубав пружио обе просфоре, али је незнанац горко плачући рекао: "Оче! Шта чиниш! Па то је свети хлеб, ја не смем да га једем. Ја, човек којег видиш, био сам власник овог места, али сам осуђен због својих грехова. Ако желиш да ми учиниш љубав, принеси овај хлеб Господу и помоли се за мене пред Престолом Божјим, и ако ме следећи пут не видиш овде, то значи да је твоја молитва била услишена." Презвитер се целе недеље са сузама молио за душу овог незнанца, приносећи за њега сваког дана бескрвну жртву. Кад је поново посетио парно купатило, незнанац му се више није јављао.