Додела звања, титула или одликовања је и прилика за преиспитивање - јер свака од тих категорија признања представља један облик вредновања. Њиховом доделом једна институција истиче неко лице као пример, и признаје његову вредност, односно његове заслуге.

Не бисмо се на ту тему ни враћали, али видесмо да на једном од званичних гласила СПЦ - ТВ Храм - наше дојучерашње епископе чашћавају титулама архиепископа и митрополита. Већ смо се освртали на то, пошто је споменуто у званичном саопштењу са последњег заседања сабора, али смо се ипак надали да нисмо добро разумели гласине које су почеле да се шире још док се сабор био у заседању. Из једног старог акта који је кружио, па стигао и до нас, може се закључити да идеја није нова, и да су епископи о њој размишљали (маштали?) барем од 2006. године. Списак потенцијално унапређених, који је кружио за време сабора, уместо да се скрати, у најновијим верзијама још се знатно продужио.

Чини се, из реченог на почетку, да би додела виших титула требало да одражава некакав успех, неки успон на вредносној скали цркве. Остаје нам да се питамо: шта смо то ми, као народ, као државе, као црква, па и наши епископи као појединци, успели? Наш народ је сведен на ниво статистичке грешке у Хрватској, БХ Федерацији, Македонији, практично и на КиМ. Под тешким је притиском у Црној Гори. Република Српска је на озбиљној проби. О Србији, и "нашем" председнику који у њој влада као дахија - све праћен молебанима и добијајући благослове - не вреди ни причати.

А црква? Која наша епархија је толико напредовала, да би јој требало доделити статус митрополије? Где се то број верника повећао? Да ли је неки наш епископ негде неки народ привео вери и крштењу? Је ли наш народ негде напредовао у моралу и побожном живљењу, или медији (са благословом РРА) имају на њега већи утицај него црква и свештенство? Јесу ли нам богословске школе пуне ђака и студената, који ће сутра моћи да нам буду духовни ослонац? Да ли је иједан садашњи члан сабора устао у одбрану вере од секуларизма и екуменизма? Да ли је и један једини предузео нешто у одбрану традиционалних вредности, које црква баштини? Таквих питања је много, а одговор је практично увек негативан. Нико ништа. Једино чега смо се нагледали последњих година јесте градња храмова уз помоћ политичара, који располажу јавном имовином, и који средствима из разних буџета, које пунимо сви ми, располажу по својој вољи, односно на своју корист. И наравно, не треба заборавити ни учешће разних "контроверзних бизнисмена" са њиховим новцем из мутних извора, а на које наши епископи нису увек били гадљиви. Да ли смо - и какве то - светиње подигли, на Богу је да пресуди.

Шта онда значе те нове титуле? Признање за успехе? Не.

При томе, сабор је донео одлуку да сопственим члановима додели веће и лепше титуле, о којима су и они сами (вероватно) гласали. Каква је онда вредност тих самопроглашења? Никаква. Унапређење нешто значи, уколико га додељује виша инстанца. Уколико га неко додељује сам себи, не вреди ништа.

А колико код нас вреди титула архиепископа, можемо видети и из чињенице да смо имали једнога - архиепископа охридског Јована. Човека који се показао прави исповедник вере. И шта смо урадили са њиме, и са читавом Охридском архиепископијом? Издали смо га. Пустили смо нашег архиепископа низ воду, и предали и њега, и његове епископе, и наш верни народ, и читаво наслеђе нашег славног средњег века непокајаним расколницима из Брозове "Македонске цркве". Напречац, ваљда вољом нашег патријарха, и без иједног гласа протеста - и то баш ових чланова сабора који се сада управо и ките ничим заслуженим титулама архиепископа и митрополита. O TEMPORA, O MORES!

Мучно је обичном човеку и мислити о свему томе, зато нећемо више о томе говорити. Да је било какве интелекуталне снаге и моралне свести, ова тема не би никада ни стигла на дневни ред сабора.

Али нека једно ипак остане забележено: међу нашим епископима велики може бити само онај, који овакву одлуку о сопственом унапређењу одбије.