Нема човека који би живео, а не би згрешио. Нико није чист од греховне прљавштине, чак и ако би на земљи живео само један дан. И зато нас у већини случајева смрт затиче као дужнике који не могу да врате дуг Богу, а после гроба више нема места за покајање.

Само у земаљском животу човек може да се каје и да чини добра дела, а после гроба ништа не може да учини да би побољшао своју судбину, и очекује га једно од ово двоје: помиловање или осуда. А шта ће бити с онима који нису удостојени помиловања на суду Божијем, а умрли су с покајањем и надом у спасење? Они могу да добију помиловање по молитвама живих, који су, оставши на земљи, дужни да се заступају пред Богом за умрле, помињући их. Ово помињање је покојницима од велике користи. Милосрдни Господ наше молитве, милостињу, Литургије за покој душе сматра врло вреднима и опрашта хотимичне и нехотичне грехове наших очева и браће који су се преставили. Још у Старом Завету су се помињали мртви, и свети пророк Јеремија сматра чак да су проклети и одбачени од лица Божијег они које нико не помиње. Свети Јован Златоуст каже да апостоли нису случајно утврдили да се приликом Бескрвне Жртве помињу преминули, јер су они знали велику корист која из овога проистиче. И Црква од најстаријих времена врши помен за мртве.

Да ли неко после овога може да се усуди да занемари дужност да се они помињу и која окрутна душа се неће за њих молити Богу ако од нас зависи побољшање њихове судбине и ако знамо да због наше лењости многи покојници могу бити лишени вечног блаженства? Заиста је помињати умрле – свештена и узвишена обавеза свих хришћана и ми на сваки начин треба да је испуњавамо. Којим средствима се може побољшати стање умрлих? Молитвом, милостињом и Литургијом за покој душе. Молитва је најприроднији и најприступачнији начин заступања за мртве. Не може свако да даје милостињу или да заказује Литургију за покој душе, а да се моли може свако: и богат, и сиромах, и притом у свако време и на сваком месту. Можемо да се молимо за покојнике и ујутру, и увече, и у храму, и код куће, и у слободно време и за време посла. Бог ће увек и свуда примити нашу молитву, само ако се она приноси од чистог срца пуног љубави и ако се сједињује с вером у Исуса Христа. Сам Спаситељ нас у то уверава: Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име Моје, даће вам (Јн. 16, 23). И може ли Бог да не прими нашу молитву за умрле и да им не да вечно спасење, кад је и за њих на Крсту проливена драгоцена Крв Сина Божијег, Који је и долазио на земљу да би избавио људе од власти ђавола? Приносећи Себе на жртву за грехове света, Он је стекао власт над свим живима и мртвима и држи у Својим рукама кључеве пакла и смрти. По Својој благој вољи Он може да отвара врата ада и да из њега изводи сужње исто као што може да васкрсава мртве. Зато су свети апостоли и озаконили да се треба молити за умрле.

После смрти рођених и блиских које волимо, ми врло често тугујемо што нисмо могли да им у последњим данима њиховог боравка на земљи дамо мир и спокој, што смо својим необузданим карактером и непромишљеним поступцима отровали горчином живот оних који су нас волели и које смо ми волели. Зашто нисмо дали радост и љубав нашим ближњима макар на прагу њихове смрти? А сад је већ касно...Али Црква нам каже да није касно и да можемо и сад да се помиримо с њима и да им причинимо радост коју им нисмо дали у њиховом животу. Управо зато, драги, и треба да молимо Владику живих и мртвих за помиловање преминулих да бисмо олакшали њихову загробну судбину. А ово можемо да остваримо само молитвом, сједињеном с милостињом. Нека онда и наша срца буду испуњена љубављу према нашим преминулим сродницима и прожета молитвеним осећањем према Богу, и нека се душе свих оних који се моле слију у један молитвени вапај упућен Богу за помиловање наших преминулих, за опроштај њихових грехова, хотимичних и нехотичних, и за њихово усељење у вечно блажене рајске обитељи. Нека они, налазећи се у оностраном свету, осете нашу љубав и сећање на њих. Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја! Амин.